Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Utovar nedeljom, 28. februar
Budite gore. Jer, morate znati: dole je gore, a gore je bolje. A najbolje je u biblioteci, osim ako niste došli da kupujete poene umesto da pozajmljujete knjige.
U Domanovićevoj „Stradiji“, pripovedač sreće ribara koji mu pominje zemlju preko puta reke, za koju tvrdi da ima dosta svinja i ministara. Navodno, samo svinje se izvoze.
Više od veka kasnije, nazadovali smo. Ne samo da nismo otkrili kako 
da ministre prebacimo preko granice kako bi postali nečija tuđa briga, već ni više svinje ne izvozimo, naprotiv. Televizijska emisija koja je trebala to da razotkrije skinuta je s programa – očigledno je da ovi neizvezeni ministri žele da nas uvere kako je malo svinja u našem idealnom društvu, te nam je potrebna pripomoć sa strane.
Posle razgovora sa ribarom, naš pripovedač prelazi na drugu stranu, gde mu se svi čude kako to da ima šezdeset godina, a nema još nijedan orden. Jedan od njih je dobio orden jer mu nijedan magacin nije izgoreo za mesec dana dok je bio čuvar, drugi zato što je ostario a nije umro. I danas se za slične zasluge dobijaju ordeni i malobrojni su oni koji odolevaju tom iskušenju.
Pre sedamdeset godina, u jednom sličnom utopijskom društvu, svinje su odlučile da preotmu vlast. Moguće je da će se to jednog dana dogoditi i kod nas kada se uvozom postigne kritična masa.
Не ресторатер него рестауратор
Мада, то му је једна те иста реч, обнављач. Него су прошле различит пут – једна од француског обнављача, кафане где су служили супу која ће да вас обнови, до савремене ждераонице, друга од мазала који је обнављао фарбу на слици или кипу до данашњег музејског стручњака за васкрсавање оштећених уметнина.
Али… зар дигитални ураци застаревају? Неће нуле и кечеви да се претворе у 0,21 и 0,834, него ће или да постану скроз нечитљиви (сјебе се диск, промени се формат – уме ли још увек нешто да прочита дискете од 5,25 цоли форматиране на 720К?) или ће да остану какви су били.
Тако је, али… део кустоског посла је дигитализација архиве, што у случају фотографије значи или скенирање или преснимавање филма (кад се има) или, још горе, спасавање снимака скенираних давно, ко зна каквим софтвером. Има и горе: кад се скенирао лош папир. Да видимо.
Хм… много црвенкасто. Остале из исте серије су још горе, ал’ послужиће и ова. У ствари, трик који намеравам да објасним сам управо пронашао покушавајући да извучем нешто из неког много горег скенираног папира. Зове се: остали канали на кривуљи осветљености.
Кад скенирам црнобели снимак, прво одсечем део графикона где нема ничега. То практично значи да доведем будућу црну тамо где се појављује нешто на левом крају графикона, и исто тако будућу белу са десне стране. Тако сам извлачио доста црно белих снимака који су били сувише бледи, сувише тамни, или напросто танки. Јесте да се појавило зрно и да се свака прљавштина истакла, али је у збиру резултат био бољи од оригинала.
Без иједне речи: Телстар
У забавишту сам брзо научио да не ваља да верујеш свему што чујеш. Не постоји никакав Листон Клеј, то су бре двојица. Сони Листон и Касијус Клеј, некакви боксери које ће за неко вече да гледају сви. Који имају телевизор.
Не знам да ли је то био први сателитски пренос у историји или негде другде, или само први који је и до нас стигао јер је најзад неко добро нанишанио ону тањирачу од антене, свеједно. Отварало се нешто ново, могли смо први пут (ко је имао телевизор) да видимо шта се догађа на другом крају Земље (немојте ми објашњавати како то лопта има крајеве).
Не знам ко су Торнада (који су се код нас, наравно, звали Торнадоси) и није ни битно. Овај снимак, у мојој личној хронологији, је био тренутак кад се тај рани инструментални рок одвојио од музике за (бивши, плагирани, какав било) каубојац и нашао нову њиву ново поље где ће да нађе изговор да се баци у експериментисање.
Lokalno specifična nauka na primeru Republike Srbije
Ako želiš bit ću ja
Program tvog kompjutera
Naša je, ili čija li već, nauka nacionalistička, što nije čudno jer je u Srbiji sve nacionalističko. Stoga i ulazak u svet srbijanske nauke nije posledica rezultata koliko je posledica podobnosti, pre svega pomenute, nacionalističke. Svakako, kada se povremeno desi da se neko u tom prostoru pojavi zbog svojih intelektualnih kapaciteta (a dešava se, naši su čuvari sistema ipak samo ljudi), naći će se već način da bude izbačen, marginalizovan, oteran u beli svet. Tako je nauka u Srbiji strogo monopolizovana. Mota se u tom malom, zag(r)ađenom prostoru par gospodara svake naučne discipline koji strogo kontrolišu ko ulazi.
