Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Beležimo pojave na koje ne ostajemo ravnodušni
A sad nešto što još odavno niste imali nameru da znate
Verovatno svi znate da kokice nastaju zagrevanjem zrna jedne vrste kukuruza. A da li ste vi to ikad videli? Mislim, možda ste gledali kako se kukuruz koka, ali to je prebrzo da biste videli detalje.
E, pa evo usporenog snimka u obliku animiranog GIF prikaza.
(ovo sam pokupio ko zna kad i ko zna gde)
Pratite li Pesmu Evrovizije? Ja više ne nalazim za shodno. A evo i razloga.
Pop muzika je legitimni derivat raznih fahova muzike, a najčešće se svodi na kič po definiciji. Zanatski pristup koji teži lepom, prazna ljuštura koja ima jedinu svrhu da popuni prostor zvukom i da izazove talas plitkih osećanja.
Dakako, to je sasvim u redu: ako vam se dopada, niko nema pravo da ospori kao kategoriju. I ako ćemo pravo, postoji pop muzika koju i ja veoma volim, ali ona nije predmet ovog osvrta. Reč je, dakle, o Pesmi Evrovizije kao godišnjem spektaklu čija vrednost je devalvirana do besmisla onim smešnim i irelevantnim sistemom glasanja putem SMS poruka.
Ovo mi je promaklo kad se desilo. A zapravo i ne znam kad se desilo. Možda beše na televiziji, ali ovih noći sam gledao samo Viasat History i National Geographic Channel, a tamo nema vesti. Simpatična stvar.
Po vestima koje sam našao na dva jezika i na desetak mesta, neka ekipa u Zagrebu je navukla kabanice u dve boje u centru Zagreba i formirala najveći smajli do sada: prethodni rekord beše oboren u Rigi, gde ih je bilo 551. Na Jelačića placu ih je bilo 768 i predstavnik Ginisove Knjige svetskih rekorda je potvrdio svetski rekord. Nastavite sa čitanjem… “Najveći smajli od ljudi”
Sud se najzad nagodio sa onom silikonskom kravom. Uostalom, je li Dan pobede ili nije?
Čestitam vlastima. Najzad im je uspelo da jednim gestom celu naciju pretvore u budale.
Da se zna: dok danas u 16:25 nisam otišao na facebook, nisam pojma imao o toj vesti.
Možeš misliti. Kao da će IŠTA biti drugačije sad kad su ga dokrajčili.
Negde sam, davno, čuo ili pročitao: verovatnoća da vas grom udari jednom u životu je dovoljna da bi trebalo da se zabrinete. A šta onda da kaže ovaj jadnik?
Njega je grom lupio dvaput… u četrdeset sekundi.
A onda je otišao kući.
Sad sledi ono pravo pitanje: da li je ovaj čovek baksuz ili srećković?
(Via)
Najpre ćete pomisliti da nije vredno devet minuta vašeg vremena. Onda ćete se zainteresovati. Onda ćete i sami usporiti svoje disanje.
U nekim trenucima ćete pomisliti da nije istina. A onda će sam umetnik na kraju razuveriti sve neverne Tome.
Kada pogledate ovo, oni žongleraji sa lopticama će vam ličiti na obični ping pong.
(Via)
Eh, što ti je muka. Koriste Internet, a ne znaju kako da ga koriste pravilno.
Da ne budem na kraj srca: nemam ništa protiv Radio Kikinde. Tačnije, baš me briga za njih. Neka rade, i treba da rade, a ja biram da ih ne slušam. Razlozi tome su razni i nisu važni; neka cveta hiljadu cvetova.
Nego sam iznenađen onim kako izgleda i funkcioniše sajt Radio Kikinde. I to veoma neprijatno, da budem konkretan. Pobogu, pa ja sam imao informaciju da su tamo počeli da duvaju neki novi, tobože pozitivni vetrovi. Izgleda da sam ja to zapravo čuo samo izjavu političkog istomišljenika, a ne nekog ko je sklon kritičkom razmišljanju.
Radio Kikinda pripada javnom preduzeću Informativni centar u Kikindi. U prevodu na srpski, to su oni koji treba da služe kao servis građanima, a o medijima treba da znaju sve. Evo, izgovaram naglas: u Informativnom centru u Kikindi rade i odlučuju osobe diskutabilne kompetentnosti. Zašto tako tvrdim? Zato što prepoznajem eksplicitne dokaze da oni Internet smatraju marginalnim medijem i daju veb resurse na upravljanje osobama koje ne znaju da urade posao kako treba. I to znači onako, žestoko, da su baš zeznuli stvar. Kao digresiju, dajem vam na čitanje jedan članak čoveka koji i te kako zna šta govori. To što Miloje tamo govori predstavlja prst u oko (i treba), jer je to otvoreno pismo zasnovano na suvim činjenicama.
Može biti da grešim. Može biti i da Internet stvarno nije bitan (ama, istina: i ja ponekad tako mislim), ali nije na informativnoj kući da se tako ophodi prema mediju sa najvećom penetracijom u stanovništvo. Izneću svoje dokaze, a vi ih ocenjujte do mile volje. Idemo.
Nastavite sa čitanjem… “Kako se ne pravi sajt radio stanice”
Danas je praznik.
Христос васкрсе!
Данас ћу мало да се одмарам. Можда предвече окачим фотку дана. Не учиним ли то, рачунајте да је то ова, иако није усликана данас, него на Велики петак 
