Category: Društvo

Ljudi su čudo. Opiru se objektivnom opisivanju jer ne žele da se saznaju njihove mane. Opiru se i komplimentima jer ne znaju šta će s njima.

Vukotinjanje (XIV): KAKO SE RADIKALIO ČELIK

Kotrljaju se ulicom demokratski mandati.

Obavezno.Gvozden je bio fin, pristojan čovek. Stakloduvač u radionici jednog naučnog instituta, važio je za pouzdanog zanatliju. Znam ga sa odbojkaškog terena, gde smo se okupljali u pola deset, u pauzi za doručak. Komunikativan, otvoren, spreman za šalu, ubrzo je postao zaštitni znak dobrog razumevanja u našem kolektivu. Od milja smo ga zvali Gvožđe, što je on oduševljeno prihvatio. Ubrzo se našlo onih koji su u sebi otkrili ostatke nekadašnjeg znanja hemije i javila se nova, skraćena formula nadimka: Fe, što se, naravno izgovaralo u dahu EFE. Zdravo, Efe. Kako si, Efe? Serviraj, Efe! Efe, vidimo se u birtiji.

Nastavite sa čitanjem… “Vukotinjanje (XIV): KAKO SE RADIKALIO ČELIK”

Ој, кафано: Трамвај 2

Након оног Пожаревца од пре неки дан (а у времену у ком се одиграва радња, сутрадан) стигосмо у Ниш. Тамо смо се срели са Шефом и Владаном и још неком братијом, провели пар дана и били у доста кафана. Ред је, на летовању смо.

Но, од можда три фотогеничне кафане (од којих је укупно једна задржала штимунг градске кафане од пре сто година, али сам био навалио на оно на столу а мање на фоткање) нисам за овде одабрао ниједну. Данас, један кафић.

20120817_21_42_00_194 niš tramvaj

Јесте да се зове скроз неоригинално “Трамвај” али је све остало скроз оригинално. Ово је подсетник да је Ниш некад био индустријски град са својим градским трамвајем (а имали смо индустрију и другде), који је склоњен… пише тамо на зидовима, на местима где би били прозори, и кад и како. Не сећам се да ли пише и зашто, али вероватно је неко сместио Зеки Роџеру. На ту тему, могли би да се братиме са Сан Франциском.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Трамвај 2”

To je nama naša

Borba dala.

A šta ste mislili – da ćete se izvući za Dan mladosti? Ne, neeeee…

Ko god je sumnjao, da više ne sumnja.

(Ma, gde zaturiše to Tiletovo pismo?)

Utovar nedeljom, 24. maj

Šta je čovek bez svog lengvidža? Zero!

Pokretanje postupka protiv ministra se smatra politički motivisanim, ali je zato skorašnja rehabilitacija odrađena po slovu zakona i bez uticaja politike. Ako se ipak tu nešto i pokaže osnovanim, jednog će međ’ ambasadore, a drugog međ’ đake iznad školske table. Šale(?) i sprdnje nikad dovoljno. Jedni menjaju nazive, a drugi skidaju petokrake sa grbova sportskih klubova.

IstorijaMenjanje istorije nije naš patent. Odavno je poznato da istoriju pišu pobednici, a da bi se istorija menjala, valja uzdrmati pijedestal pobednika. Za početak (dodatnom) politizacijom već ispolitizirane proslave pobede u Drugom svetskom ratu (koju ne treba izjednačavati sa pobedom nad fašizmom). Da se razumemo, proslava pobede kao okončanja rata i dolaska mira na takav način da se pred svedocima i kamerama prošeta ratna menažerija je vrhunski nonsens.

Sadržaji udžbenika iz kojih su Samuraji učili istoriju odudaraju od sadržaja sadašnjih udžbenika iz istog predmeta. Verujemo da je tako i kod posetilaca ovog bloga. A iz istorijskog ugla gledanja nije mnogo vremena prošlo.

