Nastavite sa čitanjem… “Bicikl, jesenja senka i jedan ne baš druželjubiv pas”
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Једна од пре: залазак оловке
За разлику од оне претходне, где сам четрдесетак година касније сконтао… овог пута је предумишљај био сад, одмах, и ваљда није касно. Јер астрономија не чека, то се стално помера.
Дакле уселили смо се у ту кућу, и прве године користили само спрат и кухињу у приземљу – остало је било комбинација складишта и градилишта, кад се среди средиће се. Две године касније, мој радни сто се напокон сели у приземље. Те куће у низу су онако мало уже па дуже, а наместило се да ми кухињски прозор гледа скоро тачно на запад. Два преградна зида која су делила приземље смо уклонили – један је постао пролаз широк два ипо метра, други је касније замењен полицом без леђа, нешто као прозирним зидом. У овом тренутку, та полица има само вертикале, дакле провидна је скроз… Током два-три дана у години, сунце кроз кухињски прозор допире скроз до предњег зида, где је мој сто.
(велика)
Нешто сам био увртео себи у главу да сам ову фотку снимио две-три године касније, кад сам пропустио већ четири до шест прилика (ово је 26. август 2006, постоји и симетричан датум у пролеће), и онда био најзад некако спреман за последњу. То ми се већ редовно догађа, а у оном “спреман” најважнија ставка је “сети се бар једном”, међутим није тако било у овом случају.
Povodom predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama i objašnjenja predsedničkog mišljenja o genetici i nacijama
Ludnica, šta je ovo
U predvečerje rešavanja problema sa paricom neophodnoj za vezu ka Internetu radnika češkog AŽD-a, izvođača funkcionalnih radova (čitaj: neverovatno novog staničnog uređaja sa sve tačskrin monitorom za regulisanje grejača skretnica) u železničkoj stanici Beograd Centar, 25. januara 2016. godine, predsednik Republike Srbije Tomislav Nikolić je položio kamen temeljac za Centre izvrsnosti Univerziteta u Kragujevcu i poručio da će ti centri i istraživački rad u njima omogućiti da se deca rađaju sa srpskim kodom. Kako nas dalje obaveštava Tanjug, u okviru Centara izvrsnosti biće izgrađeni Centar za istraživanje matičnih ćelija, za molekulska i celularna istraživanja, za farmaceutska i farmakološka istraživanja, zatim za funkcionalno istraživanje, za morfološka istraživanja, za klinička i epidemiološka istraživanja, za istraživanje u stomatologiji, Vivarijum, kao i Banka matičnih ćelija.
Danas ćemo se podsetiti ovog događaja i osvetliti nekoliko činjenica koje su ostale zamagljene određenim histeričnim detaljima cele situacije. No, pre svega, muzika. U oštroj konkurenciji ovoga, ovoga, ovoga, pa i ovoga ipak je pobedilo ovo:
Једна од пре: панорама из нехата
Пресликавање старих негатива и дијапозитива (тзв. клизавица ака слајдова) је требало да буде лак посао. Купиш скенер, искенираш, готово. Кад ја тамо а оно међутим.
Јер… има скенера и скенера. Они равни, што скенирају и папир, напросто подметну неку сребрнасту површину иза негатива и хватају одбијено светло. Ту се увек примети да нешто штрчи, да тамни делови мало пуштају боју. Јер је светло иза леђа сочива, па треба да прође кроз филм двапут, одсјај га мало распе. А и много је споро, јер слика линију по линију.
Дакле, треба нешто што ће да га осветљава иза, па да се хвата пропуштена светлост, а не пропуштена-одбијена-пропуштена. Дакле, специјализовани скенер. Који сам замало и нашао, тј нашао одличан, који неће да се буни што су моји негативи сечени на седам а не шест снимака и што растојање између њих није увек тачно, а није гадљив ни на целе филмове.
Међутим, то је немачка ствар, коју тада нисам могао да прибавим. Овде се не увози а на трипер комбинације сам постао алергичан на нервној бази. Дакле, донеће деца из Америке… осим што се тамошња варијанта тог модела прави у Кини и очајни је крш који понекад, можда, ради. Ех, тај либеро капитализам, за сваку потражњу има понуду, а?
