Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Ne vršite po Pravopisu!

Još jedan prilog sa starog bloga koji će uskoro biti zatvoren, a šteta da se baci. Neka se nađe u arhivi. Ovo je tekst o onima koji vrše, šta već vrše, po mom maternjem jeziku.

Sasvim je moguće da ću nekog zbuniti ovakvim naslovom. Verujte mi, nije slučajno. Tu kovanicu sam izrekao više puta, uvek u času kada bih bio posebno iznerviran bahatim ponašanjem prema sopstvenom jeziku.

A gde to piše da je samo lingvistima dozvoljeno da čuvaju jezik?Na početku, da se razumemo: nisam nikakav stručnjak za srpski jezik, a jedina znanja koja imam o njemu su ona koja sam stekao tokom osnovne i srednje škole, čitajući knjige i držeći Pravopis pri ruci. Ah, da: poneko znanje sam stekao i iskustvom. Neka od njih su bila veoma zanimljiva zato što sam doživeo da spojim svoju osnovnu struku sa potrebom poznavanja srpskog jezika. A pritom sam se družio i sa jednim lingvistom, čovekom jakog kalibra, iskoristivši svaki mogući trenutak da naučim više.

Postoji još jedan razlog mog današnjeg bavljenja ovom temom: koliko god ja pokušavao da pobegnem od nje, sustiže me kad se najmanje nadam. A kad vas nešto neprekidno juri, postoji samo jedan način da prekinete agoniju: da prestanete da bežite, okrenete se i suočite sa tim. Svestan sam da agonija neće biti prekinuta, problem će me opet sustizati, a ja ću opet dolaziti na isto. To, pak, nije razlog da zažmurim i pravim se nevešt. Nastavite sa čitanjem… “Ne vršite po Pravopisu!”

Pronalazač digitalnog fotoaparata

Pronašli smo krivca za sve: ime mu je Steven Sasson, a zločin je počinio davne 1975. godine.

Šalu na stranu: na blogu Davida Friedmana sam natrčao na zanimljiv projekat kreiranja video portreta pronalazača zanimljivih stvari. Video klip koji je prekjuče objavljen posvećen je Stevenu Sassonu, pronalazaču digitalnog fotoaparata.

Najfascinantniji deo razgovora pominje i autor intervjua: saznaćete kako je i zašto ispalo da uređaj može da zabeleži samo 30 fotografija na spoljnoj memoriji – a kao spoljna memorija je služila magnetna kaseta!

(Via)

Hakovan sajt odeljenja za visokotehnološki kriminal

Sa čime bi ovo moglo da se uporedi: recimo, kao kada bi neko ukrao sve točkove sa svih vozila odeljenja saobraćajne policije. I to zato što niko nije pazio na vozila, a lopovu bilo slatko da se dokaže.

Zlonamerni upadi na sajtove su jedan od vidova hakerskog delovanja. Što viši nivo sajta, to veća slava među mamlazima koji nemaju pametnija posla. Večeras se desio proboj, ni manje ni više, nego portala Posebnog odeljenja Okružnog javnog tužilaštva u Beogradu za borbu protiv visokotehnološkog kriminala. U domaćim okvirima, ovo je sveti gral za hakere. Meni se, međutim, čini da neko od administratora nije baš najbolje uradio svoj posao.

Ne znam kad se tačno desilo: informacija je već uveliko kružila fejsbukom i ja sam je dobio iz dva izvora negde između 23:15 i 23:30. dok sam opaučio par komentara i napravio slike ekrana, bilo je već 23:43. Oko 23:45, primetio sam da je sajt oboren…

Uhvatio sam dve slike – pornografija koja je uključena u sadržaj stranice je bila različita na ćiriličnoj i latiničnoj naslovnoj strani. Engleska verzija naslovne strane je sadržala neki tekst čiju sliku sam zaboravio da “upucam”. Te slike ne mogu da podelim, jer nisu za svačije oči, ali nije ni bitno.

Moj komentar je kratak: ako ne uhvate dripca do jutra, imaju ceo sutrašnji dan da naprave popis i zatvore dućan kao nepotreban. Hajde, momci, pokažite šta znate.

Inače, dok sam ovo pisao, evo ga opet (ovog puta bez slike na ćiriličnoj verziji)! BRUKA!

bruka!

Zaboga, ljudi, suspendujte taj server već jednom!

(Via; tnx Džoni)

Pedeset godina od Gagarinovog leta

Danas se navršava 50 godina od prvog leta čoveka u kosmos, što već pomenuh kad sam skrenuo pažnju na onaj Google doodle. A sad reč više.

I baš kad sam hteo da proverim ono što znam i iskopam ono što ne znam, otkrijem da se neko blagovremeno već potrudio, a na meni je samo da skrenem vašu pažnju na to mesto. Na stranu činjenica da sam tek sad otkrio koristan blog koji želim da podržim…

SVET NAUKE - Bitovi i bajtovi iz čudesnog sveta kvarkova i kvazara

Blog po imenu Svet nauke (Bitovi i bajtovi iz čudesnog sveta kvarkova i kvazara) vodi Milan Milošević, koji za sebe kaže da je dugogodišnji borac za razotkrivanje astrolagarija i ostalih kvazinauka na Internetu, i šire. To je sasvim dovoljno da bih se odlučio da ga podržim i stavim URL u listu stalnih preporuka. Posetite to mesto – uprkos realnom riziku da usput nešto i naučite Nerd smile

Upravo tamo sam našao ono što sam tražio – informacije o letu Jurija Gagarina 12. aprila 1961. godine. Pa da ne bih prepisivao, skoknite i pročitajte članak o tom događaju na Svetu nauke. I ne zaboravite da postavite URL ovog bloga u bookmark listu. Što se mene tiče, Svet nauke je našao svoje stalno mesto u mom RSS čitaču.

