Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Једна од пре: дани лудаје (8)

Навикли смо да нам све касни, па кад након четири узастопна новембра најзад падне ваљан снег, ником ништа. Него ударимо у носталгију за летом. А летос, е, родиле лудаје.

Оно нису само лудаје, било је и пешес фела тиквица и тих цукинића и како се све не зову, једино ваљда натегаче нисмо запатили. Имамо и рекордера.


У чему је проблем са оваквим фоткама? Светло није, лепо се наместило, сутон, плави сат, боје се згуснуле. Композиција – калај работа, паркирам ону једну вертикалу у усправни златни пресек, средину лудаје у водоравни, зелениша около колико мислим да треба, готово.

У чему је онда проблем?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дани лудаје (8)”

Једна од пре: гвожђе и дим

Често користим три рндалице, о двема сам већ писао (она за музику и она за фотке) а трећа је на овој страни. Нанела ми је сопствени стари чланак о позамантерији градској, па сам се сетио да нисам престао да се бавим њом. Томе, у ствари, нема краја.

Јер кад почнете да је примећујете, нећете никад престати. Не само што сви ти стубови, стубићи, ограде, опшиви, ивичњаци, жардињере, бетонске кугле (оне што изигравају антитенковске препреке да вам се не би паркирали на травњак) неће нестати из видокруга ако престанете да их примећујете, него нећете ни моћи да их не приметите. Тако, например, кад сам пожелео да ухватим овај урбани дим (ко га је урбао, рука му се позлатила)…

…не да нисам могао да избегнем околну гвожђурију, него сам схватио да без ње фотка нема смисла. Јер.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: гвожђе и дим”

Kalimero

Vozačku dozvolu imam od 1992. godine. Početak jeseni. Ali sam putničkim vozilima počeo da upravljam početkom proleća. Devet godina ranije.

Prva permis de conduiredozvola vremenski ograničena na tri godine. Prihvatio to bez problema. Stepen miopije kojim sam kasnije “regulisao vojnu obavezu” uslovio je da češće zanavljam vozačku. Međutim, to zanavljanje nije puka formalnost (ova taksa, ona taksa, eventualno nova slika) kao što je imao bilo ko od mojih vršnjaka koji su već dobili svoju permis de conduire.

Pre svakog produženja dozvole morao sam da prođem lekarski pregled. Ne samo očni, nego kompletan. Psiholog, psihijatar, oftalmolog, lekar opšte prakse, koji na koncu svega i lupi onaj pečat “uz ograničenje da nosi naočare”. Prvih tri-četiri navrata na tri godine, kasnije na pet.

Naravno, trajanje međunarodne dozvole “prati” trajanje redovne dozvole.

Nastavite sa čitanjem… “Kalimero”

Једна од пре: а и та свирка

Замало да заборавим, ал’ ме свраћање овамо (онако као онај Јосиф из Трбушнице) подсетило. Дакле, главна ствар на том дочеку је била свирка Атомског склоништа. Које никад нисам видео уживо, ал’ никад није касно.

Било је неке галаме по новинама око ове свирке, јер је морала да иде преко оног вагона што дође одмах иза локомотиве – е, да, тендера. Само што у њему не носе угаљ него јавне набавке. Свашта, као да постоји други понуђач музике Атомског склоништа осим њих самих. Живи су и здрави, рано је за појас притоке (tribute band). Дакле:


Оно, јесу се свели на трио, ко умро ко баталио, ал’ праше и не дају се. Чак су и уобичајено рокерско спонтавање публике извели са мером а и успехом, публика је вала знала текстове напамет, а кад су други пут одсвирали “Треба имат душу”, била је и довољно гласна. Имам и нешто видеа, где се то лепо чује (Грба неће поверовати да ми је и то пало на ум, ал’ има коза рог), но нећете дочекати да ја то измонтирам и бацим на цевку, умем ја паметније да дангубим.

Има још.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: а и та свирка”

Једна од пре: не знам зашто баш ова

Онда смо стигли и до те свирке. Публике се полако накупило. Кад смо ми пристигли, око 22:30 било је попуњено отприлике до споменика, а и ту је било места да се прође. Ово је сат касније, у 22:34, кад се већ осећало да је у публици бар степен топлије.

Оваквих фотки сам нашкљоцао десетак, јер ово је ретка прилика да се у граду види оволико људи, па се рука сама диже и шкљоца. Једино немам појма зашто сам издвојио баш ову.

(велика)

Снимио сам је кад смо решили да мало протегнемо ноге и обрнемо круг око споменика, да видимо има ли кога познатог. Срели смо типа који је некад давно радио у продавници плоча, у Шациној књижари. Издиванили се онолико, показивали слике унучића.

Али зашто баш ова фотка а не нека од преосталих десет?

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: не знам зашто баш ова”

Једна од пре: загревање за дочек

На тргу је већ била почела свирка… или је то још била предгрупа, ко ће га знати, план је ионако био да уђемо у Библиотеку (један од првих кафића у Србији под тим именом, а није ланац него се досетка прочула). Тамо није било где да се седне, па смо продужили.

