Nastavite sa čitanjem… “27 godina posle (1): Grad koji žuri”
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.
Uzimalo, davalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo. Uzimalo…
I tako, nismo se mogli odbraniti od teme nedelje, koju je jedan određeni deo takozvane politički budne populacije pokušao da objasni kao takozvanu političku katastrofu. Dakako, nemajući svojih briga, bavili smo se tuđom brigom izbora za predsednika SAD. Tobože, to je bitno jer izbor osobe koja će sledeće četiri godine (ili osam godina, uglavnom osvoje dva mandata), tobože, voditi glavnu reč u globalnoj politici tiče se i nas.
E, pa vidite: upravo je to sveopšte vučenje za rukav isti onaj razlog zašto su i ovde politički pali puleni raznih takozvanih naprednih struja (napredne su im bile samo tehnike mažnjavanja i ništa više, pokazalo se): prosto, dosadili su i bogu i ljudima. Pričali su mnogo, radili su malo ili nimalo. I dok vajni analitičari iz vascele vasione sada seku dlaku na četvoro u pokušaju da “objasne anomaliju” koja je dovela do toga da onaj narandžasti lik dospe do pozicije predsednika SAD, niko nije dao najjednostavnije i po svoj prilici jedino tačno objašnjenje: ljudi su umorni od političara, politike, istih fraza, istih šablona… Ništa ne funkcioniše, ljudima je sve gore, a priče su se potrošile. U Americi se nije glasalo za neku opciju, nego protiv svih ostalih.
Jeste, dobro ste se setili: baš kao i u Srbiji 2012. Bar smo u nečemu ispred Amerike.
Filozof iz Slovenije, onaj što ga stalno svrbi nos, u pravu je u jednoj stvari: Americi će biti potrebno da redefiniše odnose u svom političkom estabišmentu. Međutim, kad malo saberemo dva i dva, postoji tu i poneko drugo rešenje. Jer, ta navodna potreba za redefinisanjem odnosa u američkom establišmentu je važna samo pod uslovom da Amerika želi da taj isti estabišment opstane.
Međutim, zašto bismo mi to hteli ili ne hteli? Zar ne mislite da mogu oni svoju muku da rešavaju i bez nas? Ono što oni nama rade neće se promeniti, pa taman stavili imenjaka Paju Pattka, Žiku Obretkovića ili Đuru Vrbljanca u Ovalnu kancelariju.
Eto, politika. Opet politika. A sve to samo zato što je ovaj utovar napisan još u sredu uveče. Ma, ne pitajte: prekarijat samurajski.
Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. novembar 2016.”
Cipele na promenadi kraj Dunava
Napravili još lepši i još stariji
U niskom preletu
Radovi u toku
Čestitke časopisu National Geographic Srbija na desetogodišnjici postojanja.
Utovar nedeljom, 6. novembar 2016.
Ne samo da su izmišljali neprijatelje,
nego su ih i naoružavali.Vesna Denčić
Valjalo bi da raščlanimo zašto mislimo da nije neophodno pominjati Njega i Njegove baš uvek, nakon što je jedan naš pažljivi čitalac prokomentarisao svoje čuđenje što u prošlom utovaru nismo pomenuli ujdurmu sa nekakvim vozilom punim oružja pronađenim na mestu na kojem može da se dovede u vezu sa Njim i Njegovima.
Stvar je jednostavna i hajde da jednom za svagda raskrstimo sa tim.
Prvo: On je činovnik. Vrhunski činovnik, politikom obojen i politikom vođen, ali činovnik. Ili bi barem to trebalo da bude. Njegov posao je da vodi logistiku države. Da li On taj posao radi i kako ga radi, drugo je pitanje o kojem treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.
Drugo: činovnik ili ne, On (ili bilo ko drugi da vodi logostiku države) ima način, pa i mandat, da radi i neke stvari o kojima se ne priča. Može i treba ponekad baš tako: bez galame i prašine obaviti ponešto. A to znači da galama o stvarima koje nisu završene predstavlja neki loš znak. Koji je to loš znak: nesigurnost, prikrivanje nečeg drugog ili, prosto, manija veličine? O tome treba da raspravljate na nekom drugom mestu sa nekim drugim, a ne ovde sa nama i ostalim posetiocima Suštine pasijansa.
Treće: sa gorepomenutim mandatom da neke stvari radi sa galamom ili tiho, besno udaranje u talambase u času kad nije vreme za talambasanje nego za hitru i efikasnu istragu budi sumnju svake iole inteligentne osobe. Sad, da li je to talambasanje sredstvo spinovanja (skretanja medijske pažnje sa jednog područja na drugo), da li je sredstvo estradne politike u času kada treba odigrati neki valcer, kolo ili kazačok (u svakom slučaju: plesati kako drugi svira), te da li je možda galama ipak samo pojavni oblik manije veličine, teško je pitanje na koje ovde nećete naći odgovor, jer se mi tim pitanjem ovde ne bavimo, što bi reklo da nismo u potrazi ni za kakvim odgovorom te vrste. Osim toga, tim pitanjem i proisteklim odgovorima svi mi treba da se bavimo na glasačkom mestu, a ne na jednom rock’n’roll blogu koji se drsko obraća prevashodno onima koji su u životu pročitali barem stotinu knjiga.
Da li smo se razumeli? Ne prisiljavajte nas na kolokvijalni rečnik iznad crte preloma. I ne prisiljavajte nas da se izjašnjavamo zašto danas nema reči o kretanjima u svetskom tenisu. Takođe, ne mislimo da je važno šta je rekao Mario Vargas Ljosa.
Onako kako je zamislio svoju smrt
Sad mi tražimo skrivena značenja u pesmama koje je pevao. Naročito revnosno to činimo otkako nas je, uz ultimativni performans sopstvene smrti, onako veličanstveno zbunio i ostavio nas da zauvek tražimo odgovore na pitanja koja nas on nije terao da postavljamo, a na koja on nije hteo da odgovori.
A jedina istina je ta da su sve te pesme oblikovale ličnost koja se ispod tog pseudonima krila skoro pedeset godina uglavnom besprekorne umetničke karijere najdaljeg dometa. I zbog toga nije bitno to što neke od tih pesama nisu bile njegove: on ih je pevao bolje nego bilo ko, uključujući njihove autore.
Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.
Auh. I još jednom: auh.
Reči su nedostatne.
Imalo bi, ipak, da se kaže ponešto o ovoj i nekim drugim Bowieovim interpretacijama pesme “La Mort” Jacquesa Brela. U tome će nam pomoći jedan od njegovih najvažnijih muzičkih saradnika, upravo onaj koji je poslednji sa njim podelio scenu.
Zašto RAW (6): Zato što metafizika sutona
A ponekad igrate na granicama ponuđene tehnologije i prelazak crte u toku fotografisanja bi naškodio rezultatu. Tada je legitimno ponuditi rešenje s druge strane.
Nastavite sa čitanjem… “Zašto RAW (6): Zato što metafizika sutona”
Zašto RAW (5): Kad ti se vlaga upetlja u total
Da li je dozvoljeno napustiti verni foto-zapis u cilju dobijanja upečatljivije scene? Pitanje je benasto, jer bismo onda moglo da se zapitamo da li je dozvoljeno koristiti teleobjektiv…
Nastavite sa čitanjem… “Zašto RAW (5): Kad ti se vlaga upetlja u total”