(Via)

Fotografije zatvorenih prodavnica ploča

Još malo, pa će izraz “zatvorena prodavnica ploča” postati pleonazam…

Na portalu Buzzfeed je osvanula izuzetna, mada pomalo depresivna kolekcija od četrdeset fotografija koja prikazuje zatvorene prodavnice ploča.

Bio sam deo tog doba, tokom jednog životnog perioda koji je trajao prekratko.

Going out of business sale

MTV i Internet su učinili da nestane sva romantika koja je nekad postojala oko kupovine svake pojedinačne ploče.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografije zatvorenih prodavnica ploča”

Razlika između rudara i livca

Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.

Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?

Najvažnija novčanica moje mladosti

Ne, nije to Alija Sirotanović.

Nastavite sa čitanjem… “Razlika između rudara i livca”

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš

Protokol je nezgodna stvar. Mediji su još nezgodniji. Češki predsednik je to naučio na najteži način.

Pazi sad ovo:

 

Mislim da gospodina Klausa očekuje težak period koji bi mogao da se podvede pod slogan “šta god vam ja sad rekao, nećete mi verovati”. Tako je: neće mu niko verovati.

Meni je, zapravo, svejedno. Nego ne mogu da poverujem da neko kome protokol čini debeli deo radnog vremena nije u stanju da obuzda nagone pred kamerama. A zna da ga snimaju…

Epidemija ulične mržnje

Gde je počelo, a dokle ide? Zašto sam baš ja onaj koji mora da trpi tuđe frustracije? Prepoznajete li besne ljude oko sebe? Ugrožavaju li i vaš prostor za kretanje? Šta preduzimate da ih izbegnete, da se spasete ili ih se rešite?

Čitam o onom sramotnom cirkusu koji se desio kad su u Beogradu deljene sadnice trešnje… Čitam i pitam se: znam da smo kratke kolektivne pameti – ali zar smo baš toliko kratke pameti da nismo mogli da pretpostavimo šta će se desiti? Primera radi, svakog Božića pekari Beograđanima priređuju onaj cirkus u deljenju kolača sa dukatom. Uvek se pitam koliko će proći pre nego Trešnjin cvet, simbol buđenja...što se na Terazijama za Božić pojavi i neki mamlaz u kompletnoj opremi za američki fudbal, što je prikladna oprema za postizanje cilja. A onda, dogodine, verovatno bi se prešlo na palice za bejzbol, a za posle neću ni da pomišljam.

Jedna stara družina, rasejana po belom svetu, a sa kojom se sastajem u virtuelnom prostoru, komentarisala je jutros taj događaj. Jedan drugar se setio savršenog recepta, onog za koji iz drugih primera znam da je perfektno efikasan: svaku sadnicu trešnje je trebalo naplaćivati 20 dinara. Ta suma je sasvim dovoljno banalna da se može uporediti sa besplatnom podelom (za neobaveštene: maloprodajna cena jedne sertifikovane sadnice trešnje je 5-10 evra), a sasvim dovoljno visoka da se bukači zadrže po strani. Psihološki efekat naplatne barijere je daleko važniji od finansijskog. Nema druge: vaspitanju se nećemo naučiti nikad; moramo naći druga sredstva za kroćenje čak i onih situacija koje u svom polazištu imaju neku plemenitu ideju.

Nužno je najpre organizovati odbranu, a tek onda podelu trešanja, hleba, šarenih balona i štatijaznam čega još. Pa dobro, možda ne bi bilo uputno baš naplaćivati sadnice, jer uvek će se naći neki inventivni NVO aktivista da na pro-američkoj televiziji objasni kako je to ružno. Ali je moglo da se organizuje legitimisanje pri predaji i da se najavi provera kroz mesec ili dva da li je trešnja zasađena, te da se sadnica naplati ako nije. Bilo bi to preveliko mentalno iskušenje za bukače i gurače i oni bi netragom nestali, a sadnice bi bile podeljene bez guranja.

Nastavite sa čitanjem… “Epidemija ulične mržnje”

Kuda ide školstvo?

Fer upozorenje; u ovom tekstu nema pornografije. Međutim, ovaj tekst nije preporučljiv maloletnim osobama iz drugih razloga: mogli bi klinci da shvate da smo mi krivi za situaciju u obrazovanju.

Prošli ste kroz školu pre iks godina, a najjače osećanje koje odande nosite je to da ste nekoliko stotina puta zbog neke glupe nastavne teme pomislili “a šta će mi to”. Uz sasvim malo zdravog rezonovanja, ispostaviće se da te bili u pravu. Ne zbog toga što opšta kultura nije bitna, nego zbog činjenice da ste na kraju završene osnovne škole pogubili oko 70% informacija koje su plasirane u vašu glavu. Da se pogubite u ostacima zapamćenog, pobrinuće se drugi.

Sa tim procentima, mislim da je tako baš i doslovno. Ne zbog nastave, nego zato što sam se pripremao za neko takmičenje, znao sam glavne gradove svih država u svetu u proleće te 1980. godine (bilo ih je 168). Na nemu kartu Jugoslavije sam kao od šale umeo da unesem oko 400 toponima… A tek ovo: godinu dana pre toga sam bio u stanju da ispišem ceo periodni sistem elemenata, tada ih je bilo 105, a barem polovini sam znao napamet i atomsku masu. E, pa kako sam sve to nagruvao, tako sam i zaboravio; danas – kao da nikad nisam ni znao. Ponekad bljesne neka asocijacija, uglavnom “zamalo tačna”, i to je sve. Šta mi je to trebalo, pitam se danas.

Nastavite sa čitanjem… “Kuda ide školstvo?”