Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
Snimak koji sledi nije za nišče duhom: ovo se desilo prošle nedelje na Evropskom prvenstvu u atletici u Helsinkiju.
Ostaje mi da se pitam dokle to vodi. Znam da je Duci Simonović bio u pravu, ali zašto niko neće da naglas upita koliko smisla ima ubijati se zbog nekakvog rezultata u sportu?
Matt Harding je i dalje u misiji plesanja sa celim svetom. Prošlog oktobra je stigao i u Beograd, a to je dospelo u ovogodišnji klip. Nažalost, snimak sa Kalemegdana nije u ovoj montaži: Beograd je predstavljen kao školica baleta. Aj’ pa dobro.
Gledam ovaj video po treći put zaredom i najzad mi dolazi pameti šta taj blesavi Amer radi.
Mi O tom nivou ne umemo da razmišljamo, a kamoli NA tom nivou.
Teško je pisati skoncentrisano i suvislo o nečemu što je izazvalo talase uzbuđenja, i to u okviru koji ne može da se opiše drugačije nego kao šokantno iskustvo. Ali pokušaću.
U subotu uveče, Jasna, Ana i ja smo pohodili predstavu Alegria čuvenog ansambla Cirque du Soleil… Uh, htedoh reći “kanadskog ansambla”, pa sam se prisetio da to više nema nikakvog smisla, jer ekipa je multinacionalna, a organizacija globalna.
Kada bi ta predstava morala da se opiše jednom rečju, nema bolje od naslovne. Reč “alegria” je španskog porekla i znači “radost”. A imam i jednu reč dovoljnu da opišem utisak: savršenstvo.
Nastavite sa čitanjem… “Alegria: Cirque du Soleil u Beogradu”
Ovaj prilog je namešten da bude objavljen 1. jula u 1:59:59. E, to je, zapravo, 30. jun u 23:59:59 po Griniču. Trik je u tome što je to sekund do ponoći koji je trajao dve sekunde!
Kako to? 
Lako: i ove godine, uvedena je prestupna sekunda u času u kom se godina deli na onaj i ovaj deo. To je učinjeno po preporuci međunarodnog tela za standardizaciju vremena, lociranog u Parizu, sa namerom da se atomski časovnici na planeti sinhronizuju sa astronomskim vremenom. Naime, Zemlja se štogod otromboljila, pa svakih nekoliko godina dođe do potrebe da se vreme rotacije usaglasi sa dogovorenim sistemima za merenje vremena, koje podrazumeva trajanje kalendarskog dana od tačno 86400 sekundi. Podsećam vas, definicija sekunde je mnogo stroža nego što je to bilo nekad (da vas ne davim tom pojedinošću, setićete se oscilacija u atomu cezijuma) pa je potrebno usaglasiti fizičku veličinu sa kalendarskom konvencijom.
Ekonomske prilike su loše i komšinica Eva radi proste poslove da bi se prehranila. Ona ima svoju veru i snove o budućnosti: to joj pomaže da izdrži.
Nikad se ne zna kakvi su ljudi zaista.
Nikad se ne zna.
Nikad.
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт не ради баш ништа за потребе ове приче. Он то ради за себе, јер му је ћеиф. Седи за рачунаром и ређа пасијанс.
Звони телефон. Ах, ето мени звања, помисли Зен будистички, јер га је звоњава тргла из пасионираног дремежа.
– Добар дан. Да ли је то стан породице де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт?
Охо, обрадова се Зен напретку. Више не мисле да се зовем Стан де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт.
– Јесте.
– Ја сам Цајка из компаније Стратеџик Ву, и…
– You’re doing your company a great disservice by mispronouncing its name. It’s стретиџик вју, so you better learn to pronounce it right or I’ll get seriously worried about your future chances with…
Клик.
Зен лагано спусти слушалицу, гледајући је с неверицом. Припали цигарету и одби два дима, са индигнацијом.
Последња су времена дошла, помисли Зен. А можда и задња, ако долазе кроз простор… Телепијачари сад мени залупе слушалицу. Не стигнем ни да им честитам што имају кампању унапређења нечега, да им се захвалим што мисле да сам способан да подигнем магнетну огрлицу. А то би тек био увод у потезање закона о оглашавању, који су управо прекршили, и за који ми је испод црте да потежем адвоката, ал’ могу мало вербално да га претећи принесем слушалици. Ништа од свега тога. Узалуд мој труд да креативно допринесем разговору, да спремим виспрене и изненађујуће одговоре, да освежим некоме дан.
