Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Fotografije sa raznih strana
Ako brojim kako treba, ovo je poslednji prilog u kanonadi nadoknade u projektu “jedna na dan”. Jureći sopstveni rep, nafilovao sam 45 fotografija tokom sedam dana. Uh, brate…
Treba li da kažem naglas ili je očigledno – tokom leta balonom, hvatao sam kadrove za koje sam već tada znao da ću ih podvrgnuti efektu diorame. Posle kraćeg biranja, opredelio sam se za fotografiju na kojoj se jedan balon uspešno uklapa u taj efekat.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (172): 19. septembar 2012. (ret.)”
Svojevremeno sam napravio ličnu belešku o jednom od principa fotografisanja: “ne oklevaj, budi odlučan”. Iako retko podižem objektiv ka nečemu što je sklono begu ili brzom nestajanju, došao sam do prilike kada se ta beleška isplatila…
Vraćajući se sa Palića, nije nam se žurilo kući. A i zašto bi: kasno subotnje popodne u septembru je vreme kada valja biti van kuće. Odabrali smo terasu lovačkog doma u Novom Kneževcu da napravimo pauzu za kafu i plan daljeg tumaranja okolinom. U jednom času, grlica je sletela na ogradu terase. Dok sam izvukao fotoaparat iz torbe, namestio ga za priliku i krenuo da slikam, preostalo mi je vremena samo za dva brza okidanja – i grlica je prhnula svojim putem, možda baš uplašena škljocanjem mog fotoaparata.
Šteta, jer možda je moglo da bude i zanimljivije, pogotovo da sam bio u prilici da ustanem sa stolice i priđem korak-dva. No, spontana vežba spremnosti za hvatanje kadra je izvedena uspešno; opcija je bila da nemam ništa.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (171): 18. septembar 2012. (ret.)”
Sa ovom fotkom sam se debelo namučio…
Čoveku se ponekad ne daje da lako ostvari željeni rezultat, pa da stotinu puta pazi, proba, pokušava ponovo i radi sve što knjige starostavne kažu da treba. Prosto, nisam mogao da izvučem dobru kombinaciju svetla, kompozicije i priče na fotki koju sam hteo da uhvatim.
Elem, u jednom bazenčiću na šetalištu pored Palićkog jezera, zatekao sam zanimljivu skulpturu. Obilazio sam je sa raznih strana, slikao odasvud, dok nisam zaključio koji ugao je najbolji. Ali – ‘oćeš! Baš iz ugla koji sam našao da je najbolji, neki sede na suprotnoj ivici bazenčića i nemaju nameru da odu. Uz to, senka u pozadini pada loše, a iza se probijaju krpice sunčanog svetla među drvećem, naglašavajući stabla koja pozadinu čine previše naglašenom. Ništa ne valja da bih uradio snimak…
Iskustvo me je naučilo da ipak uhvatim fotku, a posle da odradim šta se odraditi može. Na kraju je ispalo da može da se izvede dovoljno dobro:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (170): 17. septembar 2012. (ret.)”
Ovog puta, lekcija iz praćenja ugla visokog svetla u objektivu…
Pre nego što proanalizirate ovu fotku, pogledajte prethodnu. E sad ću vam reći jedan materijalni podatak: sledeća fotografija je načinjena tačno 48 sekundi kasnije, nakon što sam napravio dvadeset ili trideset koraka i okrenuo fotoaparat u suprotnom smeru. U slučaju da mi ne verujete, predlažem da preuzmete fotografije pune veličine, pa da uporedite EXIF podatke na njima (nikada ih ne brišem). 
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (169): 16. septembar 2012. (ret.)”
Idealno mesto da se opustite u šetnji i fotografisanju. Tamo motivi nikad neće nedostajati…
Ako biste želeli da se okušate u fotografisanju fotki za razglednice, a da pritom i sami uživate u prostoru u kome je zadovoljstvo provesti ceo dan, predlažem vam dan (ili vikend, zašto da ne) na Palićkom jezeru. Bilo da su vam po volji promenada uz jezero, park, zanimljive građevine, pa i izuzetno lep zoo-vrt, moći ćete da iskoristite sve to kao sjajan prostor za fotografsku sesiju koju ćete pamtiti.
Zadesimo se tamo suviše retko, možda jednom u godinu ili dve. Nije tih stotinjak kilometara bogzna šta da se pređe, jedino je malo nezgodno ako se vreme pokvari… Tokom subotnje posete Paliću, loše vreme sa izgledom na kišu se, kao na dugme, premetnulo u fantastičan dan kasnog leta. Uhvatio sam u objektiv i jedno i drugo vreme, a rezultat sesije je najbolji do sada, od četiri ili pet koje sam načinio poslednjih godina. Za početak, razglednica:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (168): 15. septembar 2012. (ret.)”