А штета, код њих је добра музика и често се нађе и неко пиво мимо она два произвођача, ако су два. Ни Гимназијска улица више нема двадесет кафића као крајем осамдесетих (што је и саранило корзо), то се углавном прелило у главну улицу и на њу. Нашли смо Трокадеро, скоро празан.

(велика)

Атмосфера вара… овде нема ко да каже “Свирај то поново, Семе”, овде трешти турбо поп или како се већ зове тај спој до даске упрошћеног попа и већ четр-пет пута упрошћаваног турбо фолка. Очекивао сам да ће се та синтеза то спајање десити за мога вакта, ал’ није морало за овако низак ику. Изневерила асимптота, додирнула своју криву, нису севале варнице него паре, ето.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: загревање за дочек”

Једна од пре: шта овде пише?

План је био да дочек буде фото сафари. Успут је требало да испробам докле тај блиц уопште добацује, пошто у спецификацијама спомиње неких сулудих 60 метара при ИСО 100, вероватно кад призумира до краја. Дакле, правац град и осврћи се.

Испало је да је први улов наишао и пре него што сам извадио блиц. На прилазу мосту нов графит, на истом оном месту где смо већ више пута били.

(велика је широка 2625 пиксела, ово је фотокрп)

Ово је отприлике гранични прелаз између центра (који се завршава мостом) и кинеске четврти (што је житни трг, где у свако доба има између пет и осам кинеских дућана – један је неко време био у тој жутој кући преко пута). Дућан иза мојих леђа, који баца овако добро светло из излога, није тај него од оне друге врсте, спортска обућа чувених марака за које никад нисам чуо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: шта овде пише?”

сирово

LajaviKrelacсвакако тек после првог јануара свакако грегоријанског окупим се с јаранима, свакако вршњацима у некој пригодној јавној просторији, свакако кафани. дружење је свакако обавезно, јер нас је сваке године све мање, свакако беже преко гране. свакако нам нису драге новогодишње гужве, па се окупљамо обавезно кад све то мине, свакако. старомодна кафана или модеран ресторан, свакако нам је свеједно. битно је друштво. добро сад није баш да нам је у потпуности свеједно која је кафана, који је ресторан.

покупим неку интересантну причу, анегдоту, свакако догађај, па варим у породици и лично, и телефонским разговорима. дечурлија блиска ми по крви, или по слову закона, свакако негодују, досадне им приче. ал’ за ове најсвежије опалише и да су им превише ласцивне, сирове. џаба њима објашњење да је прича јаснија већини кад је већина разуме, а да би је већина разумела, мора да буде сировија. такав смо народ. свакако не само ми.

сећам се догађаја у ректорату београдског универзитета. свакако као да је јуче било. то не значи да ме памћење добро служи. то значи да је догађај скоро и био. бивши и свакако садашњи ректор, још неки професори, академици. пустише једног од њих с болничког на кућно лечење, па иако и даље на боловању свратио да види и нас свакако здраве. привидно здраве. кука како му лекари забранили да пије алкохол, па му уз овавке ситуације једино чај остаје и свакако показује руком на стаклену шољу из које пије, а у њој зеленожута течност и свакако метална кашичица. долеће коментар с бока богами тај индекс преламања ми каже да имаш ти ту и неке друге садржине у шољи, а не само чај.

и шта сад? упадица је свакако духовита, али не свима. не због тога што је глупа, него зато што свакако треба знати шта је индекс преламања. можда је ипак боље да се окренемо сировијим форама. тјах

Oštar pogled u svet

Jednih smo se otarasili, ali dođoše drugi!

iskrivljen pogled– A kad mogu da uradim ono što si ti uradio, pa sad više ne nosiš naočare? – povika prestolonaslednik. Eeeeee, mislim se, i u sebi opsovah šta smo se jednih naočara otarasili, a druge smo zaradili.

Najmlađi član naše porodice “vuče” slabovidost još od treće-četvrte godine. Od dečijeg očnog lekara smo dobili informaciju da je u njegovom uzrastu taj oblik slabovidosti i očekivan, jer oko ne raste istim tempom kao glava i ostatak tela, pa se dioptrija stabilizuje tek oko sedme godine života. Ali da ipak dolazimo na kontrole jednom godišnje.

To “jednom godišnje” kod državnog lekara nikad ne možeš da planiraš, jer je ili na bolovanju, ili na odmoru, ili na drugom bolovanju, a zamene nema. Tako smo na jednom od zakazanih (ali neodržanih) jednogodišnjih termina za pregled saznali da doktorka “nije dočekala penziju”. Kakav eufemizam. Zamenu nisu našli ni dok je bila “među nama”, a kad će naći to niko ne zna.

I tako smo bili osuđeni na privatne očne lekare. Očnih ordinacija po gradu koliko ti duša (ne) ište, ali specijalista za dečiju oftalmologiju je malo. Malo li je dece, šta li? Nađemo jednog u Borči, ali već sledeće godine – penzija. Dobro je, ne širimo virus.

Nastavite sa čitanjem… “Oštar pogled u svet”