Category: Društvo

U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši! U cara Trojana kozje uši!

Drugim rečima, preostalo vam je samo da odete u šumu, pa da iskopate rupu, zabijete glavu u tu rupu, izgovorite ono što vam je na duši, pa kad izraste zova i neko dete načini sviralu od njene grane i zasvira, ceo svet će saznati vašu tajnu.

Ili neće. Ma, svejedno. Živimo u zemlji reverznog pogleda na važnost medija, gde ili autarh ima svoj medij ili medija nema – toliko je jednostavno! – a broj nezaposlenih se smanjuje metodom koju niko ne sme da proanalizira i protumači, osim ako ne želi da rizikuje opasnost po lično i porodično zdravlje.

Ako je za utehu, možete da pričate šta hoćete, dok god ta vaša priča dopire do benigno male populacije ljudi. Ako želite da pričate većem auditorijumu, valja da se priključite vladajućoj interesnoj grupi i da se dodvorite nekome u čijem dupetu još uvek ima mesta. Ako baš i ne želite da se dodvoravate, postoje šematski pristupi u kojem morate sprečiti prepoznavanje kruga: poseta tog i tog svetskog zvaničnika se odlaže zbog izbora, predizborna kampanja se odlaže zbog poplave, posledice poplave se odlažu zbog posete drugog svetskog zvaničnika. Valjalo bi nam još nekoliko ovakvih krugova, pa da ih kombinujemo u što većem broju varijacija, ispostavljajući vazda neku novu krivinu u kojoj se svaki kritičar vlasti diskredituje već u prvoj rečenici. I sve to bez obzira na pouzdano iskustveno znanje poznato već stotinama godina – da vlast treba kritikovati uvek, svuda i u svakoj prilici.

Kad kažemo “uvek, svuda i u svakoj prilici”, onda nismo mislili da kažemo “uvek i u svako doba, svuda i na svakom mestu, u svakoj prilici i u svakom kontekstu” i koji ono još par pleonazama Onaj Svemoćni još koristi da zamaže svaku misao koju izgovori. Mislili smo prosto, tako kako je: u spontanoj sintagmi koju smo upotrebili, ovog puta nema nijedne reči između redova.

Ukoliko se ipak odlučite da održite lični integritet ne mareći za trendove (što je, zapravo, vrlo jednostavno ako imate resurse za plaćanje računa i kupovinu hrane), od vas će se očekivati da kad-tad ispoljite svoju političku preferencu. Budete li igrali između redova i prećutkivali materijal potreban za popunjavanje nekih novih dosijea o sebi, otežaćete posao čestitim profesionalcima koji samo rade svoj posao.

Onog časa kad neko krene da vas vuče za rukav rečima “hoćete li iskoristiti svoje ustavno pravo da izađete na izbore”, imate dva neposredna rešenja. Prva mogućnost je da odmah iskoristite svoje ustavno pravo da vas klasifikuju kao biračko krdo. Druga mogućnost je da u tom času upražnjavate svoje ustavno pravo slobode kretanja dalje od onog ko pita.

Postoji i treće pravo da pošaljete pitaoca u 15:00 (engr. 3 PM). Nažalost, srpski mitološki rečnik još uvek nije ugrađen u spisak građanskih prava zagarantovanih Ustavom, pa bi dotični mogli da vas tuže za uvredu časti i, kako se zove onaj moderni vid laganja, a da, nanošenje duševnog bola (nedokazivo na sudu). Pritom vama ne bi bilo dato da se branite odavno i dugo nanošenim duševnim bolom političkog cirkusa koji vas pritiska, pa nemojte ni pokušavati; taj pravac je ćorsokak.

Međutim, ako zbilja želite da zaslužite etiketu intelektualca, moraćete da izdržite svaku provokaciju kojoj ćete biti izloženi – a ne sumnjajte da ćete biti – i da održite makar nekakav trag dostojanstva u raspravi (ako je vodite) ili u ćutanju (ako ga odaberete). Imajte svoje mišljenje, kanališite se prema njemu, odlučite kako god nađete za najbolje (dok god zaista odlučujete sami) i, najvažnije, zadržite to za sebe. Pokažite niščima političkom zrelošću da je moguće imati svoje “ja” i bez reklamiranja svuda i na svakom…. ups. Zamalo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 20. mart”

Recke na štapu. Jedna od njih je i tvoja. Ako je za utehu, ne znaš kad joj je vreme.

