Амбијент делом вагонски, због тих металних прозора, делом вашарски, јер печење продају и кроз излог, пролазницима.
Како рекох, злотвори пустили архитекте да се играју, па испало занимљиво. Например, прилепим канона уз под и шкљоцнем.
И стварно, летва на крају тепиха испадне паралелна са оквиром, нема грешке.
Умели су чак и светларник на степениште да ставе, што ево сад, мора да има скоро пола века од изградње, још увек ствара занимљив амбијент. Окачене фотографије из историје бање, урађене тако у сепији, само допуњавају тај опште кафени тон.
Како ће данашње стакларе да изгледају кад остаре?
Од целог преподнева нема фотки јер смо обилазили све исто као прошлог пута, па су и фотке репризне. Технички боље овог пута, али надахнуће не наилази тек тако.
нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.
Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…
Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.
Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.
Овог пута рука сама иде куд треба, и приликом шкљоца и после у обради.
Пошто се диско тестера за тример, купљена у Чачку пре две године, иступила а оштрење не постоји, врхове од видије неће обновити, не пропуштам прилику. Налазимо згодан паркинг иза леђа неких зграда у центру. Већ се по графитима, те покушајима да се направи амбијент, види да је ово урбано и то не од јуче него од бар век-два урбања.
Или је била или је требало да буде кафана. Баш добар амбијент, ту бих сео да попијем кафу.
Налазимо онај дућан, и има опет диско тестеру, ал’ само једну. Ја бих две, ко зна да ли ћу опет кроз две године овуда, а то чудо нигде другде нисам видео, па… Седамо да попијемо кафу, нит је неки амбијент нит је кафа нешто, али дајемо времена човеку да скокне до магацина и донесе другу. Коров у башти нек се причува, обезбедио сам се до 2022.
зграда некаквог завода за хидротерапију, пардон, “хидро блок-а” (а нисам имао кога да питам од чега је блок скраћеница) стоји закатанчена
Иако као знамо пут напамет, опет нас изненади та Овчарско-Кабларска клисура, наиђе некако одједном. Овог пута знамо да ћемо завршити у Врњачкој Бањи, па нам се ни не жури, те свраћамо до Овчар Бање, преко моста који као да је изашао из Твин Пикса. У самом месту има којекаквих путоказа, ал’ за пешаке и бициклисте. Терам насумице право и стижем до краја пута. Ту су неке препреке, шта ли. Могло би се даље пешке или брдским бициклом, иако се види да пута има и даље. Окрећем и одмах стајем, тачно наспрам овог мостића, кад је Твин Пикс нек је Твин Пикс.
Како беше онај графит у Хрватској, “што је Тито сазидао ви још не стижете да окречите”…
Овчар Бања има једну ипо улицу, отприлике, све остало је негде другде. Канда је стварно све намењено пешацима и бициклистима, има тих обележених стаза у свим правцима.
крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета
Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.
Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…
Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.
Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.
Важно је да се напредује (енгр. прави напредак), у бар неком правцу, смер да не спомињемо. Рекорд у овим кратким одморима смо већ поставили, онај с краја октобра 2017. је трајао целих пет сати, па се чак и тада ухватило нешто ваљаних фотака. Но, овог пута смо га проширили на чак четири дана. А имали смо и план. Тим поводом бих имао са шефом понеку да прозборим, јер ти планови, то нешто неће.
Кренули смо на Тару. Дрином. Да бисмо избегли и Београд и Бешку, прошли смо око Сурчина, чак до румске раскрснице, и тамо скренули на југ. Уредно прешли Саву, заобишли Шабац… и добрих пола сата касније смо још увек заобилазили тај Шабац. Није да је огроман, него обилазница испада прометнија од тих зрачних путева, а има краћа времена на семафорима. Но, до Лознице бар има друма, за разлику од оног из 2016. кад од Обреновца до Уба нема друма, само улице.