Дакле, Грунф. Но, прво да покажем зашто ово пишем.
(велика би требало да је повећа)
Први пут сам се овако нечим позабавио чим ми је стигла она стара Агфа. Направио сам држач за филм и објектив од лего коцкица. Објектив је био неко теле од око 300мм од неког Линденблата, што је јапанска марка која је требало да звучи немачки и да мало подсећа на Хаселблада. Служио ми је да га држим испред објектива саме фоткалице, јер иначе није умела да изоштри тако близу.
Utovar nedeljom, 31. januar
Sedmica koja je iza nas obilovala je gomilom gluposti s domaćeg terena. Na žalost, ne znamo koji od dosadašnjih Utovara ne bismo mogli započeti tom rečenicom. Stoga hajde da malo manemo glavu s ove geografske dužine i mentalne dubine i pogledamo kakve se budalaštine događaju na sveCkom nivou.
Pre desetak godina pojavila se komedijica „Idiocracy“. Tema je lagana – običan prosečan momak iz sadašnjeg doba greškom je zamrznut na 500 godina. Po odmrzavanju, ustanovio je da je najpametniji čovek na planeti. Sama radnja dalje nije nešto inspirativna, ali uvod koji objašnjava kako je došlo do toga tera nas na razmišljanje. Naime, generacijama unazad favorizovani su pojedinci sa najboljim osobinama ljudskog roda, dok su, počev od devedestih, drugi „kvaliteti“ lagano izbijali u prvi plan, tako da je evolucija krenula da nagrađuje one koji su se najviše reprodukovali. Inteligencija i ostali kvaliteti ličnosti potisnuti su u drugi plan, a idoli su postali kriminalci i starlete… kao i neuki reperi.
Jedan od njih, umetničkog naziva B.o.B, pokrenuo je početkom meseca kampanju u 
kojoj tvrdi kako je Zemlja zapravo ravna ploča, i da nas naučnici već vekovima zavaravaju, kao i da NASA sistematski krije istinu od naroda. E sad, reći ćete vi, pa još od Kopernika se zna da je naša planeta sfernog oblika! Fora je u tome da je u Kopernikovo doba (15. vek) većina ljudi već bila uverena u to da je Zemlja jedna velika lopta. To mišljenje, začeto od strane Pitagore još u 6. veku pre naše ere, primilo se šire negde na prelasku iz antičkog doba u srednji vek – Kopernik je „samo“ dodatno izmestio Zemlju iz centra svemira svojim heliocentričnim sistemom.
I dobro, šta poručiti takvom idiotu koji negira par milenijuma ljudske spoznaje. Kakvu posluku porati? Možda najpozvaniji za tako nešto je Neil DeGrasse Tyson, svetski naučni megacar, koji ne samo da je imao relevantan odgovor, već ga je i isporučio stilom kakav takvi papani kao što je pomenuti reper mogu razumeti. Ukratko, izdominirao je:
Lobotomija
Ovo jeste još jedan tekst o rekama izbeglicama, ali ovog puta onima izbeglih iz čudnog, sporadično naseljenog mesta zvanog Razum
Nakon prošlonedeljnog teksta o izborima, prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava. Pokušao sam da na tu temu pišem, ali nisam uspeo. Tako mu verovatno dođe i logično: pošto rečenica “prirodno bi bilo pričati o Srbiji, jer se oko njenog upravljanja cela izborna furtutma i dešava” u sebi nosi očigledan sarkazam, pošto je svima jasno da se izborni takmaci bave isključivo borbom za novac i vlast kao takvu, naprosto nema prostora da se suvislo analizira bilo koji aspekt takve države. Stoga ovaj, kao i bilo koji drugi razuman tekst o Srbiji, može biti (pored ličnog umirenja savesti) samo očajnički i unapred neuspeo pokušaj da se skrene pažnja na prvi izvedeni element koji iznosi razum iz ove naše, ili čija li je već, despotije. Dakle, galopirajući nacionalizam, nezbežni pratilac potpuno samozadovoljne i bezuslovne nesposobnosti aktuelnih upravljača državom.
