Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Najbolje bi bilo kad bi bilo kako nikad nije bilo (iliti: Zašto ove nedelje nema utovara)
Daje se na znanje… Daje se na znanje… Daje se na znanje…
Ovo nije utovar!…
Prosto, ne može se protiv zlog faktora svakodnevice. Život je hronika trčanja da bi se ostalo u mestu i grebanja noktima o kamene zidove da bi se napravila još jedna vrata. U takvim uslovima, kada nijedan od Samuraja nije prodavac magle i sumaglice – i svako od nas se time ponosi – dva su načina da izađemo pred vas onda kad nemamo snage da sklopimo utovar:
- da se foliramo;
- da vam ponudimo surogat, nazivajući ga pravim imenom, ali ne kao zamenu, već kao izvinjenje.
Lažna dilema, naravno. Razumećete, nadamo se, da je postkapitalizam jači i neuporedivo strašniji od postmodernizma.
Stereotipi: Svojko (AKA selfie)
Ma, zna se koji je najgori. Znali ste još od prvog dana, zar ne?
Stereotipi: Plaža
Stereotipi: Kućni ljubimci
Mada, ta tema možda i nije stereotip, nego pošast.
Stereotipi: Za volanom
Ovaj je malo ređi od drugih, ali frekvencija ne umanjuje stereotip.
Stereotipi: Ručak
I kao što već rekoh: ove nedelje istražujemo stereotipe u fotografiji.
Stereotipi: Kafa
Utovar nedeljom, 3. jul 2016.
Ono što muškarci traže ima svaka bolje opremljena žena.
Slažu nam priču kako nas EU neće, jer da nas ‘oće, blokirala bi Hrvatsku blokadu otvaranja tamo nekog poglavlja. Pošto zatvaranje tog poglavlja zavisi isključivo od nas, na njegovo zatvaranje ćemo čekati nekoliko godina, pa naša briga oko odlaganja od mesec-dva-tri je više nego besmislena. Da nije tragično, bilo bi žalosno.
Svakako ima mnoštva parova ušiju kojima ovakvi stavovi EU gode, jer zalivaju biljku nacionalizma i useiusvojerusizma. Kako je prostor između takvih parova ušiju neadekvatno iskorišćen, nas bi od postojanja takvih biljki zapravo mnogo više trebalo da brine mnoštvo takvih parova ušiju.
Populistima EU poglavlja trebaju zbog kvantiteta. Mi koji tražimo suštinu kapiramo da je uvek bitniji kvalitet i da nam poglavlja, odnosno zahtevi/standardi koji se tu iskaju, ne trebaju zbog EU, nego zbog nas samih, zbog sudstva koje neće reći da se helikopter okliznuo o koru od banane, zbog školstva koje neće veronauku postavljati iznad informatike, zbog doktora koji će s ponosom stajati iza svog doktorata, zbog bolnica koje neće lečiti bolest, nego ljude, i zbog policije koja će štititi one koji plaćaju porez, a ne one koji plaćaju “reket”.
Сива Америка: и људи
Негде сам прочитао да је то сивило почело од идеје неког италијанског архитекте, по коме амбијент треба да буде сивкаст и скоро неприметан, а да у њега боју унесу људи, кад уђу. По аксиому о помрачењу капетана, од свега тога је остало само размазивање сиве на све стране, а идеја да ту нешто треба да уноси живост се затурила.
Десило се тако да ми је друштво одавде (бар два будућа Самураја и понеко од читалаца и још неки) послало фотке са последњег окупљања. Проверио сам: сви су имали одећу у живописним бојама, осим гостујућег гастарбајтера из Америке, који је имао сиву мајицу. То је било отприлике 2006.
(велика)
Ово сам снимио октобра 2007. са хотелског прозора. Место је Дипонов круг (домороци то изговарају Дјупонт) у Вашингтону граду. Теза о људима који ће унети боју је свечано пала у воду, бућ.