Изем ти звање.
David Gallo je okeanograf koji kaže da smo istražili samo oko tri procenta sadržaja okeana. U onih 97%, kaže on, ili se ne nalazi ništa ili se nalaze iznenađenja. Da bi nam skrenuo pažnju na to koliko malo znamo, spremio je kratko predavanje na konferenciji TED i najpre pokazao nešto malo iz mračnih dubina, a zatim apsolutno fascinantne pojave koje se nalaze u plitkoj vodi. Pogledajte.
Sasvim sigurno ste i ranije čuli za tezu da bolje poznajemo površinu Marsa nego dno okeana. Sad, to jeste tačno u neku ruku: i Mars i dno okeana su mapirani do kraja, ali pretiče činjenica da o Marsu znamo više nego o okeanu. Pomalo uvredljivo po inteligenciju, zar ne?
Sinhronicitet je česta pojava na Suštini pasijansa, više puta pominjana. Meni su se juče slučajno uskladili nacisti i ugledni naučnici jednog dokumentarca.
Rano nedeljno kišovito popodne idealno je vreme za lutanje po TV kanalima, čak i kada je izbor fizički sveden na 4 komada, kao što je slučaj u mom habitatu. Prekjučerašnji pobednik bio je National Geographic Channel, iz prostog razloga što se na preostala 3 u tom momentu emitovao neki reality show – o pecarošima ekstremistima (Discovery), veselim drvosečama (History Channel) ili debelguzima koji pokušavaju da istope salo na način primeren viktorijanskom ili edvardijanskom dobu (Viasat History). Dileme nije bilo: multiverzumi su mi daleko zanimljivija tema.
O čemu se zapravo radi? Teorija multiverzuma (termin je, inače, ušao u širu upotrebu tek posle serije SF knjiga o Elriku od Melnibonea) kaže da ne postoji samo jedan, već više univerzuma koji imaju svoj zaseban prostor, vreme, materiju, energiju i prirodne zakone koji u njemu vladaju. Štaviše, svaki put kada donesemo neku odluku navodno se kreira novi univerzum u kojem se događaji odvijaju dalje shodno odluci koju smo odbacili. Šteta je da vam ja sada prepričavam svoja shvatanja i/ili pravim se mudar prevodeći odlomke iz mnogobrojnih online resursa – odvojite 45 minuta i pogledajte kako to car Michio Kaku objašnjava. Samo da napomenem da nije reč o istom dokumentarcu koji sam imao prilike juče da vidim, ali ovaj je možda čak i ilustrativniji:
Zaboga, kakve veze nacisti imaju sa svime ovime?
Зен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт се родио у иностранству, као Јен де Кок ван дер Берг Бренкелен Брандлихт, али је матичар побркао тастатурне распореде, и уместо Yen – Zen. Не само што је иностранство релативна ствар, него је то и име.
Друго лице (не граматичко) у овом комаду је Мелентије Салашевић, девојачко Салашев, ал’ прадеда служио војску на бугарској граници па му променили презиме, додали му ић, има једног прастрица Салашева. Запослен је, а можда и ради као референт за нешто у министарству за дијаспору и губљење времена. Дипл. метеоролог, што је неко побркао са противградном заштитом (“град величине омањег метеора уништио летину у долини реке…”), и заштитом биља (против спора), па је тако стигао у министарство за дијаспору. Наша прича прескаче представљање, и почиње након силаска с неба у ребра:
– Дакле, господине Де Кок, ви сте дошли да се жалите?
– Извините, али прво да решимо питање мог презимена. Пише се са малим д и великим К.
– Па тако и пише.
– Изговорили сте га са великим Д, чуо сам вас. Но, нисам због тога дошао.
– Изволите.
– Дошао сам због изборног поступка. Странка за коју сам гласао је прошла цензус.
– На шта ту има да се жалите, онда?
Nastavite sa čitanjem… “Зен се жали”
Trideset dve godine, malo li je. Zaigrajte svi!