Category: Pojave

Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni

Зен, распонтанисан

Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт је спазио на пушкомет како му се примиче Мелентије Салашевић, девојачки шпицнамет Салашев, и упутио се право мимо њега, све меркајући хоће ли овај покушати да се претвори да га није приметио и као случајно прећи на другу страну улице. Овај се, пак, задубио у своје мисли, нешто причао сам са собом.

Да није шенуо? – помисли Зен. Јер зна се, ко прича сам са собом (а и кухињом), или је луд или зида кућу. Кућу је довршио… оно, можда прича на мобилни, ал’ не држи ниједну руку на увету.

– Добар дан, Салашевићу!

Салашевић се примаче, прочепрка прстима по џепу и нагло показа да је приметио Зена.

– О, добар дан, Зене де Коче ван дер Берже Бренкелене Брандлихту, куд смо се то запутили овако недељом пре ручка?

Као што је Зен крајичком ума и посумњао, један од Мелентијевих зуба је био плав. Аха!

Nastavite sa čitanjem… “Зен, распонтанисан”

Једна од пре: 58 сантиметара

Ова данашња омладина има један до два-три добра односа према фотографији. Парола гласи “фотка, или се није десило”.

То је нов, здрав приступ документаристици – дигитално је, дакле практично бесплатно (кад сте се већ изули за фоткалицу), само од себе зна кад је било, јер памти датум и време, опаљивајте дакле и качите на фејса, нек се зна кад је и шта било, ко је на којој журци бацио пеглу, колико се нанизало празних флаша, коме су се распарале чакшире где треба… до те мере да вам више не верују кад нешто причате, ако нема фотке да то документујете.

Ово ће можда докрајчити традицију ловачких прича, нема више оног “очи му биле оволике”, да видимо фотку или ти не верујемо, као да се није ни десило. Понесен тим, могу данас слободно да причам да ми је 28. априла берићетне 2012 био дугачак 58 сантиметара. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: 58 сантиметара”

Veselje. PRAVO veselje. Ono, kad kažeš "baš-baš".

Uglavnom, priča ide ovako nekako: univerzitetska košarkaška liga SAD je najjača prava košarka u Americi – NBA je ipak cirkus, a ne sport. E sad, navijači univerziteta Taylor su razvili običaj da na glavnoj utakmici (jednom godišnje, kad god to bilo) ćute k’o zaliveni dok njihovi puleni ne postignu deseti poen. A onda…

To je veselje! To je navijanje!

Ona baljezgarija sa imitiranjem onog korejskog pop-heroja im nije trebala, ali ajde-de, svet je poludeo, šta se tu može. Dobra ideja! Smile with tongue out Moj lični favorit je onaj troler na 1:41 (parafraza na jednog od najčuvenijih prank-kretena u istoriji jučubeta). A Silent Night pri kraju je verovatno metoda za uspavljivanje protivnikau završnici meča… Angry smile Svašta na ovom svetu, bože mili…

Po sekundu svakog dana

Nešto sam se baš navadio na mashup video, pa ne puštam. Ne, nemam namera da se bavim time (čujem li to uzdah olakšanja?), nego me baš zanima kao forma zato što ima neku čudnu draž.

Pazi ovaj primer: lik je iseckao po jedan sekund iz video zapisa koje je pravio svakodnevno tokom cele godine i od toga napravio zanimljiv sklop.

Dobra ideja, zanimljiva izbedba, rezaultat vredan pažnje. Istina, nešto nisam zainteresovan za scenarija koja očijukaju sa (očigledno veoma rasprostranjenom) sklonošću ljudi za voajerizmom. Međutim, veoma uvažavam to što je autor prepoznao da mashup video-dnevnik može da ima smisla.