Ama, izrasla bi mi pipa da nisam pustio i ovu fotku u sled “jedne na dan”…
Onomad sam pustio jednu kompoziciju dve nepovezane stvari: štipaljke u prvom i zgrade u drugom planu, van fokusa. E, pa imam ja te zgrade i u fokusu, sve sa eksperimentom nad bojama na slici.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (167): 14. septembar 2012. (ret.)”
Pomenuh ga pet puta. Aj’ sad i da ga pokažem…
Dakle, sletanje balona je bilo, hm, truckavo, jer vetar pri zemlji se malo pojačao i trebalo je vremena da se grdosija umiri toliko da se gondola potpuno zaustavi. Tokom te parade po njivi, leteli smo kojekuda po gondoli; ja sam, konkretno, bio na “srećnoj” strani, daljoj u odnosu na smer kojim smo sletali, pa sam prigrlio neku dečicu koja se tu zatekla, nije da se nisam uplašio da bi ona mogla proći ugruvana. To je prošlo OK, međutim tokom jednog od udara o zemlju, pre konačnog prevrtanja na bok, Jasna je nekako uspela da nabije palac desne šake o ogradu gondole. Isprva, izgledalo je kao manji udar koji će biti brzo zaboravljen. Ali, posle pola sata, palac je počeo da otiče i da dobija plavu boju karakterističnu za uboje.
Kad smo stigli kući, otišli smo dežurnom lekaru koji je samo overio da nema loma, prepisao hladne obloge i analgetik i to je bilo to. Tek sutradan, kad je stvar krenula po zlu, ortoped je snimio palac da proveri stanje i postavio udlagu.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (166): 13. septembar 2012. (ret.)”
Kaže poslovica “lepota je u oku posmatrača”. Nije da nije. No, pre te lepote: ideja je ispred očiju autora, samo je treba prepoznati…
Mislim da sam se naglas začudio kad sam video scenu koja je predmet ove fotografije. Prolazio sam tuda ko zna koliko puta i nisam uočio priliku. A da bi stvar bila luđa, stalno sam obraćao pažnju na takve fotke, a ima ih puno, koje očijukaju sa odrazima zgrada u prozorima drugih zgrada.
Elem, o čemu ja to: dok smo dangubili ispred zgrade opštine (to jest ovde) uoči građanske ceremonije venčanja, pao mi je pogled na zgradu preko puta, a konkretno na ovo:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (165): 12. septembar 2012. (ret.)”
Sad je red da zatvorim krug: videli ste naduvavanje balona. A sad kako izgleda izduvan posle leta…
Sletanje je bilo malčice tvrdo: vetar pri zemlji je bio malo jači nego što je pilot naslutio. Svakako, kratke instrukcije o ponašanju pri sletanju je dao tek nakon uzletanja (vi’š ti diplomatu), kad smo prvi put naslutili da bi moglo biti “čvornovato”. Od prvog mesta na kome je korpa dotakla zemlju do mesta na kom se zaista i zaustavila, proveli smo možda 200-300 metara truckajući se po strništu u njivi. Čak smo se polako-polako i prevrnuli na bok, što je izazvalo sveopšte cerekanje, mada sam ja bio prezauzet pokušajem da sačuvam fotoaparat od silne prašine koja se digla.
No, dobro: deca i pratnja su otišli kombijem koji je došao, a nas četvoro odvažnih Kikindijanaca smo ostali da dođemo k sebi, pa smo usput i pomogli da se oprema spakuje na kamion. A neposredno pre pakovanja, balon na zemlji je izgledao ovako:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (164): 11. septembar 2012. (ret.)”
Neću moći tako lako da se oslobodim sećanja na to iskustvo. A i zašto bih?…
Naduvavanje balona je spektakl za sebe. Najpre se jakim ventilatorom, lagano, ubaci hladan vazduh, dok se kupola lagano odmotava i odmrsuje posle izvlačenja iz paketa. Pilot pazi na veze i, posebno, na sajle za kontrolu kalote, indikatore i rezervne otvore. Procedura traje oko pola sata i onda se pale gorionici, kojima treba oko deset minuta da dovedu balon u uspravno stanje.
Posmatrao sam kako se balon polako razvija, kad me jedan od asistenata upita: “Hoćeš li da slikaš balon iznutra?” Jok, ti ćeš, rekoh i bez oklevanja se uvukoh između sajli. Prvo sam čučao, ali smetalo mi je klaparanje balona po glavi, pa sam zalegao. A rezultat tog zaleganja je sledeći:
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (163): 10. septembar 2012. (ret.)”