Ide Draža preko Romanije
Očito zabrinuti,
naši i strani pjesnici
javljaju: nadiru varvari.
Category: Društvo
Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.
Румени се исток
Знао сам му само име, и да га је понекад пуштао Слоба Коњовић. А онда сам једном био у прилици да наватам нешто музике. Није ме се нешто много дојмило; далеко од тога да је лоше, али тако то иде, ко прти не направи аутопут.
Тј они, који дођу после, ураде то исто само много лепше. Дођу на готово и, растерећени потребе да измишљају читаву ливаду (ака поље), побрину се да на њој изграде нешто. Тако да за претече увек имам разумевања, није то лако и не мора увек све да буде ремек дело. А онда ме звекне ово.
Хм, шта је ово? Који је ово андрак? Ово бре сваки час имаш осећај да нешто фали, као да наизменично свирају две секције оркестра ал’ једној заборавили да уштекају инструменте, нема их на снимку. Првих двадесет слушања сам се лудачки забављао покушавајући да погодим кад ће следећи пут да груну те трубе.
Пуштао сам то по кући и по колима. Каже ћерка “овде као да нешто фали”. Аха. Сам казо?
Ој, кафано: бесплатна вечера
Јануар 2013. Ћерка, зет, унук у гостима. Петак вече, и падне нам на ум да одемо до Каштела. Тамо су били одржани и наши сватови, давно нисмо навраћали, да видимо на шта сад личи.
Прво изненађење, гардероба ради. Хм, ово одавно нисам видео… добро, ајде. Унутра, сала скоро пуна… остало је још три стола са стране, заузимамо један. Не личи да су сватови, и то откуд у петак. Долази келнер, наручујемо пића. Згодно је имати зета који не пије а воли да вози.
Каштел је једно од тих места са више историје него квадратних метара, мада је поприличан. Првобитно изграђен као дворац неког месног велможе, грофа или тако неког андрака, после рата је постао комбинација хотела и уметничке колоније. Не знам чији је сад, али упорно држе ниво – виђао сам чак да келнери носе беле рукавице. Есцајг је масиван, столови богато и са укусом постављени, има се стила, чак је ту и некаква барска икебана.
Grejs
Dugo je čekala da se on najzad odvaži.
I dočekala je. Ali ne onako kako je to trebalo da bude.
Ој, кафано: пијана светла
А онда је дошла зима. Чинило се као да ће снег, што се сутрадан и обистинило – пало је око 80 цм. То вече је било још суво, осим нас. Закупљена кафана, шогор постао деда, залива се.
Већ сам се давно изборио за статус бочног фотографа на забавама тог типа. Имате мобилне, имате званичног фотографа, немам обавезу да правим било шта из обавезног дела. Дошао сам да се провеселим, дакле ишкљоцаћу двеста комада, за свој ћеф. А ви после свратите са флешком, кад их обрадим.
(велика)
Кафана се иначе зове “Огњиште”, а од пригодне симболике има… фонтану. И прилично модеран амбијент, с тим што од те модерне одудара скроз, јер нема ниједне сиве површине. Није ни чудо да сам ишкљоцао двеста… од чега је бар тридесет отишло на дерање кошуље и пешес мајица са новопеченог тате.
Kako se na islandskom kaže "povetarac"?°
I tako, beše jedno obično prolećno popodne po lepom vremenu, negde na Islandu…
Sve je relativno. Ko nije poneo slamčicu sa sobom, tako mu i treba.
Ako je za utehu, bar je poneo peškir.
________
° Gola, a može i hægur vindur (izvor: Google prevodilac)
Ој, кафано: џезва у Пироту
После Ниша, кретосмо ка Бугарској. Пошто нам се није журило, задржали смо се нешто у Пироту, да обиђемо тврђаву и да ручамо.
Тада сам већ почео контра страницу на свом шизофреном сајту (подељеном на енглески и српски део), насупрот оној са обичајима северноамеричких племена – овог пута поглед на Србију за странце, дакле почетнике. И требала ми је слика џезве.
Кренули смо са пасуљем, пошто нам је већ било доста роштиља и ђаконија претходних дана. Кажу да је пасуљ немогуће уфркестити, ал’ ово је било близу. Оно, најели смо се и није то било ни тако лоше, ал’ смо га појели без неког одушевљења. Ни тамо ни овамо, скоро да је некад давно у студентској мензи умео да буде бољи.
Kako i zašto tetovaže opstaju?
Tetovaže su najstariji oblik obeležavanja koji je opstao do današnjih dana. Tragovi takve prakse nas vode u neolit. No, to je kulturološka stvar; hajde da se pozabavimo fiziološkim pitanjem. Da li znate koji to telesni mehanizam održava tetovaže da ne nestanu tokom regeneracije kože?
Ој, кафано: винарија
Други дан тог боравка у Нишу неко спомену пиротски качкаваљ. Јавим се да довезем, седнемо у кола… и вратимо се таман у пет минута до поласка – цело друштво иде до Јовића винарије.
Данас ме тај обилазак нешто јако подсећа на обилазак пиваре тамо неке седамдесет пете, кад су збратимљени градови (из сваке републике по један, гле случајности) организовали сусрете, па ја као сниматељ из клуба пратио, по свом избору, баш посету пивари.
Дакле пролазак кроз погоне, технолог објашњава поступак, сви зверају около, и на крају заједнички ручак где је директор у чело софре. С неколико разлика. Под један, није супер 8мм кино камера, него канон. Чим смо изашли из катакомби (ал’ нема оних тунела испод реке, ех), извадио сам дугу цев.
(велика)
Под два, нема да један технолог прича о једној фази производње, па други о другој па онда директор о историји фирме. Све је то један човек. Под три, није битно што нема софре, човек изнео своју серију вина и сипао редом, све смо пробали. Неко је понео слане домаће грицкалице, таман легло.
Čiča parkurdžija
Nije da nismo pratili, nego nije bilo odavno ničeg zanimljivog u svetu parkura. Kad mi tamo, a ono uveli mrvicu hongkonške kung-fu dramaturgije u parkur! Pazi sad
: