Velika mašina sa velikim čeljustima…
Pešačka zona u centru Kikinde je jedna od malobrojnih stvari kojima se moja varoš može pohvaliti. Međutim, mora neko da pokvari sliku. A ko će drugi, nego komunalne službe, radeći u nevreme…
Category: Foto radovi
Fotografije sa raznih strana
Jedna na dan (3-4): 4. jul 2013.
Igra ranog jutarnjeg svetla…
Đavo da me odnese, ne mogu da se naviknem na pojavu, ali to je tako: posle nekoliko nedelja života pod preciznom satnicom, budim se rano ujutru. Dovoljno rano da se hvalim, dovoljno prerano da mi bude otužno. Ali ustanem, ne oklevam, jer imam posla.
I tako, jutros uhvatim jedan čudan ugao svetla iz otvorenog prozora, istog onog kroz koji ponekad gledam kako sviće. Oštro jutarnje sunce se poigravalo na suprotnom zidu i ja sam našao da je to vredno beleške.
Jedna na dan (3-3): 3. jul 2013.
Drvo protiv antene.
I tako, išao sam nekim poslom do grada u predvečerje, pa poneo fotoaparat sa sobom. Za svaki slučaj, kao nekad kad nisam napuštao kuću bez sprave. I valjalo je: pažnju mi je privukao detalj na vrhu jedne od dve najružnije zgrade u mojoj varoši – nedaleko od grozda tanjirastih antena, raste jedno drvo.
Jedna na dan (3-2): 2. jul 2013.
Zapis o prolaznosti.
Na ulici, pred komšijinom kućom, odmah do naše ćuprije, odnedavno se nalazi panj šljive koja je morala da završi karijeru zbog bolesti. Gledam u taj panj skoro svaki dan otkad je šljiva posečena, pa sve mislim da proučim njegovu teksturu.
Jedna na dan (3-1): 1. jul 2013.
Jeste, vraćam se. Luđi nego ikad. Imaćete muke sa mnom.
Prvu fotku u novom ciklusu “jedna na dan”, trećem po redu, objavljujem pre rekapitulacije pod radnim nazivom “365 godišnje – šta sam naučio”. Naučio sam mnogo, ali najveća pouka je da treba raditi, biti strpljiv, razmišljati i produbljivati znanje kroz potragu. To je jedini način za guranje napred. I nema druge: tri meseca je previše pauze. Krećem u novi ciklus.
Kad smo kod guranja napred, znao sam već iz koje sesije će iskočiti prva fotka. Ne zato što istražujem granice kiča (što zbilja radim) nego zbog paradigme jurnjave.
Uhvatiti muvu u letu
Fotografija je rezultat trenutka uhvaćenog u večnost, ponekad na incidentni način, kao predmet slučajnosti… Ali – stani malo: da li je baš tako? Možda se u fotografiji nalazi i malo veći zalog? Budete li pažljivi u tumačenju priče o šest fantastičnih fotografija, shvatićete da ima ljudi koji su spremni da idu do kraja (svakog kraja) za jednu fotografiju.
Slonče
Једна од пре: где си нашао толику бару
Историја, веле, уме да се понавља, али као фарса. Улажем изузетак: опет ме госпоја отерала да фоткам (тј да одвезем ћерку до фризера и сачекам да буде готова), и опет сам јако задовољан серијом.
У међувремену је прошло тридесетак година, небројене хиљаде возова, људи, ко умро ко се родио, ко нестао ко се појавио… а у рукама Канон са телеобјективом, јер сам имао на располагању жути сат. А, не, ћеркин фризер јавља да ју је померио на нешто касније, дакле плави сат, дакле слабије светло, дакле стандардно стакло. Она код фризера, а ја цуњам по крају где ми је некад била фирма, и где никад нисам имао времена да застанем и завирим, осим кад смо неког чекали и шизели што га нема, што опет значи гледање на сат и низ друм, а не…
Ово је међу последњим снимцима у том сату, кад сам већ обишао и новоградњу у Дунавској (са нагласком на у, она са нагласком на а је у Новом Саду), и пијацу, и надвожњак.
