Фркће окисо коњиц и кружи над мојом главом / срећа моја што краве не лете
Сваке године дочекујемо новембар у отприлике таквом расположењу. Да ли је до тога што смо сви у школи читали ту песму В. Илића (није Веља) те заувек остали хипнотисани њеним дејством, или је код нас новембар стварно такво зло од месеца, ко ће га знати. Убеђен сам, онако аматерски, да је Том Вејтс једном провео новембар овде. Такво самоубиство од песме не иде без ваљаног надахнућа.
Нисам ухватио вране где сам хтео… али виде се десно, иза бандере
Зато новембра слабо и фоткам. Овог пута, кад смо већ кренули да чекамо бус по баш таквом времену, и кад је већ фоткалица о рамену… ајде, што да не. Иштрикао сам целу серију, у ствари само седам комада… јер, новембар је, доста му је и толико.
Почело је са кломпама, старе се већ офуцале на башти, ајд у набавку. Што је у ствари само изговор да мрднем дупе са столице одлепим очи од монитора и изађем мало да видим света. Кломпe? Више нема да се купи. Тј има некакве имитације од пластике, хвала лепо. Обишао све дућане, нема, ај’ на пијацу.
Нема ни тамо. Последњи пут су виђене преклани, а онда је ваљда умро мајстор који прави дрва, тј ђонове. Као да је за целу земљу био остао тај један. Можда и јесте.
Један покушај набавке је замало успео. Колега из фирме, Холанђанин, навраћао овамо па ми је он донео један пар, бирао сам из каталога шта да ми донесе. Испостави се да су шведске, одлично дрво, одлична кожа… али за неку ногу са нижим рисом. Наливао сам их алкохолом и придигао то колико толико, ал’ последња три милиметра никако. Пошто је ђон један комад дрвета, развио бих жуљеве као некад, на тим местима ми је кожа још увек грубља. Хвала, не бих испочетка. Нога балканска, кломпа шведска, свашта.
Ствар се срећно завршила тек годину и кусур касније, нашао радњу Копитарне из Цеља у Врњачкој бањи, легле ко саливене. Но, данас госпоја пазари, ја обилазим она три обућара што раде на пијаци, а понео сам и фоткалицу. Не волим баш пијацу, буде увек исто. Искушењу ипак не одолевам, ово је морало да се шкљоцне.
Нисам имао срца да окидам серију са разним параметрима, човек се тако лепо упозирао да сам само бацио поглед на екранче, направио задовољну фацу, наклонио се и бина лево.
Не знам шта је дућанџија очекивао од ове фотке, ал’ је уредно и без позива сео да позира. Можда сам хтео да снимим овај метеж, да се усредсредим на ове вентиле са зеленим ручицама или неки детаљ међ славинама и међ муфом… јок, кад се човек овако нацрта, фотка мора да изађе овако, нема врдања.
По беспућима интернета су се запатиле разне блентаве идеје. Скоро да би се рекло да баук мема (мемеа? свакако не мима) кружи Мрежом. Мем би требало да је вирална идеја, која се отме свом творцу и чудном брзином се рашири. Та идеја, да постоје такве идеје, се брзо изродила у некакве лоше цртеже или фотке са натписима. Лоши цртежи се вуку годинама јер нико не уме да их затуче; фотке живе по неколико дана.
Једна од тих идеја је да постоји посебан словенски чучањ, тј да Словени једини умеју да чучну тако да се целим стопалом вежу за планету, док је остатку света проблем да им и пета буде на тлу. Морао сам да пробам, и не иде ми баш, мора да сам неки изрод. У ствари ишло је, пре скоро 40 година, над војним чучавцем, у оном посебном стању есембе нирване. За овог момка видим да није баш успео, али се није ни трудио.
Дечко телефонира и ни не покушава да достигне било какав степен смирења; он не тихује. Сео би на било шта, али ничег нема сем бетонских саксија.
Толико о чучњу – јер је он разлог за ову фотку. Чим сам га спазио, одмах ми је прошла кроз главу цела та прича о словенском чучњу. Пошто је ово снимљено из буса док стоји пред семафором, није било превише времена за размишљање, само сам ухватио кадар и шкљоцнуо. После сам се мало разочарао, кад сам при обради приметио да не додирује петама бетон. Ето ни он. Ваљда је то утицај те америчке морнаричке тзв. фризуре.
