Kao što je red, zimsku prazničnu sezonu ćemo obeležiti nedoličnim ponašanjem uživo i neradom na blogu onlajn. Lepo se provedite: mislite, radite i budite sve ono što želite da mislite, radite i budete. Okupljanje zakazujemo tamo negde iza pravoslavnog Božića.
Данас без много текста. Ово сам напросто морао да шкљоцнем, јер је залазак, сат-два после фотке од прошлог пута, био баш тако шмурав, шмрљав и никакав, како треба за ову врсту снимка.
(велика)
Дакле цела прича је у томе да ухватим изрез, и да онда у Сировом извучем овакве тонове. Нисам их тако видео на лицу места, него у глави, па сам га бар два минута тинцао док није легло, и ето га. Нема вађења попут “ма ја сам то баш тако хтео”, јер није вађење – баш сам овако хтео. Крај, нема више.
Otvorila je vrata frižidera i pokazala mu 25 različitih vrsta vrhunskih piva iz Nemačke, Holandije, Belgije, Češke, Engleske, Irske… Muž nije znao šta ga je snašlo. Samo što on nije siguran šta bi hteo, ali se posle pažljivog slušanja stiče utisak da članovi grupe nisu imali jasnu predstavu kojim putem da krene. A kako je počela, upita me on neposredno. S govnom, rekoh odsečno i zanemeh. On se zamisli. Sećate se? pitam. Ne sećam se, kaže. Možda je bio u braku dve nedelje. Muž, iako jako zaljubljen, nije mogao dočekati da izađe napolje i vidi se sa svojim neistomišljenicima nalik onim raspravama o izvoru hrane kao relevantnom činiocu zdravlja. Argument ovaj, argument onaj, ako samo malo ućutite i poslušate (jer ćutanje je zlato, jer ko rano rani, dve sre…. Nije ni to. Aha, evo: umiljato jagnje dve ov… Šta? Potpis? Kakav potpis? Ispod slike?… Aha…
Radojevo je selo blizu rumunske granice. Nekad se zvalo Peterda, a posle Klarija, kad je neka princeza Klara svraćala. Poznati su u tim krajevima po specifičnom naglasku i rečniku. Tako se, naprimer, krofne kod njih zovu karfljosnice. Pa tako naišli neki, a baba će da im isprži neka jaja. Dok se to prži, oni prionu na činiju s krofnama. Babi malo krivo, krofne su za posle ručka, a kad su jaja bila poslužena ovi i dalje ne odustaju od krofne. Na to će baba “man’te karafljosnice, dršte se za jaja”.
Како рекох прошли пут, постоји та теорија да производ амбијента и клопе не може да превазиђе неку свемирску константу, што би требало некако да укључује и цену… тј ресторанска клопа је управо једна од оних области где скупље не мора да значи и боље. Јер, како уче некретнинци на првом часу, три чиниоца утичу на цену: локација, локација и локација.
Главна фотка за данас је сама сала, на – нећете веровати – сплаву. Сплав те величине нећете видети у кањону Таре или горњем току Дрине, нити ћете наћи довољно балвана да га очас направите. Ово је овећа пловећа хала.
Пази га, сплав са терасом на спрату а под кровом. Тешко би то Робинзон Крусо склепао да обиђе острво. И што јес јес, амбијент је занимљив, поготово кад зимско сунце тако искоса набаца одсјаје са воде по таваници. Има се шта видети, има на чему око да се заустави, а и објектив. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 2”
Не, не отварам нову серију, нема толико материјала. Ем госпоја боље кува од већине кафанских кувара, ем код куће имамо бољи избор пића. Ал’ понекад се ваља, због друштва и амбијента. Овај код куће сам већ намртво исфоткао, па нек натрчи нешто различито.
Ако истрајем на ту страну, можда ћу најзад заокружити теорију о кафанској комплетности. По њој, кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили. Шта се може, не да се емпирија без довољног узорка.
Тако на једном крају криве имамо комбинацију одличног амбијента са лошом клопом и минималистичким избором пива.
На другом крају су којекакве соцреалистичке кутије са голим зидовима, ћумези са подом од виназа или нафтираним патосом и надрканим келнерима у алтернативно белим блузама, које зачудо имају генија за кувара и газду који не жали материјал.
И онда, јесу ли најзад родиле те кајсије? Па, онако, три гајбе. У ствари, четири и кусур, после је било још, ал’ кад сам ово сфоткао, три.
Ко има кајсије зна која је то патња. Цветају двадесетог марта, дваездругог падне снег, па дваеседмог још један. Или цветају нормално али температура ниска и пчеле изађу тек десети дан. Или цветају обилато а сутрадан удари мраз. А онда кад роди…
Pomenuh već da nam je Ršumovo delo donelo dosta simpatičnih i šaljivih trenutaka ovog leta. Ako bi neko i hteo da sluša, možda bih i mogao objasniti da ima desetogodišnjaka koji i na morskoj plaži čitaju knjigu. A onda oduševljeni sadržajem krenu roditelje i okolinu da smaraju prepričavanjem opisanih dogodoviština.
Logički ili uz pomoć naših objašnjavanja naslednik je brzo došao do zaključka da knjiga opisuje neka davna vremena. Usledilo je pitanje:
– Je l’ Ljubivoje Ršumović još uvek živ?
Srećan zbog potvrdnog odgovora, odmah dodaje pitanje:
– Tata, ‘oćeš da me vodiš na Sajam knjiga da mi Ljubivoje Ršumović (mora i imenom, i prezimenom) potpiše knjigu?
Патријарх је, каже Вулин, духовни отац целе нације и рекао је оно што сматра најбољим за нас.
Аууу… колико питања за само ову једну реченицу….
Које нације? Ако мисли на држављане ове Републике, има их онолико који нису чланови истог клуба ког је председник речени поп, а и нас који нисмо нигде чланови.
Ако мисли на Србе као нацију, а изјашњавам се као такав, да ли онда ја, по мишљењу г. министра, имам право да се и даље тако изјашњавам? Јер испада да сам дисквалификован тим што не признајем тог попа за било каквог оца, па ни духовног. Уопште, сматрам да духовно немам никаквог непосредног претка, него читаво брдо разних утицаја, при чему је утицај гореспоменутог клуба сићушан, а и то мало је углавном одречно (тј кад год сам се сударио са покушајем таквог утицаја, углавном сам или ескивирао или се оградио или се одупро – слабо се шта примило, а и то што се примило је после испало да није баш њихово него од пре њиховог оснивања).
И онда, које то “нас”? Ко смо то “ми”? Ми на власти? Ми у странци? Ми као држава? Ми као нација (при чему опет следи питање из претходних пасуса) не рачунајући остале грађане? Ми као становници ове државе?
А г. поп, ако ће већ на неког и на нешто да се обрушава, ено му мангупи у сопственим редовима, ено му власт која краде, ено му две-три мафије, ено му локални шерифи, ено му судије… широко му поље. А женама би могао да се извини бар једном.
Лично бих се задовољио тим да г. министар не каже више “цела нација”. Јер… цела? Па не баш цела…