Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Koka Mica traži muža

Pravi seksistički. Šta li bi Savet Evrope rekao na ovakvu produkciju kad bi danas postojala. Možda bi predložili da se preinači u lov pertla na petla ili tako nešto. Džukac tu onda dođe kao bratija retardiranih naroda Evrope.

 

Hit momenat: “Simpatična cura, ali je bistra kao litar boze!” Nyah-Nyah Džoker momenat 20 sekundi kasnije: “U redu, Salomo! Daj ćaći dinju!”. Rolling on the floor laughing Ama, cela sekvenca… Hot smile

Sofronije traži ženu

Legendarni film o razbijanju četvrte dimenzije…

 

Hit-momenata koliko hoćete, počev od “O, ide nešto muško!”, preko “Nešto se ovde zbiva što ja ne razumem!” i borbe aeroplana, pa do legendarnog rezultata igre žmurke (“Bolje da ne gledam, možda i jesam tamo!”) Surprised smile

Ceđenje suve drenovine

Citat dana, ovog puta aftamacki dok ja već pijuckam nešto hladno i alkoholisano na terasi fazanerije pokraj Uba, dolazi od mog Komšije °. Kad sam pročitao jednu repliku u grupi Oldwave, napisao sam mu ovo: Neću te ni pitati za dozvolu. Ovo će da ode na Suštinu pasijansa kao citat dana. A ti mi posle fakturiši kraljeve AKA royalties. I tako mi to već godinama.

Da ne postoji, trebalo bi ga izmisliti.

Zlikovci! Izdajnici! Strani plaćenici! Hohštapleri, i to belosveCki! Prodavci šargarepe na štapu! Babojepci! Šušumige! Kriminogeni faktori ovog napaćenog društva! Nosioci veneričnih oboljenja i raznih drugih ničim izazvanih sankcija! Poliglote! Mikrocefali! Probušeni ventili! Crkla vam boš pumpa na uzbrdici dabogda!Elem:

…Uostalom, iz prazne glave teško izlazi puna rečenica.

Dragan Nedeljković,
jezičara (po vokaciji)

 

Red je da pomenem i to da je ova tužna i notorna činjenica bila izrečena kao reakcija na moje pisanje o onom mamlazu koji je odredio da mostovi razdvajaju.

 

Nastavite sa čitanjem… “Ceđenje suve drenovine”

Hit the road, Jack!

Odosmo mi na put. Tačnije, dok vi pročitate ovo, mi smo već otišli. Čudo jedno, ovo aftamacko objavljivanje sadržaja u rečeni sat.

Za vreme fizičkog odsustva koje će trajati petnaest dana i mentalnog koje će trajati bar još nedelju dana duže, zabavljaće vas sadržaji uštekovani u džuboks Suštine pasijansa. Filmstrip Za to vreme neće biti previše sadržaja koje treba čitati između redova. Light bulb Odmorite se i vi. Island with a palm tree Ama, barem se opustite. Fingers crossed

Put pod noge. Bre.

Možda usput budem pisao nešto za blog, pa i objavljivao; ali, nemojte da sagorevate u iščekivanju. Nyah-Nyah Opremljen sam za mobilni net, ali to je tako zbog posla na koji povremeno moram da se javim, a ne zbog SP… Work Eto: kapitulirao sam. Šta da radim: para vrti gde burgija neće. Money U prevodu na srpski, odneo me đavo. Steaming mad

Plan puta ove godine je ambiciozan i podrazumeva šest etapa od kojih je najsporija ona tokom festivala Nišville, koji ćemo ispratiti u celosti. Note Pa ako baš želite da se sretnemo, potražite nas tamo… Left hug Right hug

…Ili negde između Uba i Bajine Bašte via Valjevo. Auto Ili negde na Tari, na potezu između Šarganske osmice i Perućca. School bus Ili negde na dobrom mestu za fotografisanje meandara reke Uvac. Camera Ili negde duž doline Zapadne Morave, bilo gde između Čačka i Ćićevca. Black Sheep Ili negde po Timočkoj krajini, na celom potezu od Knjaževca do Dunava. Rainbow

Ili na Suštini pasijansa, krajem avgusta. Turtle

Boža Kobac lovi piliće

Ove nedelje ćemo da se počastimo serijom crtaća iz družine Looney Tunes. Junak kojeg biramo je apsolutna legenda: Sofronije Leghorn.

A sinhronizacija crtaća u 19:15 nikad nije bila bolja nego tad…

[EDIT, novembar 2011: prethodni crtać je blokiran. Stavio sam drugi.]

Apsolutni hit-detalj: [EDIT više nije dostupan, ali uočite harmoniku na 4:50]

In memoriam: Ljubiša Stojanović Luis

Pogibe čovek. Za volanom. Strašna, nepotrebna i banalna smrt.

Jutros je odjeknula vest o saobraćajnoj nesreći u kojoj je poginuo Luis, legenda među tezgarošima, pevač, kompozitor, aranžer… totalni muzičar. Bilo ih je osmoro u kombiju; udes se desio u najgrđe sate, kad srce spava i najvećim majstorima nespavanja. Dvoje je poginulo. Luis je vozio.

[EDIT: greška. Nisam imao tačnu informaciju. Bio je to čeoni sudar dva vozila, u svakom po četvoro putnika. U drugom vozilu se nalazila porodica iz Mađarske, a vozač je drugi poginuli.]

Luis je bio čovek sa daleko većom inteligencijom nego što je većina mogla da ukapira. Pomalo ekscentričan u svojoj pojavi, a zapravo samo sklon sopstvenom identitetu (što je apsolutno endemična pojava u Srbalja), muzička svojstvenost ovog Nišlije nije mogla da prođe neprimećeno.

Sećam se utiska, mada se ne sećam tačno vremena: bila je 1981. ili 1982. kad je do mene došao prvi Luisov vinil. A na njemu ova numera, prva koju sam upamtio iz njegovog repertoara, i zauvek:

 

Šta da kažem. Shvatio sam da je velemajstor kad sam prvi put registrovao tu obrijanu glavu i taj sjajni glas. Taj pristup klasičnom repertoaru narodne muzike mi je bio po volji.

Trideset godina povremenih susreta, uvažavanje majstorluka i česta misao da je u nekom drugom svetu mogao da postane veća veličina nego što je to bio Isaac Hayes. Nismo ga razumeli. Većina nas je mislila da je bio lakrdijaš. O, kako smo grešili.

Počivaj u miru, Majstore.