Лозницу сам некако препознао, по димњацима фантомске индустрије – нема дима, нема ватре. Ту се негде и излази на Дрину, и пејзаж почиње да личи на нешто. Туда сам прошао неколико пута као клинац, ћале возио фићу, на крову камара ствари, добро је ишао и 60 на сат. Није ни сад много брже, мада је пут много бољи него што памтим – али правији не може да буде, Дрина је то, крива за све. У оном другом Зворнику џамија огромна, натркечена да се боље види с ове стране него и са једног места са своје, нема лоше рекламе. Гранични прелаз на мосту нема довољно места за чекање, уска је ту долина, па се колоне протежу још десетак камиона уз и низ друм, ал’ изгледа да брзо иде, нико не шетка поред колоне.
Отприлике на време налазимо добро место за ручак.
Одлично место, партер ложа први ред. Ретко ручамо пред оваквим платном.
Кафана ко кафана, стандардни бајаги етно стил, све у дрвету али дрво машински обрађено, столови сви једнаки и под конац, но пастрмка добра, годи мало шетње до воде, да се проперу ноге. Стаза до тамо (види се у левом крају фотке) наткривена и зазелењена традиционалним српским воћем: кивијем. Примило се, лепо рађа овде, чак је и крупнији него оно док се увозило.
Кад се човек да у туризам, углавном гледа да сними месне знаменитости, или бар типичне призоре којих нема другде – јер за који би онда андрак путовао зарад нечег чега има на сваком ћошку. Међутим, некад ми се деси да превалим коју стотину километара и шкљоцнем нешто баш тако свакидашње, јер не могу да одолим призору.
Познаваоци знаменитости ће већ препознати зграду
Не знам ког је квалитета роба, вероватно не бих издржао да нешто одатле носим преко очију дуже од једног поподнева. Не улива поверење. Али је шарено.
Уме да се накупи влаге у ваздуху, па светла са улица и преостале индустрије то осветле
Нека вајда од равноземљаша: почео сам да обнављам градиво из астрономије. Оно, није да га је било баш превише, ваљда два часа недељно у четвртом гимназије, и једно предавање др Татомира Анђелића, од чега се не сећам ничег посебно, једино да сам у потоњем случају присуствовао Догађају.
Дакле, шта могу да урадим са постојећом опремом? Па да испробам ћеркин статив, и експозицију произвољне дужине помоћу даљинског окидача. Из два-три попушаја, ево и бољег покушаја.
Ово сам радио и раније, ал’ мислим да те фотке више нема на Суштини, отишла у минус. Овог пута сам релативно задовољан како је испало, решио сам бар неке проблеме који прате ову врсту занимације.
опире се стерилности и диктатури сивила данашње архитектуре
Зграду сам први пут уочио 2005, јер нисам хтео да дам таксисти 20 долара од аеродрома до бусодрома, него сачекао аутобус. Овај није ишао право тамо, него свратио на Нови Београд, па сам је онда први пут угледао, док је она црвена на металним елементима фасаде још била свежа. Сетио сам се свега што сам рекао на рачун америчког мањка архитектуре и како сам хвалио наше… годи понекад да се буде у праву.
Тадашњи урбанисти су се баш трудили да пробуде велику спаваоницу, па је тако у сремској равници никло нешто налик скраћеној верзији Страдуна, чак је и камење стигло да се углача.Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, тј. две-три: јубц”
има људи који знају места где се роде окупљају за сеобу
Већ сам качио слике рода. Фасцинантна птица, кад прелети ниско изнад глава скоро да се осети ветар који прави, а сенка је поприлична. Штета што не прилазе ближе од десетак метара, ретко носим дугу цев.
Овог пута се сама наместила на моје уобичајено место. Залазак сунца за облаке је дошао као кец на једанаест.
Па још сенка облака на измаглици, иди…
Пре осам година су роде дошле доста касно, а каснио је и први унук који је тада требало да се роди. И испало је да су се појавили отприлике у исти дан. А ко онда доноси децу која се рађају у остала доба године?
