Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Nauka u službi religije
Uzalud, uzalud
Sve je protiv
Nas
„Mi smo obasuti elektromagnetskim zračenjem, ono je svuda oko nas, kao vazduh. To zračenje ima široki spektar talasnih dužina. Deo tog spektra registrujemo radio aparatima, deo se koristi u medicini (radiologiji), deo registrujemo čulom sluha, a deo čulom vida, okom.
Sunčeva svetlost je bela i sastavljena je od svih boja, onih koje vidimo u dugi. Svetlosni zraci su različitih talasnih dužina. Najmanje talasne dužine je ljubičasta boja, pa plava i redom: zelena, žuta, narandžasta i crvena.
Sunčevu svetlost čine čestice fotoni. Oni do površine Zemlje prolaze kroz atmosferu. Atmosfera je sastavljena skoro sasvim od azota i kiseonika.
Kada fotoni prolaze kroz atmosferu, oni udaraju u molekule azota i kiseonika. Fotoni koji imaju veću talasnu dužinu slobodnije prolaze kroz atmosferu, a oni sa manjom talasnom dužinom se rasejavaju, raspršavaju i tako „farbaju“ nebo. Spektar ljubičaste boje je kraći od spektra plave boje i ljudsko oko je osetljivije na plavu nego na ljubičastu boju, i zato nebo vidimo kao plavo.“
Lepo. Muziku na Sunce, pa da bistrimo dalje.
Duga naopačke
Utovar nedeljom, 14. februar
Zaljubljenima čestitamo spontano i neumitno upadanje u zamku sve razvijenije mreže trgovačkih praznika uvezenih iz Amerike. Ostatku sveta želimo da izgubi nagon za praćenjem aktuelnosti.
Trudeći se da na klizavom terenu komentarisanja svetskih prilika ne upadnemo u demagogiju, moramo da primetimo da je jako teško sklopiti uvod u nedeljni utovar u periodu u kojem vaš dežurni komentator nije ni tri minuta proveo prateći medije. Sasvim spontano, ispade blagodet koju je George Orwell još 1948. godine opisao gorkim rečima “neznanje je radost”. Istina, Orwell je mislio na nešto drugo, a mi nismo, ali je ishodište isto: kontrolisani mediji, potpuna devijacija vrednosti, prostor u kojem najbolje prolaze oni u koje niko ne gleda. Na one koji provociraju druge sopstvenim mišljenjem, ma koliko to mišljenje bilo irelevantno, više se ne gleda blagonaklono kao na nekakav dečiji nestašluk, već kao na pojavu ozbiljnog društvenog maligniteta – ako ne odsečeš blagovremeno, posle ćeš morati da sečeš i okolna tkiva spasavajući goli život.
Groteska je u tome što više ne morate da činite ništa (i to: da mislite, govorite, pitate, a kamoli da preduzimate), pa ćete ipak biti nekome nešto krivi. Ne mislimo na onog zlog galamdžiju koji samo što iz frižidera ne iskoči kad ga otvorite – medije je odavno udavio u promovisanju svog neviđenog uspeha da radi neto 48 sati na dan dok je 48% radno sposobnog stanovništva nezaposleno – već i na neposrednu okolinu. Kada odrasteš u polupanoj zemlji devedesetih ili makar prođeš kroz taj period živeći u rikverc dok ostatak sveta živi najbrže otkad postoji, tada se više ne čudiš pojavama da glavna briga populacije bude šta je doručkovala supruga nekog tenisera ili kako se tamo neka baraba deklariše prema izjavi neke druge barabe u vezi sa nekom temom manje bitnom od magarčeve senke. Inflacija reči (mnogo govori, ne kaži ništa), inflacija misli (razmišljaj intenzivno i glupo), pogotovo hiperinflacija rešenja (znaš sve, ali ne pomažeš nikome) postadoše opšte mesto. Šta god da kažete, naći će se neko da vam objasni kako niste u pravu. Prevarite li se, poverovaćete budali i to ćete skupo platiti.
Kako god da vas neko nešto prevari, tešite se na jedini mogući način: neko vas je na istu temu odavno već zajebao, jedino što toga tada niste bili svesni. Bolje neće biti, a dalje nećeš moći (preko oranja ne možeš da preletiš, oranje ne smeš da mi gaziš).
Banane su, kažu nutricionisti, čarobna hrana. Život u banana državi baš i nije toliko čaroban.
Glugenije Svemogući: Dugo očekivani intervju
Najpre, velika prašina se digla. Onda su došli preko student-servisa, pa očistili tu prašinu. Onda su krenule glasine, od one najgore vrste, kao ono kad cela kafana ućuti kad uđete u nju, a svi gledaju u vas. Onda se, kao, malo smirilo, svi gledali svoja posla, pa se i ućutali. Izgledalo je kao da su zaboravili.
