I tako, dok se neko pita koja je čija nadležnost i ko bi trebalo da uradi ovo ili ono, vreme prolazi, ptičice cvrkuću, a oko nas vlada sveopšte rasulo u kojem se vrednost nečemu utvrđuje na osnovu odabrane pripadnosti.
A onda se neko setio starog prijatelja iz vremena kad je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija prozor u svet, pa ga docrtao.
Imam utisak da bolju ilustraciju naše stvarnosti nije moguće postići.
Imalo bi se tu još štošta reći, ali nema ko da sluša. Ima dobrih ljudi koji odmereni pritisak na svoje mišljenje doživljavaju kao napad na svoj ego. Grehota.
Otkako je onaj teniser, kako mu ime, prestao da jede hranu sa glutenom, nastala je nacionalna stihija, utrkivanje ko će brže-bolje da se prilagodi takvoj dijeti: stvar prestiža! Jer kad Nacionalni Svetac Broj Jedan nešto kaže u svojoj Vaskolikoj Mudrosti, onda ima da bude tako i nikako drugačije. Međutim, valja primetiti da je trend globalne prirode: ono što smo jeli poslednjih pet hiljada godina sad više nije dobro za jelo. I tačka.
Propagandi se pridružuju čak i interpretatori umetnosti. Ne propustite da vidite muzej bez glutena…
Slomi se, o, skloni se.
I nosi se u pizdu materinu.
Na poslednjem mestu koje biste očekivali, ali sasvim prikladno da se lako upamti, dobra misao se zakačila za mene. Na početku jednog od onih filmova o Indijani Džonsu, nemojte da me pitate kojeg, upravo profesor Džons kontemplira pred studentima i kaže nešto ovako:
– Arheologija se ne bavi istinom, nego činjenicama. A ako vas zanima istina, katedra za filozofiju je niz hodnik.
Vala, baš.
Upravo se ovih dana dešava nešto neprijatno u javnosti: činjenice su ustupile mesto istini i nastala je frtutma. A da bi sve pride bilo i strašno, predmet pretakanja činjenica u istinu je jedna tužna i tragična priča u čijem centru je osoba koje više nema.
Ja sam, lično, ubeđeni kreacionista, ali nemam ama baš ič ništa protiv darvindžija, još se manje osećam superioran nad darvindžijama zato što je istina “na mojoj strani”, a ponajmanje mislim da su evolucionisti dobri isključivo na poslovima šinteraja. Da imam dokaze, možda bih se osetio pozvanim da “širim istinu” o postanju sveta, ali dokaza nemam, imam samo uverenje, tačnije intuiciju, kao što je i evolucionizam zasnovan isključivo na uverenju, jer fosili ne dokazuju ništa osim da su jednom bili živi, pa posle zamakli. Kad malo bolje razmislim – a pod uslovom da me pamćenje ne vara – tokom svih ovih godina, ni jedan jedini put, ni sa kim nisam ušao u diskusiju na temu a da kako je nastao svet, jer je to, da kažemo, stvar ukusa. A evolucionista bi mogao da se nađe u problemu kad negde poleti avionom jer pilići ne lete evolucionistički i heliocentrično, nego to još uvek čine po starom, kao da je Zemlja u središtu vaseljene.
Baš ovako je govorio Svetislav Basara 6. marta 2015. godine u svojoj slavnoj kolumni. Ako se čovek ne probudi na levu nogu, nije uncle Basu baš mnogo zameriti. O naučne su se teme, a teorija evolucije svakako jeste jedna od pipavijih, čak i bolji pisci od njega dobrano spotakli (vidi Autobiografiju Nušićevu ili Pekićeve Skakavce). Pa ipak, ostaje žal da jedan sasvim pristojan čovek, kakvim sebe Basara otkriva kroz svakodnevno pisanje, smatra da je teorija evolucije pogrešna.
Prvo ti se učini kao neka mala, sporedna misao. Ona je pomalo uznemirujuća, ali to pripišeš umoru, pa nastaviš dalje. Kad, evo je opet. I ne pušta. A onda: kada primetiš da te je misao obuzela, već je kasno i sada ne možeš da je se otreseš.
Vodi računa o time da tvoji saradnici, možda čak i namerno, pokušavaju da iz tebe izvuku informaciju koju ne želiš da podeliš. Iz tog razloga, pogotovo ako si žena, ne smeš sebi da dozvoliš da te iko izbaci iz takta i uvede u stanje afekta.
Rađa se nova generacija mađioničara. To su mladi ljudi kojima je jasno da klasične fore, ma koliko bile vešto uvežbane, nisu više dovoljne da fasciniraju publiku, jer svi misle da su videli sve… Kao što i jesu. I ta nova generacija stvara neke nove oblike scenske magije, ulažući u mogućnost uspeha sve što imaju – u jednom trenutku čak i zametak reputacije. Igraju na sve ili ništa, poput ovog momka.
Šta ja znam šta te pomislili kad ste pročitali ovaj naslov. Dešava se preko sedam gora i sedam mora, preko sedam brda i sedam dolina, tamo negde gde cveta limun žut i gde plaža avionu predstavlja put.
De, lepo: ne psujte. Naravno da ih ne volite. I naravno da znamo kako vam je bilo kad ste onomad iz sve snage zagrizli košticu od višnje, pa slomili zub. Muka.
A vi ne pitate koliko je teško osloboditi se tih koštica, a pritom sačuvati teksturu višnje? To vas ne zanima? Nije vam, nekim volšebnim slučajem, palo na pamet da bi vam baka, majka ili supruga bila zahvalna kada biste joj pomogli u pripremi kolača koji toliko volite?