(велика)
Овде сам се двоумио на шта да изоштрим – на осветљену кућу, на крошње? Из трећег покушаја се тек сложило – мало сам подигао објектив да се виде и куће и одсјај у бари, а спустио фоткалицу да буде тик изнад воде. И онда наиђе баба на бициклу, штета само што није имала светло на њему. Остало је само да шкљоцнем тачно онда кад је баба била тамо где сам хтео. А шта сам изоштрио? Саму бару. Са широким објективом и остало је довољно оштро.
Шта не ваља на фотци? Пре свега размера. Однос 1:1,208 је ни тамо ни овамо, нит је баш квадратан, нит је 3:4, ближе је 5:6 који не постоји у литератури. Па шта, на те ствари никад не гледам, изрезујем тако да на слици остане оно што хоћу да покажем, а из ње испадне оно што нећу. Друго, нема некаквог стецишта, све је раштркано, око посматрача лута цик цак, не зна на чему да се задржи. Ако је баба тако битна, што није боље осветљена (зато што нема светло на бициклу, гласи тачан одговор). Али ово није та врста фотке са једним комадом меса а све остало салата; ово је… призор.
Да разјасним наслов. Кад сам приказива улов из овог фото сафарија, госпоја ме баш то питала, где сам нашао толику бару. Разлог више за задовољство: најбоље ми годи кад није јасно где сам и како снимио, нарочито не онима који су туда прошли сто пута. Бара није шира од 30цм. Сад кад је већином асфалтирано и избетонирано све што треба, тешко је наћи добро блато или већу бару. Мада… знам нека места, али околина им се састоји од американоидних сивих коцки, што не волим ни да видим а камо ли да усликавам, нема старих шарених кућа.
Једна од пре: земља, вода, град
Био сам тад у некој пси’ћкој фрци, беба у кући, ја дипломирао и схватио да се нећу скоро запослити. Жена ме пошаље да се, хм, бавим фотографијом, колико да мало оладим и не сметам по кући.
А оно јануар-фебруар 1980, Чеди секу ногу, напољу свуд некакво блато, развлачи се по асфалту, наишло штогод сунца али не стиже да га осуши… е, то ћу да фоткам. Да се серија не би звала “блато”, измислим квазипоетски наслов за ко разуме схватиће, мазнем теле од 300мм из клуба и кренем. Нисам, наравно, морао да идем далеко: ово је снимљено одмах иза ћошка.
(велика је овде)
Блата је било на све стране јер је било више возила него асфалта. Нарочито је недостајало места где камиони могу да се паркирају, па су обично стајали било где уз друм, газећи по травњацима где ускоро не би било ни траве уз ивичњак (који ивичњак?). Бочне улице нису биле асфалтиране, и шта год да је насипано убрзо би, после следеће боље кише, било преорано точковима, а онда и разношено по асфалту. Друга страна ове улице је умела да има колотечине дубоке по пола метра, а нема ни петнаест кућа на ту страну. Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: земља, вода, град”
Jedna na dan (366): 31. mart 2013. – kraj ciklusa!
I tako obrnusmo i drugi cajger…
Sve što sam znao kad sam zgrabio fotoaparat i krenuo u šetnju beše da fotka mora na neki način da bude posebna, simbolična, takva da ju je lako upamtiti. Uostalom, red je: isterati ceo ciklus forografija kroz godinu dana, izvinite, nije mala stvar. Krenem tako ulicama, nogu pred nogu, dok je grmljavina u daljini najavljivala da neću daleko stići; no, bo sam rešen i da pokisnem, ako treba, samo da nađem tu fotku.
Nisam dugo čekao na priliku. Negde već u petnaestom minutu, naletim na mesto koje sam potpuno zaboravio; a i da sam se setio, ne bih verovao da je grafit još živ…
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (366): 31. mart 2013. – kraj ciklusa!”