Nastavite sa čitanjem… “Utovar nedeljom, 24. maj”

Ој, кафано: кафић у Пожаревцу

Августа 2012 ми је некако дошло доста и посла и баште и свега, и решимо да се запутимо… ка Нишу. Али натенане, отприлике оно како Шеф иде, левим путевима, па како падне. Идеја је била да се до тамо докотрљамо за два дана.

По Шефовој дефиницији, авантура је недостатак планирања. Чак и она једна ствар што смо планирали, посета тетки у вршачком крају, испала је непланирана, јер смо се најавили преко ћалета, а он је пренео њој. Пошто је он добрано наглув, испало је да нас је очекивала тек сутрадан… па смо онда, исто тако непланирано, шврљнули до Вршачког брега, у међувремену унапређеног у планину. Каже она, преко 500 метара, рачуна се у планине.

Остатак поподнева искористимо да се откотрљамо што даље. Након што смо одустали од ноћења на Сребрном Језеру (јер нема места, осим на једном месту где би коштало ђаво ипо а све је у оном сиво-алуминијумском дизајну, као да је ауто салон а не хотел, фала лепо), вратимо се до Пожаревца. Тамо залутам у пешачку зону, искобељам се некако, нађемо собу у старом соцреалистичком хотелу у центру, и ајмо на пиво.

20120815_23_16_26 požarevac

(велика)

Пожаревац… нисмо баш ни видели. Стари центар, као и у скоро сваком другом граду, има ту пешачку зону, корзо ради, кафићи на све стране, столови на тротоару. Изаберемо један насумице, више ни не знам које пиво смо добили (зна канон: види се Лав на другим снимцима, шта се може), и одмарамо се од целодневне вожње.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: кафић у Пожаревцу”

Ој, кафано: шанк у Минелу

Ако је сваки концерт позориште, онда је свака кафана аматерско позориште. Келнери знају да их гледате, чак и кад их не гледате. Попут професора, имају очи и на потиљку. Зато је ова фотка спонтана колико се спонтати дала.

Кафана у бетонској коцки, у индустријској зони – мада, на своју срећу, на месту где ова тек почиње, и увлачи се између пруге, реке и околних приземних кућа. Почела је као фабричка менза, срећних седамдесетих или осамдесетих, кад се сматрало да радници не морају да ручају баш у амбијенту налик фабричкој хали, са каменим плочицама, зидовима офарбаним масном бојом до метар ипо, и громогласним звекетом свега у вишеструком одјеку.

Зато је овај шанк одмах направљен отприлике овако.

20120128_11_53_46 minel“Минел” ми није био муштерија, међутим кад им је кренуло низбрдо (ране деведесете, дакле), нашли су додатни извор прихода у томе да издају целу предњу зграду. Неко је ту већ отворио робну кућу у бившем магацину, а менза је постала де лукс ресторан. Амбијент се није много променио, осим што је застрто новим тепихом, унет бољи намештај, окачене дуге завесе. Тај ми је већ био муштерија, а повремено су имали толико додатних захтева, да смо остајали до увече, и онда, наравно, ручак за програмере. Запамћен по реченици “Карађорђе је у народу запамћен као веелик човек”.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: шанк у Минелу”

Ovde je vreme stalo

Balkan. Prostor koji je kontradikcija sam po sebi. Beskrajni niz vukojebina u kojima je vreme stalo, tek povremeno prekinut ponekim autoputem ili strateškim objektom poput električne centrale (na vodu, ugalj ili plutonijum), aerodroma ili spa centra zatvorenog tipa. Beskrajno šarenilo polupanih ljudi tavori u tom beskraju, poslednjom preostalom snagom ubeđujući sebe da će sutra biti bolje. Čak ni za tugu ti nesrećnici nemaju više ni snage ni volje: to se prvo razbilo u njima.

Nastavite sa čitanjem… “Ovde je vreme stalo”