Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Omaklo mi se u nastupu slabosti: gledao sam takozvani informativni program na nekom slučajno odabranom televizijskom kanalu. Tako mi i treba. No, nesporno, ideja je došla sama od sebe baš zbog toga.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-98): 6. oktobar 2013.”
Trebalo je biti u Kombank Areni 5. oktobra 2013 u 20:00. Ne, neću zameriti onima koji nisu bili tamo, ali ću im reći da su propustili nešto što čovek za života treba lično da iskusi. Poput pijanstva burbonom Four Roses, Keopsove piramide, dva kišna dana u Đula banji, leta balonom ili forsiranja planine Radan, koncert Petera Gabriela je tantričko iskustvo posle kojeg se treseš dugo.
Ovo sam slikao onim đubretom koje nosim u džepu sa sobom, prvi put se setivši da prebacim sa ISO 100 na ISO 400, jer kad se okidač nalazi na touch screen monitoru, od mirne slike nema govora. I tako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-97): 5. oktobar 2013.”
Izašao sam iz kuće samo na pet minuta, ali svetlo je bilo oštre zlatne boje i ja sam poneo fotoaparat sa sobom. Dadoh sebi u zadatak da uhvatim to nebo, tako pregorelo kakvo je bilo i u mojim očima, a slutio sam i kako ću obraditi fotku ako li samo uspem da dosegnem dobar kadar. Nisam se sam setio, nego mi je ova scena došla kako sam nailazio na nju: jako svetlo, tri tornja, okvir od krošnji drveća i prilika da izvučem dubinu scene kako dolikuje.
Samo dva trostruka okidanja su bila dovoljna da znam da imam ono čemu sam se nadao.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-96): 4. oktobar 2013.”
Slučajni pogled, pravi trenutak, luda ideja i deset minuta na pretek. Rezultat: mrtva priroda.
Kod Cicike nema šale: kitnikez se sada proizvodi u epskim količinama. Ishod je, uglavnom, lirski, mada opipljiv po svim načelima dijalektičkog materijaliz… A šta ja tu pričam koješta: osim kitnikeza, dobili smo i tri dunjca (“muške dunje”). I baš mi beše naspelo da uhvatim jedan određeni ugao ta tri ploda i imao sam ideju kako ću da ih obradim. Malo mistike: mora da ispadne kao crtež olovkom.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-95): 3. oktobar 2013.”
Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.
Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.
То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.
Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.
(наравно, ту је и велика) Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: рода”
Trepni – i izgubićeš trenutak.
U pokušaju da se održim u budnom stanju, izašao sam na balkon da malo udahnem. Fotoaparat sam poneo, verovatno, po inerciji, uopšte ne razmišljajući da li uopšte želim da slikam nešto. A na aparatu Duga Cev, neudobno za ad hoc lov. Uočim kumrije (AKA grlice) kako se odmaraju na žici kablovskog operatera koja se pruža sa krova bolnice ka banderi ispred komšijine kuće. Pomislim da štriknem fotku kad kumrija poleti.
Prosta ideja se pretvorila u agoniju, jer dugo čekanje plus početni neuspesi su se pretvorili u dvadeset minuta besomučnog lova na fotku koja će mi biti po volji. I za to vreme, uspem da uhvatim jedan jedini prihvatljiv snimak.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-94): 2. oktobar 2013.”
Uto i oktobar… Bemti, dok dlanom o dlan, ispucah frtalj ciklusa…
Stvar koju samom sebi prilično zameram kada komponujem scenu: često je preopterećena detaljima. Slika ispada “preteška” zbog utovarenih nepotrebnih sastojaka, a ja najčešće sležem ramenima, jer se tu ništa ne može. Tu i tamo uspem da izolujem pozadinu pomoću bokeh tehnike (u čemu će mi Duga Cev, recimo, poprilično pomoći), ali ponekad ne pomogne ni to, jer fotka prosto nije dovoljno oslobođena viška.
Primetio sam da su razne brave i kvake na vratima zahvalna tema. Osim što su zanimljiv objekat za istraživanje na planu svetla, kompozicije i boje, po definiciji su jednostavne strukture, jer vrata i zidovi (i ponekad prozori na vratima) čine prirodan, neopterećujući faktor. Ovako nekako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-93): 1. oktobar 2013.”
Nije da bojkotujem kišu, naprotiv, kiša je dobar predmet za foto-safari, nego sam kezav preko svake mere. Dok odradim posao do pet popodne, više mi se ne izlazi, a dežurni izgovor glasi “nema više svetla”. I baš kad sam pomislio na to “nema svetla”, usledi klasični čeloklep-moment: jedna fotka, načinjena u uslovima preslabog svetla, čekala je da proverim da li ima kakve vajde od te ekspozicije.
Iznenađenje je bilo potpuno.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-92): 30. septembar 2013.”
Šta meni vredi što neću da priznam da me godine sustižu, kad činjenice govore drugačije. Nagle promene vremena, u bilo kom smeru, izazivaju mi talase dremeža. Kad pogledam kroz prozor, bude još gore. Pet stvari sam započeo u nedelju popodne, nisam uspeo nijednu. Čak ni gledanje kojekakvih gluposti na televiziji, što je ekvivalent kapitulacije – zadremao sam posle pet minuta.
A onda sam se setio jedne scene uhvaćene tokom subotnje šetnje. Napraviću utuk lošem vremenu, odlučio sam očas, jer sam znao da imam zicer-fotku. Što ono vole da kažu neki: razglednica.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-91): 29. septembar 2013.”
Vreme će se pokvariti, kažu. Pa dobro, ako baš mora. No, to znači da valja hvatati tračke lepog vremena… Posle dugo vremena, bila je ovo prva mirna subota u koju smo mogli da ugradimo princip “bez žurbe”. Jasna je presudila, a mene nije bilo teško ubediti, da ćemo dan provesti šetajući kud nas noge odnesu.
Fotoaparat je bio u torbi o ramenu. Svetlo je bilo oštro, ali nisam nikud žurio. Znao sam da ću, ovako ili onako, doneti kući jednu fotku na kojoj će ostati zabeležen besprekorni trenutak miholjskog življenja.
Tako i bi.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (3-90): 28. septembar 2013.”