“Само глина, само глина, све ће да извуче” – Панта Шикља Нафта
Већ сам спомињао како ме опчињава призор осветљених прозора, и како га често шкљоцнем. По правилу, то су неки туђи прозори, негде високо или чак преко долине. Но, никад се не зна у којој игри ћу постићи аутогол.
На таквим призорима ме обично привлачи то индиректно завиривање у туђе животе, кад се види можда само крај лустера или ормана, више ни не треба, довољно је да се зна да тамо има људи. А на овој фотци се баш види да нема никог. Јесам ли скрљао концепт?
постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска
Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Позирала је добрих пола минута, намештајући се, а и светло се мењало, те сам стигао да шкљоцнем 3-4 комада.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
Кад је Зоћа пре неки дан писао о Земљи, ветру и ватри, упалила ми се сијалица: па ја сам њих видео уживо!
Прво да мало нацртамо место. Вирџинија Бич је град уз обалу – дакле иде океан, па песак, па низ хотела уз плажу (до отприлике четрдесет друге улице, после иду приватне виле до ушћа), па Атлантска авенија, па Пацифичка, па Балтичка (не питајте за логику, понестало), па онда колико толико нормалне улице.
Не знам тачно ни како се та зграда званично зове, знам само да је одувек припадала железници, да је у њој била нека њихова дирекција и да никад нисам видео да у њу неко улази. Осим у авлију, где је била кафана “Моравац” код Геџе (ако добро памтим), где смо заглавили ујутро после матурског бала…
Сад се указала прилика да је сфоткам страга у целини. Сад или никад, јер је уклоњено оно што ју је заклањало, па док се не изгради ново… сад или никад, ови већ дижу оплату за приземље.
Лепо изгледа одавде. А сад ко зна какву ће ругобу од стакларе да натркече овде уз магистралу…
Камене плоче којим је обложена фасада се још увек солидно држе, понека је напукла, једна је замењена бетоном, али у целини и даље дају онај шмек какав је зграда увек имала. Чак и та фасада у као белој и као ружичастој никад није обнављана, никад нисам ту видео скеле, ал’ једнако стоји.
Дошло, најзад, и то лето. И некакве врућине (мада, дуго нам и трајо…). Набавимо базенче да се унучићи брчкају, а пошто су комарци добро родили ове године, гледамо да вода не лежи дуже од два-три дана у њему. Јесте да комарцима треба две недеље за ново покољење, ал’ сигурно је сигурно. Испод базенчета прострта цирада, да га мало заштити од бушења а нас од блата.
И онда, о заласку сунца, у плавом сату, кад смо базен испразнили и склонили га, призор којем не могу да одолим.
Кантице, наравно, има две, за близнакиње се ретко узима нечега једно. Постоји и друга лопта и друга хоклица, само нису у кадру.
Светло се однекле наместило само, а до некле га је наминцао кустос кад га је ставио баш ту.
Тј авион марке “Орао”, ако ћемо прецизно. Ових дана све неки вицеви о пијаном орлу, као оно кад се тотално урадио, па онако мамуран вели “ал’ сам уморан, као да сам копао, а не орао”.
Десило ми се да сам давне 1999. пратио неког на аеродром, и поучен лошим искуством од претходног месеца, кад смо једва стигли (јер смо сви возили кршеве од кола), тог пута смо кренули на време и имали више од сата на располагању. Дакле, ваздухопловни музеј.
Пошто смо решили да успут свратимо и до ћерке у Београд, ни не доручкујемо, него пијемо кафу у соби. Откако смо чули да камера нема и да она забрана пушења стоји да би била виђена, кренула нас нешто карта. Нешто смо рано устали, још нема седам, па гледамо како особље спрема кафиће на променади за нови радни дан.
Ове таванице на развлачење су постале јако популарне. Ето да није шатра него у себи има и жице и светиљке.
Пакујемо се полако, плаћамо рачун, товаримо у кола шта се накупило, например ону таблу сланине, чекамо да газдарица изађе и спусти нам ланац да изађемо са паркинга. Ланац је ту да се не би паркирао неко ко не треба, а и да не побегне ко није платио…