Eto recimo šta se desilo u subotu, 20. februara 2016. godine. O tome pišem odmah sada, ali ne pre nego što čujemo jednu sasvim odličnu muziku.
Nastavite sa čitanjem… “Lokalno specifična nauka na primeru Republike Srbije”
Utovar nedeljom, 21. februar
“…Voleo bih da sam zapisao sve što sam mislio od popodneva do sada. Ali, kad bi Oni to pročitali, sigurno bi opet došli do neke mračne teorije, pa bi celog života pokušavali da odgonetnu tajnu poruku koja se krije iza moje priče. Nemoguće, rekli bi, da nam je taj ispričao samo to kako nas je zavitlavao. Nikako, možda on nije bio ni svestan, a Biće nam je kroz svoj zaborav poslalo poruku.”
Umberto Eko, Fukoovo klatno
Primetili ste, verovatno – a može biti i da niste primetili – nismo oglasili odlazak Umberta Eka na Neko bolje Mesto kratkim opraštajućim prilogom, kao što je na Suštini pasijansa uobičajeno kada nas napusti neko koje obeležio vreme u kojem smo živeli tako da su i naši životi postali drugačiji ili barem posebniji zahvaljujući njima. Ne: nismo ignorisali tu vest. I, da: nekima od nas je književno delo tog majstora misli mnogo značilo. Pa šta je onda razlog tom ćutanju?
Da izvinete, najpre nam je Bowie dao ideju da se malo poigramo tužnom vešću. Međutim, u poslednji čas smo se odrekli predstave o nekoj maloj, ali snažnoj teoriji zavere u kojoj Eko zapravo nije umro, jer bi se to pretvorilo u vrstu morbidnog humora koju Eko ne bi voleo da vidi nad vešću o sebi.
I tu dolazimo do poente: teorija zavere je bila najzanimljiviji (možda i ključni) deo književne putanje Umberta Eka, ali ne kao predmet eksploatacije, već kao predmet intelektualne prdačine najvišeg nivoa.
Eko je, najpre, bio filozof, specijalista za istoriju Evrope i, pogotovo, teoriju simbola (iliti semiotiku). Za sebe je govorio da je književnik samo vikendom, dok je preko nedelje filozof. Znao je da mu nema pomoći u svetu uprosečene misli, osim da suptilno upakuje svoju kritiku u avangardnu misao koja tek naizgled bludi bez osobito preciznog cilja. Ni nama koji smo voleli intelektualni izazov čitanja njegovih dela ponekad nije bilo lako da se suočimo sa zadatkom da pred te romane izađemo spremni kao erudite, nosioci dubokog klasičnog obrazovanja. Sa zahvalnošću i velikim olakšanjem smo bar neke od tih romana uspevali da pročitamo bezmalo kao dela lake književnosti, tek ih vremenom prihvatajući u nekoj dubljoj ravni, i danas opravdano sluteći da tih nivoa ima još.
Kako je takvom umu bilo živeti u svetu u kojem je plitkost postala opšte mesto? Poslednje decenije svog života Umberto Eko je proveo kao bard avangarde među mediokritetima koji su ga prigrlili kao svog. Nikad nećemo saznati koliku je muku i, verovatno, gađenje prema okolini trpeo taj čovek. Zato je, valjda, tako vešto upakovao kritiku snobovskog društva u kostur fabule “Fukoovog klatna“. Zato je, verovatno, sa toliko stila i šarma prikrio paskvilu trećerazrednosti medijske scene u Evropi u “Imenu ruže“. I to je, moguće, nagnalo ovog filozofa i umetnika da, naročito suptilno, pod lupu stavi društvene norme onako kako je to uradio u “Ostrvu dana pređašnjeg“…
Odlazak Umberta Eka je događaj koji će nas pre podsetiti na to da se jedne dnevne novine diče time da su pustile u promet 300.000 primeraka romana “Ime ruže”, ne pokušavajući pritom (ili još bolje, posle) da pronađu na ulici barem stotinu onih koji su tu knjigu i pročitali.
O tome je reč: ako imamo jedan kontekst pred sobom, svoj kapacitet tuge ćemo usmeriti na nepismeni narod, a ne na vrhunskog intelektualca koji je otišao u čestitom životnom dobu, ostavljajući za sobom dostojan trag za buduća vremena. I Eko bi tako voleo: u jednom od poslednjih eseja koje je napisao, u ogledu na temu “šta bih uradio kad bih bio vladar sveta”, Eko u samom zaključku kaže da bi iskoristio svoju moć da natera svakog da pročita sve njegove knjige, kako bi tim činom najzad sam došao do zaključka da mu vođa sveta uopšte nije potreban.
Eto, zato nismo uputili in memoriam Umbertu Eku. Pravi in memoriam je potreban intelektualnom kapacitetu društva u kom živimo.