Ali nisu.
Kada smo započeli intervju sa Glugenijem Svemogućim, još je bila jesen. A onda, negde uoči Nove godine, Glugenije Svemogući je naprasno odlučio da povuče dugo vođeni intervju kada smo mu ga poslali na autorizaciju. Težak udarac, ali da je bio baš sasvim neočekivan, to ne bismo mogli reći. Jer znate, voditi bilo kakav razgovor – čestit, uljudan i dvosmeran – nije teško čak i kad ga vodite sa nekim namćorom, poput našeg Šefa ili Vana Morrisona. Intervju sa Glugenijem Svemogućim, međutim, zahteva strpljenje koje prevazilazi velemajstorski nivo dopisnog šaha: sve ide korak po korak, brižljivo se, danima, analizira svaka reč pre nego što se uputi sagovorniku, a onda se sve odjednom sruši nekim pacerskim potezom, odigranim možda iz besa ili iz nehata, možda zbog neke više sile, ko bi to znao. Bolno nepredvidljiv, izgubljen u svemiru, svakako nepodmitljiv, brutalno direktan kada uopšte poželi da vam se obrati, Glugenije Svemogući je nadaren da vas izbaci iz takta. Tražili smo mu sliku i poslao nam je fotografiju nekakve škrabotine. Šta je ovo, pitamo, a on nam veli: “Ako Pikaso, onda grafit; kao da jesam.” Kakvo pitanje, takav odgovor.
Zbog toga na činjenicu da smo uopšte uspeli da obavimo ceo intervju sa najmisterioznijim saradnikom Suštine pasijansa gledamo kao na više od uspeha. Čak, ovaj događaj se može smatrati i nekakvom prekretnicom. Međutim, upozoravamo vas da bi ovaj intervju trebalo da pročitate što pre, možda čak i da ga iskopirate na svoje računare. Elem, nismo hteli da pošaljemo konačnu verziju na autorizaciju, da ne bi ispalo ono što je već ispalo – da nam intervju postane neodobren u poslednjem času. Zato ćemo možda morati da menjamo sadržaj teksta, možda i više puta, dok Glugenije Svemogući ne odluči da je najzad dobar ili da ga možda treba izbrisati. Rizik je realan, a izbor je vaš. Izvolite.
Ah, da: poslednja napomena, dužni smo vam je. Prekjuče ste dobili ključ za čitanje izjava Glugenija Svemogućeg. Posle toga ste mogli da pomislite da je to samo maska, a da zapravo “čovek piše te nebuloze”, kao što je jedan Čitalac Između Redova U Pokušaju odlučio da je shvatio posle pola minuta čitanja. Nije takav slučaj. Tekstovi jesu polirani, ali to je učinjeno isključivo tako što je unutar teksta korišćen taster Delete, a jedino što je dopisivano ili menjano su znakovi interpunkcije i velika slova. Ništa više nije menjano u odnosu na matični tekst koji je izjavio Glugenije Svemogući.
Ako niste spremni da prihvatite ovu činjenicu, možda bi bilo bolje da se ne upuštate u čitanje sledećeg sadržaja. A ako vam je jasno da vas ovde niko ne laže, izvolite.
Nastavite sa čitanjem… “Glugenije Svemogući: Dugo očekivani intervju”
Без иједне речи: један прави каубојац
Почиње од Куросаве и “Седам самураја” (не Скоја него с црно беле траке). Наставља се у Холивуду, где су били љубоморни на добру причу коју би они волели да је њихова… чекај, разбојници нападају село, самураји га бране… то би могло да се претвори у каубојац.
И претворили су га у “Седморицу величанствених“. Играле су све саме мрге тог времена – Чарли Бронсон, Јул Бринер, Стив МекКвин, Џејмс Коберн, Роберт Вон. Као сценаристе нису потписали Акиру Куросаву, Шинобуа Хашимотоа и Хидеа Огунија, ваљда из те љубоморе. А музика за филм… па, Димитриј Тјомкин је већ био доста потрошен, требало је нешто у складу са временом – да, инструментални рок, из пера неког Елмера Бернстина. Што је постало јако популарно, свирало се на све стране…
И ето нама и Индекса како то свирају. И тако, после индијанаца имамо и Јапанце каубоје, и то из Сарајева. Био је свет добро повезан и пре интернета.
