Teče prva petoljetka 1930ih. Uzmete idealni aerodinamični oblik kapljice i presečete ga na pola po dužini. Pola kapljice ima dvesta kila manje od dve tone, vazduhom hlađeni V8 motor od sedamdesetak konja sa bregastima u glavi, suvim karterom i polukružnim komorama za sagorevanje, mesta za šest putnika, hidraulične kočnice i može autoputem da vozi 150 kilometara na sat. Naravno da niste još pogodili, a niste ni čitali, jer nije reč o naučnoj fantastici. To čudo je proizvedeno u samo 255 primeraka pre 80 godina. Čudo je Tatra T77, rodonačelnik aerodinamičkih serijskih automobila.
Septembra 2014, za prepunim stolom jedne od praških kafana, dogovorio sam se sa Milošem da ćemo nas dvojica, čim se ja opet dokopam Praga, da odemo u posetu – ne: na hodočašće! – Tatra muzeju u Koprivnicama. Naravno, predviđeno prevozno sredstvo za to je bio Milošev žuti VW412 Variant, jer je pravi način da se ide u posetu vazduhom hlađenim legendama samo vazduhom hlađenim autom. Pretposlednjeg dana septembra 2015. smo, po dogovoru, krenuli na put, na žalost ne Miloševim žutim Variantom, čiji motor čeka zasluženu operaciju, a ni njegovim belim Variantom čiji šupljikavi grejači nisu u stanju da se nose sa hladnim češkim septembarskim jutrima. Zato neću ni pominjati prevozno sredstvo, nego ono što nas je dočekalo 350 km od Praga, skoro na tromeđi Češke, Slovačke i Poljske.
