Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Jedanaest meseci, tri hiljade fotki i mnogo kafe, kako reče sam autor…
Počelo je tako što je lik fotografisao rasklapanje motora u nameri da dokumentuje redosled koraka kako bi posle mogao da vrati sve na svoje mesto… I na kraju je shvatio da ima materijal za animirani film…
Matt Harding je i dalje u misiji plesanja sa celim svetom. Prošlog oktobra je stigao i u Beograd, a to je dospelo u ovogodišnji klip. Nažalost, snimak sa Kalemegdana nije u ovoj montaži: Beograd je predstavljen kao školica baleta. Aj’ pa dobro.
Gledam ovaj video po treći put zaredom i najzad mi dolazi pameti šta taj blesavi Amer radi.
Mi O tom nivou ne umemo da razmišljamo, a kamoli NA tom nivou.
Teško je pisati skoncentrisano i suvislo o nečemu što je izazvalo talase uzbuđenja, i to u okviru koji ne može da se opiše drugačije nego kao šokantno iskustvo. Ali pokušaću.
U subotu uveče, Jasna, Ana i ja smo pohodili predstavu Alegria čuvenog ansambla Cirque du Soleil… Uh, htedoh reći “kanadskog ansambla”, pa sam se prisetio da to više nema nikakvog smisla, jer ekipa je multinacionalna, a organizacija globalna.
Kada bi ta predstava morala da se opiše jednom rečju, nema bolje od naslovne. Reč “alegria” je španskog porekla i znači “radost”. A imam i jednu reč dovoljnu da opišem utisak: savršenstvo.
Nastavite sa čitanjem… “Alegria: Cirque du Soleil u Beogradu”
Jul! Drugo poluvreme godine! Pa kad pre, suncetižareno! Prebrzo je! Ama, je l’ može to malo lakše?…
Ako sam se ikad nečeg plašio, to je izgubljeno vreme. Osećanje je nelogično, jer za gubitak vremena mi niko drugi nije kriv nego ja sam; i često gubim vreme ovim ili onim glupostima, a nije da ne bih imao čime pametnim da ga popunim.
Vrzino kolo dangube koje stvaram sebi samom dobar mi je podsetnik da posmatram druge ljude oko sebe. Primećujem one koji beže od nečega što ih ne goni, ima onih koji se bave tuđim životima zato što nemaju svoj, a tu si negde i oni koji su skloni da pretaču iz šupljeg u prazno i to nazivaju delatnošću, pa čak i važnim poduhvatima. Ali, svi zajedno, onoliko koliko ih ima, manjina su u odnosu na stado.
Stado čini većina. To su blejači u odnosu stvarnost. Oni čije se sudbine očitavaju na ponuđenim TV programima. Oni čiji se nedostatak ideja očitava u praznim bibliotekama i punim kafićima. Oni kojih je toliko da ne bi mogli da se potrpaju u voz, ali čiji zbir mentalnog kapaciteta ne bi ni vrapca uplašio.
Onda uhvatim sebe da se obratim ponekom iz stada, pa mi se to lupi o glavu, pa se onda podsetim da sam napravio pun krug dangube, jer ništa novo nisam naučio.
To jest, voleo sam ga. Čak i pratio, odlazio na utakmice, pratio prvenstvo. Tamo negde, do 1980. godine. A onda sam otkrio neka korisnija životna zadovoljstva. Danas je mnogo šta različito. Ali jedno nije.
Uživajte u večerašnjem finalu!
Ovaj prilog je namešten da bude objavljen 1. jula u 1:59:59. E, to je, zapravo, 30. jun u 23:59:59 po Griniču. Trik je u tome što je to sekund do ponoći koji je trajao dve sekunde!
Kako to? 
Lako: i ove godine, uvedena je prestupna sekunda u času u kom se godina deli na onaj i ovaj deo. To je učinjeno po preporuci međunarodnog tela za standardizaciju vremena, lociranog u Parizu, sa namerom da se atomski časovnici na planeti sinhronizuju sa astronomskim vremenom. Naime, Zemlja se štogod otromboljila, pa svakih nekoliko godina dođe do potrebe da se vreme rotacije usaglasi sa dogovorenim sistemima za merenje vremena, koje podrazumeva trajanje kalendarskog dana od tačno 86400 sekundi. Podsećam vas, definicija sekunde je mnogo stroža nego što je to bilo nekad (da vas ne davim tom pojedinošću, setićete se oscilacija u atomu cezijuma) pa je potrebno usaglasiti fizičku veličinu sa kalendarskom konvencijom.
Našli su modalitet koji može da se preživi.
To bih mogao da probam. Jedno što nisam sklon klađenju i ovakvim nadmetanjima. Ali nije da se nisam setio gospodina Šandora Vilovskog i njegove Micike, epizodnih junaka iz “Nevena”…
Marco Tempest je naš stari znanac. Gledali smo jesenas njegovu magičnu predstavu o uvećanoj realnosti tehno-magije, koju je prošle godine upriličio na konferenciji TED. Evo ga opet, ovog puta sa neverovatno lepom prezentacijom koju je posvetio istini o Nikoli Tesli.
Pogledajte.
Ja zaista ne znam kako to funkcioniše mozak ovog čoveka. Znam samo da nema mnogo takvih ljudi i da ovakve ideje zavređuju da preispitamo sopstvene banalne i tvrdo ukalupljene obrasce o saopštavanju ideja u obliku multimedijalne priče. Posle ovoga, svaka PowerPoint prezentacija se zaista čini ordinarnom glupošću (one to i jesu, ali to je neka druga priča).
Kad je pre koji dan obeleženo sto godina od rođenja Alana Tjuringa, Lego je prikazao fizičku Tjuringovu mašinu. Pogledajte kako radi.
Превод више није у моди. То може да уради чак и обичан гугао. То ради лоше, али је популаран – већ има дипломских радова пуних његових превода. Преводиоци су слабо плаћени за добар превод, али зато лоших превода има на све стране, чак и у скупштинској производњи.
Можда преводиоци ни не умеју да лоше преводе? Можда сувише добро знају српски (а и енглески), па преведу и оно што би наручилац најрађе оставио непреведено? Можда због тога слабо добијају послове, него филмове на разним теве канали(зација)ма преводе дилетанти? Можда, стварно, треба да квалитетније лоше преводе.
Nastavite sa čitanjem… “Школа лошег превода (1)”