Neiskusnom oku posmatrača bi se moglo učiniti da predizborna događanja oko nas ne pružaju previše prostora za optimizam.
U prevodu na srpski, histerici su ubeđeni da smo kolektivno u govnima. Ali mi ostali znamo za bolje – znamo da je širenje panike lukrativna delatnost, ne samo u novinarstvu već i u svakodnevnom životu (svi mi imamo neku strinu sa neoborivim razlozima za skladištenje vode i brašna). Stoga ćemo danas da porazmislimo o stvarnim posledicama takozvanih najcrnjih predizbornih scenarija.
Prvo da čujemo jednu pesmu koja govori o stvarnim ljudima.
Nije toliko teško objasniti kako je ispalo da iznenadna smrt nesrećnog medijskog pajaca Ekrema Jevrića zamalo na ravne časti podeli medijski prostor sa onim rafalima bedastoće kojom je predsednik države istog dana počastio javnost mimo svake logike, učtivosti i dostojanstva koje bi to radno mesto, jebeš ga, ipak moralo da sobom nosi u svakoj sekundi javnog nastupanja. Tomislav je potpisao ukaz o raspuštanju Skupštine, sazvao izbore za april, objasnio za koga bi on voleo da svako glasa, a objasnio je i zašto za sve druge ne bismo smeli da glasamo. Beše to rečnik kojim predsednik države ne sme da se služi. A usput je zaboravio da nas udostoji razloga za raspisivanje vanrednih izbora, pri čemu nije nastupila nijedna Ustavom predviđena situacija, nego je to prosti hir i megapolitički manevar Onog Što Nam Samo Još Iz Frižidera Ne Iskoči (A Biće Izgleda I To). A mi kao telad gledamo u to zbivanje i ništa ne možemo.
Najtužnije je to što je Tomislav svestan težine i neprijatno mirisne dubine svojih reči, a pritom ne oseća ni najmanju grižu savesti. On vrlo dobro zna da svaka reč koju izgovori tokom svog predsedničkog mandata predstavlja njegov politički testament, ali je svestan i toga da je stigao dalje nego što je ikada mogao da se nada; a od ovog stepenika u karijeri, politike ili ne, nema dalje. To što je on postao predsednik države zahvaljujući činjenici da je Boris izgubio (koji bi izgubio od bilo koga drugog na tim izborima), a ne zato što je bio bolji kandidat koji je odneo sjajnu pobedu, sad više nema veze. Njegovo imenovanje na radno mesto na Andrićevom vencu je legalno i legitimno. I mi tu ništa ne možemo, osim da tiho patimo za svoj groš. No, sve je to, na neki volšebni način, učinilo da Tomislav dozvoli sebi da vređa one građane Srbije koji nisu Srbi, one građane koji su završili fakultete vrednim i teškim radom učenjem, one građane koji po pet godina čekaju na građevinsku dozvolu za zidanje porodičnog kućerka, one građane čija politička preferenca nema veze sa onom koja ga je lansirala na to mesto i one koji nevoljno trpe stid zbog njegovih postupaka jer, za razliku od njega, još uvek znaju šta je to savest i imaju je u sebi.