Sreda je, 20. januar 2016. godine. Građanin M. kupuje dnevni list Politika. Stiže kući, seda u fotelju. Građanin M. gleda naslovnu stranu dnevnog lista Politika:
Utovar nedeljom, 24. januar
Da li vam je protekla nedelja bila zanimljiva? I treba. Jedna stara kletva koja je napisana pre pet hiljada godina glasi: dabogda živeo u zanimljivo vreme!
Ako vam nije bilo dovoljno ono što je moglo da dopre do vas na svaki način (osim ako ste sledbenik socijalne taktike Helen Keler), onda vam je jasno da od velike priče nema vajde. U ovoj zemlji jedan čovek odlučuje o svemu, a nepismene interesne grupe su stigle u vrh zakonodavne vlasti i sad nemamo kud nego da priznamo da smo definitivno postali banana vilajet. Kod nas, doduše, i limun slabo rađa, a banane nikako, ali figura je takva kakva je: bolju nemamo.
Moguća šansa je da nezaposlenost smanjimo tako što ćemo da podavimo sve nezaposlene k’o mačiće, jedino što ovi što sprovode mehaničke radnje fotoaparatima stalno nešto slikaju svuda okolo, pa inostranci mogu da saznaju i da nam nametnu neko novo zaduženje u znak iskupljenja tog grešnog sistema rešavanja problema (koji ni na jugu nije uspeo). Druga mogućnost je da svaku inicijativu koja nije Njegova kroz institucije svedemo na mehaničku radnju i kao takvu proglasimo irelevantnim delovanjem.
Suština pasijansa apeluje na vas da potpišete peticiju u kojoj se zahteva sprečavanje mogućnosti da svako fotografisanje bude svedeno na mehaničku radnju, baš poput one koju pubertetlije muškog pola koriste prvih godina dok ne nađu devojku. I ne dozvolite da vas zamajavaju demagoškim raspravama o umetničkoj vrednosti fotografije, jer to nema nikakve veze sa pojmom autorskog prava nad fotografijom, koje mora da ostane nedvosmisleno i neprikosnoveno. To tumačenje zakona sprovode oni koji žele da flagrantno uzimaju bez plaćanja ono što bi inače trebalo da plate. Ne dozvolite to, jer to je samo početak oduzimanja svakog građanskog prava. Danas fotografija, sutra letina, prekosutra nešto o čemu ni misao ne bi smela da nastane.
Ma, stići ću i ja jednom na taj Island…
Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto
Volite li ljuto? Volite li bol? A niste mazohista? Il’ ipak, možda malko jeste?
Ne brinite, sve je u redu s vama. Čak i sa onima koji ne podnose ljuto je sve OK. Nego, za početak da razjasnimo jednu stvar, a to je da “ljuto” nije ukus, nego bol. Mislim, ima nas kojima je taj bol ukusan, ali je i dalje bol. A nakon tog preživljenog iskustva čovek se mora osećati zadovoljno, pa da malo začinimo muzičkim intermecom pre nego što nastavimo.
Nastavite sa čitanjem… “Red hot čili peper feferona, a volim i ljuto”
Blesak ugašene zvezde
“Svojom inteligencijom, voljom, marljivošću te na kraju uživljavanjem u bit stvari ušao u beskonačni prostor, dirnuo ga genij”
Antonija Tkalčić‑Koščević,
koleginica i intimna prijateljica Save Šumanovića
Smatrate sebe obaveštenim građaninom, živite u uverenju da volite svoju zemlju i poznajete istoriju, umetnost i kulturu… Verujem da je tako, ali šum koji proizvodi nezrelo društvo i oni koji ga vode, nedostatak valjanih uzusa i poplava neukusa ometaju vas.
Ometale su i Savu Šumanovića, čijim delom volimo da se podičimo pred strancima ili uz uzdah sklapamo ruke pred njegovim platnima. Ovde ćemo se, na 120. godišnjicu Šumanovićevog rođenja, podsetiti na umetničko blago koje su nam njegov genij i njegova brižna, nesrećna majka, ostavili.