Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Постоје бендови у категорији једнократних чуда. Зоћа је недавно поменуо Зигера и Еванса, а дало би их се наватати да напунимо довољно шпилова да ређамо пасијанс на десет столова. Овог пута сам се сетио једне друге појаве – бендова који су направили по хит, мимо своје серије и стила, тако што су довукли понеку младу певаљку. Коју је после појео мрак.
Пре свега, покојни Неша Лептир као изузетак – човек који је то урадио двапут:
Pojačaj zvučnike, važno je… Možda da turiš sliku preko celog ekrana… Pazi sad!
…i eto vama efekta sa koncerta Pink Floyda 1968. godine.
Sad, pretpostaviću da je taj led dovoljno hladan (barem -25°C), ali nešto nisam pri vremenu da isprobam. A i hardver mi previše blizu, pa…
Zato što nikad ne znaš kad će ti zatrebati neka prikladna tehnika.
Mada je malo problematično raditi ovako nešto u zemlji Srbiji, jer hrabri srpski udvarači obično idu u parovima ili hordama, a ženama prilaze ne sa namerom ophođenja prema njima, već sa namerom hvaljenja pred hordom.
Кад се у истој реченици спомену фотографија и рецепт, обично имам на уму развијач. Својевремено сам знао напамет рецепт за ДС-26 (или како се већ на Кодаковом језику звао Илфордов ИД-19). Међутим, данашњи рецепт нема везе са лабораторијом.
Скоро сви волимо паштету. Као комбинатско дете, клео сам се у Бекову, у лименкама од 100 грама па и већим, а и после сам, као студент, често трошио оне мале од 50, па и оне бајаги лименке од фолије са 45 или 42 грама, па чак и оне Чокине у туби.
А онда су дошле гастарбајтерске године. Како где – у Мађарској су месокомбинати грађени по истом рецепту као и код нас, и паштета је иста, одлично. Касније Америка, туга једна, имају укупно један рецепт (брауншвајгер) од два произвођача, а и то није довољно масно, може да се сече ножем а тешко се маже. Тек негде пред крај се нашла нека као деликатесна, која је са два метра мирисала на гулаш, а и те је било само у једном дућану и не увек. Уосталом, њихова и наша филозофија доручка напросто не спадају у исти свемир. Види се по томе што, откако немамо своју производњу, тешко може да се нађе назубљен нож са заобљеним врхом – њима никад није ни требао.
Повратак овамо је био поприлично разочарење. То више није она паштета, лепо се види да турају свашта & којешта, понајмање џигерицу. Хммм… ајмо опет онај рецепт.
Чувени рецепт моје госпоје је ископан из архиве, из n:\dox, где носи датум 18-III-1997, и гласи: Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: паштета”
Čovek je tvrdio kako može da preseče metak u letu, pa su ga turili na proveru. Angažovali su i superbrzu kameru da bi uhvatili dešavanje.
Sedam samuraja Skoja ne mogu ovo. Šta ćeš, nismo toliko vežbali. A nemamo ni tu brisu što ima taj Japanez.
Mačo fazon je precenjen.
I kao što rekoh: mačo fazon je precenjen.
Uskoro će izbori, vele neki što šapuću okolo. Valja se pripraviti.
Nezgodni su ti bolovi, ali su makar iskreni. Glasaćemo za ove. Bolje za njih nego za predmet njihovog bola, mada smo prošli put strefili.
A sad, da se prisetimo scene iz filma koji odavno niste gledali… Ili jeste? Neki nisu, ima bar 30 godina; neki su ga gledali prošle nedelje u okviru, jebotemiš, održavanja predbožićne atmosfere u narodu. Pa, da pomognemo, valja se.
Imali bi psihoanalitičari šta da kažu o ovome, zar ne?
Kažu da je opservacija uobičajeni prvi metod u procesu tumačenja fizičkih pojava. Evo jedne takve pojave.
Ala bi bilo dobro biti u mogućnosti da se bavimo ovakvim glupostima po vasceli dan. Međutim, moj problem je u tome što sad zaista želim da čujem objašnjenje ovog efekta.
A vi svakako treba da budete zadovoljni jer ste upravo saznali nešto što odavno niste morali da znate. Beskorisna znanja, kao što znamo, ona su prava znanja koja čine okosnicu napretka.