Glugenije Svemogući: Početak
Ako nastavimo ovako, ličićemo na neko društvo u kafani za stolom koje se svaki put kada neko kaže “štrudla” zaceni od smeha. To je u redu, neka nas ostali stolovi gledaju kao ludake, ali nije fer ako smo pozvali nekoga da sedne sa nama za taj isti sto da gleda zbunjeno svaki put na tu foru.
Upravo je ovako govorio gazda Valex, povodom još jednog autorskog pojavljivanja našeg stalnog saradnika Glugenija Svemogućeg. Primedba je, nesumnjivo, na mestu, nema se šta dalje o njoj i pričati, iako bi Valex mogao da elaborira zašto baš štrudla, šta to fali grašku. Šalu nastranu, došlo je vreme i konačno je pred vama tekst koji objašnjava ko je Glugenije Svemogući, šta je bio i zašto je evoluirao. Takođe, veoma ekskluzivno, preneću i jedno pitanje iz intervjua koji je Glugenije dao našem Šefu Grbi, na čemu im se obojici srdačno zahvaljujem.
A sada, jedna pametna muzika:
Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo
Vreme je pasje
Umorne žene
Nemoguće je poreći sledeće elementarne činjenice o Republici Srbiji: predsednik Republike je Tomislav Nikolić, predsednik Narodne Skupštine je Maja Gojković, predsednik vlade Republike Srbije je Aleksandar Vučić, potpredsednik vlade Republike Srbije je Ivica Dačić, ministri u vladi Republike Srbije su, između ostalih, Aleksandar Vulin i Velimir Ilić, guverner Narodne banke Srbije je Jorgovanka Tabaković, arhiepiskop cetinjski, mitropolit crnogorsko-primorski, zetsko-brdski i skenderijski i egzarh sveštenog trona pećkog u Srpskoj pravoslavnoj crkvi je Amfilohije, redovni članovi Srpske akademije nauka i umetnosti su Dušan Kovačević i Matija Bećković… i tako dalje. Sva dalja popisivanja imena uglednih sudija, tužilaca, novinara, intelektualaca i ostalih bazdulja, koliko god potvrđivala, ipak bi samo razvodnila poentu koja glasi: ako je već tako, ako su navedene fundamentalne institucije Republike Srbije zaposeli nabrojani ljudi kojima možemo misliti baš sve i svašta, ali nikada i nikako da jesu nekakva pozitivistička moralna izvorišta; ako su, dakle, ti ljudi to što jesu, zašto bi onda bio problem da Marija Šerifović zapeva u Narodnom pozorištu u Beogradu?
Dobro, jasno je o čemu ćemo danas bistriti, stoga puštamo jednu društveno neprihvatljivu muziku pre nego počnem da seciram stvar:
Nastavite sa čitanjem… “Marija u pozorištu, a o Jorgovanki da i ne govorimo”
Utovar nedeljom, 7. februar
Nemirni ste, iako nemate nikakav neposredan problem. Žulja vas nešto, mada ste sve poslove završili još pre nego što je ovaj dan počeo. Hvata vas strah u rođenom domu, u po bela dana. Sve je jasno: oboleli ste od akutnog izbornog sindroma. Ne brinite, proći će.
Kao što znate, ima viceva koji nisu nimalo smešni: oni koji postoje kao bizarno konstruisana hiperbola o stanju naroda, gde nam se kao rešenje nudi da bez ikakvog truda ostanemo takvi kakvi jesmo, polupani i zaludni, nesposobni da rešimo bilo koje pitanje. Postojanje vica, bilo kakvog, a naročito lošeg, kao da daje alibi svakom pasivnom ponašanju: “ne mogu oni mene tako malo da plate koliko malo ja mogu da radim”, reče mnogi državni službenik koji zbog tog stava nije dobio otkaz, već unapređenje… I najgore od svega, smejemo se tim lošim vicevima kao da se dešavaju nekome drugom, u nekom putujućem teatru apsurda, pa će taj vodvilj da ode isto tako kako je i došao, ostavljajući nas na miru, zajebavajući od sutra nekog drugog.
Ali to nikako da se desi. Loši vicevi su nalik mladežu na nezgodnom mestu: ružni su i smetaju, ali je opasno uklanjati ih, jer posledice mogu da budu neuporedivo ozbiljnije, a daleko bilo – i opasne.
Jedan od tih viceva koji nisu smešni, ali moraju da postoje jer istinu ne možemo drugačije da izdržimo, beše onaj u kojem Srbin A upita Srbina B, koji se upravo vratio iz Švedske: “A kako je tamo”. “Ma hajde”, odgovara ovaj, “pa oni zaostaju za nama čak trideset godina!” “Kako je to moguće?”, začudi se pitalac. “Pa, kod njih je još uvek dobro!”, odgovara ovaj.