Setićete se, beše jedan tabadžija u filmu “Bande Njujorka” koji je posle svake ulične tuče pažljivo urezivao evidenciju polupanih glava na svoj čvornovati štap koji mu je služio kao toljaga. Četrdeset i štogod duša je on tako prečicom poslao Onom Gore i pretvorio ih u recke, sve dok mu glavni negativac u filmu tako nije urezao njegovu ličnu recku (nakon što mu je najpre urezao sataru u leđa), ali tek povodom toga što se ovaj uskopistio, pa je od tabadžije avanzovao u lokalnog politički izabranog aktivistu tamo neke komunalne vrste.

Ajde-de: u toj priči se govorilo o vremenu anarhije, kada su državne institucije postojale, ali one ni same sebe nisu ozbiljno shvatale, nego su političari radili taj posao samo iz ličnog interesa, a kao masku, forme radi, angažovali su neškolovane savetnike, a sebi su uređivali lagodan život pranjem para koje im ne pripadaju, zavađajući usput razni sitan polusvet da se bije među sobom, ne bi li se pogled skrenuo sa jednog mesta na drugo.

Bilo je to drugačije nego sada, kad državne institucije čvrsto upravljaju svim aspektima života u smeru sveopšteg blagostanja, kada postoji ozbiljna strategija razvoja za sledećih 100-120 godina, kad političari kroz državne programe stimulišu najumnije stručnjake u društvu da budu kolovođe napretka u svojim oblastima, a sami se daju bezrezervno i uz nužno očuvanje časti i obraza, ne tražeći ništa zauzvrat, gradeći pritom socijalno pravedno društvo u kojem se pomenuto sveopšte blagostanje ne meri po tome koliku ergelu konja / automobila / fabrika ima najbogatiji pripadnik, nego koliko je ukupno trećih delova plata potrebno najsiromašnijem da uredno otplaćuje dostojanstveno stanište (pri čemu od ostale dve trećine ima za dostojanstven život samo na osnovu činjenice da je sposoban da zadrži stalan posao) i nalazeći za shodno da vazda stvori još jednu priliku za ljude od ideje, pa čak i ako ti ljudi nemaju svog kapitala da tu ideju pretvore u predmet materijalnog ili nematerijalnog berićeta.

Ipak, nekako stičemo utisak da bi možda neka perspektiva za crtu na toljagi mogla da bude bolji (i svakako efikasniji) stimulans da se vlažni san iz prethodnog pasusa pretvori u javu već za života naše unučadi. Nažalost, savest nam ne dozvoljava da ikome pomislimo loše – osim onog lošeg koje bi bilo pravedna posledica dostignute ruke zakona – pa će ta toljaga sa reckama, barem sa naše strane, ostati u domenu simboličnog čina negiranja aktuelnih aktivnosti vladajuće kamarile i njihovih zunzara.

Problem je u nečemu drugome: to što oni nama čine već dugo, kako god da se nazove, ostavlja posledice koje nisu virtuelne, već sasvim konkretne prirode. Nećemo nabrajati, jer znate o čemu govorimo: okrenite se oko sebe, pogledajte u sebe i zapitajte se da li je moglo da bude drugačije, a da ste vi pritom uložili jednak trud kao i do sada. Odgovor je gorak, svima poznat, pa zato nemojte dozvoliti ikome da vas zajebava zato što, tobože, niste uspeli dovoljno, kako bi se to reklo po aršinu onih čija savest je fleksibilnija nego vaša. Bitno je da znate samo to da je ispravan smer straha onaj kad se svaki političar uvek plaši vas, a ne obrnuto. Međutim, iz nekog razloga vi odbijate da prihvatite tu tezu.

I zbog toga, ovako kako je, malo ko od nas će uopšte dočekati unučad, a praunučadi neće biti uopšte, a kamoli da doživimo da im se nad kolevkom nagnemo jednog dana. Taj jad je jedina preostala perspektiva u zemlji u kojoj nije jasno ama baš ništa, pa ni to gde je sprcano devet stotina miliona evra koje je Evropa pre dve godine uputila Srbiji da jednom za svagda reši pitanje poplava.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 13. mart”