Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Говорите ли истријански?

Са истријанским сам се срео давно, читајући књигу “Рива и дружи” (долазе другови) Фулвија Томице (за коју сад испада да ју је написао Милан Раковац). Помаже ако разумете далматински, има неких сличности.

Отприлике 2003. године сам престао да скидам музику како наиђе и ко шта има, јер сам схватио да сви имају исто. Гледам шта имају они што скидају од мене, све рачунајући да ко слуша ЕКВ или Корни Групу мора да има укус сличан мом. Јок, ти исти слушају и Црвену Јабуку или још горе. Па кренем кроз Јањатовићеву енциклопедију као кроз јеловник и почнем да тражим. Западне ми око за бенд са чудним називом “Gustaph y njegovi dobri duhovi”, из Истре. Далматинци Истране оговарају да немају слуха, јер им је народна музика сва у полутоновима. А знамо за онолике истарске бендове, још од пре Склоништа. Да видимо шта је сад ово… и шта су Густафи, какве везе они имају.

Испоставља се да је то иста банда, само су са променом оријентације променили и име. Gustaph y njegovi су били озбиљан, поприлично експерименталан пројекат, чији је ментор био покојни Милан Младеновић (продуцент на ваљда оба албума).

Nastavite sa čitanjem… “Говорите ли истријански?”

Situacija (ne mož’ biti bolja)

People fight for the basic right to choose
To live a life we don’t intend to lose,
The time has come when we must all decide
To end our evil ways or let the whole world slide

Ponekad ti preostaje samo da budeš nemi svedok događanja. Nekada, kad su ratovi podrazumevali velike borbe i masovne pogibije, valjalo je videti neki san pred sobom i boriti se za njega. Znali su oslobodioci šta rade, naročito šta ih čeka. Naplatili su to osvajanje slobode stostruko, nametanjem svog poimanja sveta. Sve je to, najzad, oličeno u trivijalnim kategorijama kao što su tokovi robe, energenata i novca, a zapakovano u ideološke obrasce čija spoljašnost je raznovrsna, a suština ista. Bilo je oligarhije i tada, ali se makar vešto utapala u nešto drugo. Nemoj to da čačkaš i sve će biti u redu.

Rečju, posle svakog rata situacija bude da ne može biti bolja: slobodan si da misliš kako god želiš dok god je to mišljenje u potpunom skladu sa mišljenjem oslobodilaca.

A ako si oslobodilac, ne daj na sebe i svoje, jer će te u protivnom vratiti u jazbinu iz koje su te, upravo zahvaljujući ideologiji, izvukli na sunce. A ako baš ne znaš drugačije, začepi labrnju, klimaj glavom, ali samo kad te nešto pitaju, i ne privlači pažnju.

Nastavite sa čitanjem… “Situacija (ne mož’ biti bolja)”

Nedelja je, 22-X-2017.

Može se ponekad jesti i u kafani. Može i bez mesa. Bolje sa mesom, naročito ako je nešto zanimljivo. Naprimer, konjetina. Konje ubijaju, zar ne?

Sa ove fotke bih preporučio sve osim zemičke, jer je potpuno američka, dakle lepi se za zube, sunđerasta je i prazna. Rukola, ko voli. Salvet i tacna… toliko celuloze vam baš ne nedostaje, preskočite i to. Navalite na sve ostalo.

Prijatan nedeljski ručak, koje i vama želimo.

Једна од пре: ево доказа

На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.

Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.

Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.


(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)

Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.

Једна од пре: ај ме сликаш

-А шта ти то сликаш?
-Град, какав је данас.
-А за шта?
-Како за шта? За себе. Да имам.
-Ај ме сликаш!
-И шта онда? Треба после некако да ти дотурим слику… И што да се петљам. Ал’ ајде.

И сликах га. Немам појма шта је хтео, осим да се слика.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ај ме сликаш”

Једна од пре: субјективно зелено

Знам ја мене… У стању сам да прођем поред нечега хиљаду пута и не да га не примећујем, него кад ме неко минут касније пошаље по то, не знам где је. Но, кад пребацим очи у онај режим кад гледам као фоткаџија, видим што иначе не видим. Например, обичну траву.

Траву обично замишљамо као војнички подшишану, као апсолутни геноцид свих осталих биљака које су хтеле ту да расту, дакле као травњак. Мени мало дужа трава баш и не смета, док не почне да смета.


(коме треба да одмори очи, велика)

Ово је снимљено априла, док је још било кише, па је то расло брже него што сам могао да покосим. И ту се сударамо са субјективним погледом.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: субјективно зелено”

Једна од пре: ајде и тај залазак

Рекох прошли пут да су ти заласци најлакша ствар. Међутим… нашкљоцао сам их се онолико, и тек сваких неколико година улети неки којим сам задовољан. Да ли сам превише критичан јер је то ипак кич тема, онако за разгледницу, или сам их се превише нагледао, не знам ни сам.

Али, ево овај.

(велика је повелика)

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ајде и тај залазак”

Nedelja je, 24-IX-2017.

Neki preporučaju, a neki prepodoručkuju, veli slavonska doskočica. A neki i večeraju, bez tog prepodobnog stava. Sve najprostije stvari.

Da vidimo. Slanina, pirotski sir, maslac (ne margarin!), ražani hleb (domaći), neka kobaja, pečenica (bez dodate vode) i Njegovo Veličanstvo Paradajz (sa ukusom paradajza, domaći, prirodno sazreo bez kerefeka).

Dok mislite na večeru, prijatan nedeljski ručak vam želimo.

Једна од пре: дункл тегет јарко плаво

Као што може кафа без кофеина, може и град без пиваре да има Дане пива. Истина, не више треће недеље августа, него четврте, јер је тај термин Београд заузео за свој Beer fest, јачи тлачи а паметнији препушта.

Одвојимо по једно вече скоро сваке године, да испразнимо по коју криглу и напунимо картицу снимцима. Прошле године сам носио видео камеру, јер сам био тако некако настројен. Ове нисам, него лепо канона о раме, криглу пред себе и зверај около. Нисам незадовољан серијом али некако ми се ништа не издваја за овде, или се издваја цело туце, како већ повучем црту.

(велика није претерано боља)

Ово је после ентог пива, кад смо кренули кући. Дакле све погрешно, све противно саветима које сам писао овде (да их утувим), све сам урадио што не треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дункл тегет јарко плаво”

Buđenje rane jeseni

Šta to može da bude neobično u zemlji u kojoj samo Bog zaliva kukuruz? Šta je to vredno pažnje tamo gde čestit narod predlaže izdavanje novčanice od 3000 dinara da bi se onom zadriglom klipanu pomoglo da izigrava Mesiju? Sa kim se može podeliti radost ili tuga kad svakog pritiska nešto na šta ne može prstom da se pokaže, ali može plećima da se oseti?

Rešenja...

Nastavite sa čitanjem… “Buđenje rane jeseni”