Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Saznavanje kroz igru – nekoliko kultnih fotografija doživelo je svoja nova izdanja. Upoznajte Majka Stimpsona (Mike Stimpson), duhovitog dasu, s kojim osim godine rođenja delim i ljubav prema Lego kockama i Ratovima zvezda.
Hajdemo sad na ubrzani kurs istorije fotografije. Evo kako Majk to vidi…
Henri Cartier-Bresson – Behind the Gare Saint-Lazare, 1932.
Anonimus (Charles Clyde Ebbets ?) – Lunchtime atop a Skyscraper, 1932.
Kako mi se čini, to i kod nas izgleda ovako nekako:
Ne treba suditi pre vremena: sigurno Mrkonjić zna šta radi…. Valjda zna… To jest, možda zna… A možda i… Važno da se radi. I nadasve, važno da je normirano.
Priroda ima svoje načine… Recimo, uvek se prenosi genetski materijal veštijeg mužjaka. To izgleda, otprilike, ovako.
Ovo nećete videti kod Davida Attenborougha… 
Letnje vreme! Diž’ se! Pomeraj satove!
Ajmo, stiglo leto! Svi na noge lagane!
Devojčica je stavila novčić u šešir onog čike sa veeeelikom violinom, a onda se desilo nešto neočekivano. Veoma neočekivano.
Ostajem zapanjen lepotom ideje flashmob muzike. Ne znam šta bih dao da doživim lično tako nešto…
U Knez Mihailovoj u Beogradu bi verovatno pozvali interventnu jedinicu da reši problem.
Za ovakve tekstove Šef obično kaže: „Nemoj se jeziti, nego pošalji Jana Vennegoora of Hesselinka da sredi stvar“. No ja ipak više volim da uprljam ruke…
Nedelja, 17. mart 2013, 22:08
Dragi dnevniče,
Danas je naša družina imala neobičnog posetioca. Momčić je zazvonio na vrata, pokazao nekakav papirić, rekao da je iz Oriončića, te upitao o stanju Internet uslugica koje trenutno posedujem. Baš Orion, rekoh uz osmeh. Mladić tada reče kako je optički kabl njegove firme stigao upravo do naše zgrade, te da mi mogu ponuditi brži Internet, uz nižu cenu. Brzo i lako se dogovorismo, potpisah se i ostavih stoprviputiznenada broj telefona, a uzgred saznadoh kako ne moram nigde ni ići, sve će to biti sređeno koliko ujutru. Taj deo mi je sumnjiv, dragi moj, jer sam do sada uvek morao ići u Gandijevu-Nehruovu, i potpisivati koješta. Ne, ne, javićemo se mi vama. A što te, mučenog, samog šalju u zgradu od 20 spratah? Ma, šalju nas više, nego se pokrivamo. Nego, imamo mi i druge usluge, telefoniranje, televiziju. Neka, momak, dosta je što su mi oba rođena jaja u jednoj korpi, ne trebaju mi i vaša. Doviđenja-doviđenja. Novi coitus sa Orionom počinje. Jesam li napisao coitus? Mislio sam cirkus. Ne, nije ni cirkus, nego ciklus. Ciklus, da.
Šta ćeš: neko i od gluposti napravi umetnost, a umetnost ove devojke je nesvakidašnja.
Mene, zapravo, fascinira činjenica da postoji i svet koji je spreman da potroši nebrojene sate u uvežbavanju ovakvih veština.
Najpre fer upozorenje: ako budete odlučili da pustite ovaj video-klip, na kraju ćete biti sasvim sigurni da veću budalaštinu niste gledali odavno… Osim ako niste nedavno gledali neku fudbalsku utakmicu ili neku ljudsku menažeriju u televizijskom eksperimentu istraživanja granica gluposti. Odluka je vaša.
A sad priznajte: jeste li gledali do kraja? Šta ste naučili?
Ja sam naučio da mi nema druge nego da isperem uši sa malo surf muzike a cappella.
Mudri ljudi investiraju milion evra kada ih steknu ili ih barem daju na neki lagani rast kamate. Međutim, kako biste najradije potrošili milion evra?
Neko uloži u neku nepovratnu glupost. Neko napravi kuću šestog stepena ružnoće. Nekome je do putovanja oko sveta, i to po hotelima sa bar pet zvezdica. A neko kupi Ferrari Enzo. Pogotovo je efektno da takav auto kupi neki individualni poljoprivredni proizvođač kako bi mogao da krene u obilazak svog imanja, te ga obavi za kratko vreme, ali ne zato što je imanje malo, nego zato što je vozilo efikasno. Evo, ovako.
Ovo je dobra prilika da primetimo razliku između seljaka i seljačine.
Ovom liku nije potrebna ona pilula.
Verovali ili ne, postoji mesto gde imate Šefa ali ste svoj gazda.
Istina, povod za pisanije je dve godine ovog sjajnog mesta, međutim bilo mi je potrebno da uzmaknem par koraka unazad ne bih li i vama i sebi odgovorio na pitanje Otkud ja ovde? I tako se vratim u 2007. godinu, na Grbin blog koji je, ako se ne varam klica Suštine pasijansa.
Tu sam se samo zahvalio Grbi na lepim rečima povodom prvog rođendana časopisa National Geographic Srbija. Ubrzo nakon toga smo počeli da razmenjujemo mejlove i posle nekog vremena… Šef je sve lepo objasnio u dobrodošlici:
To što je on glavni urednik National Geographica za Srbiju jeste bio motiv da stupimo u prvi kontakt, ali svakako nije razlog što smo se sprijateljili. Igor gaji interesovanja koja su toliko bliska mojima da je on prvi među malobrojnima provalio suštinu pasijansa. Mnogo toga ima sličnog među nama; a opet, on drugačije nego ja gleda na svet oko sebe.
I eto, sad uživam na ovom mestu gde imam Šefa, a svoj sam gazda, upoznajem sjajne ljude, naučim štošta… i kajem se što ne doprinosim više Suštini pasijansa u nadi da će se i to promeniti.
A trenje iz naslova? Pa, računam ako ste ovde barem želite da čitate između redova. Verujem i da uspevate. Uzdravlje!