Једна од пре: кровови и углови

И оџаци. И шипке за каблове. И каблови. И патрљци. Све на једном месту.

Знамо да је Аустроугарска волела све под конац, уредно и постројено, из неких својих политичких разлога. Ваљда да спољним изгледом остави утисак да је добро уређена. И стварно, из авиона сам видео села, у алпским гудурама, планирана виљушком у пиреу – четири улице са четири унакрст, све под правим углом, упркос терену и надморској висини.

У Банату им то, канда, није баш пошло за цолштоком и виском. Не само да улице у центру кривудају, што се само донекле да објаснити врлудањем реке кроз историју, него ни улице не држе ширину. Шире се и сужавају како им на ум падне, а под којим ће се углом сећи, то је већ каприц. И онда кров куће на углу испадне овакав.

Мислио сам да ће поглед одозго (ено га горе, уклонио сам копирајтован материјал) да ми разјасни шта је ту где, ал’ јок. Сад ми је још мање јасно. Ако неко хоће да се уживи у геометрију, стајао сам нешто изнад средине горње ивице тог исечка и гледао на југ-југозапад кад сам ово снимио. Или, ко хоће да види како је овде главна улица најужа, координате су 45.379814, 20.395249.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: кровови и углови”

Једна од пре: ова стоји

зашто су у сред ноћи врата отворена, светла упаљена, столњак на столу и нигде никог нема

Ово је тајанствена кућа у мојој улици. Необична архитектура, овакав улаз нико нема. Не вреди да објашњавам, прво фотка.

Навикли смо да банатска кућа има колски улаз кроз фасаду, то се зове анјфор (вероватно из немачког, на фору “уфурати”). Врата на ајнфору су обично тешка, са свега два крила, шаку дебела а квака спада у хладно оружје, по тежини. Да ајнфор има трокрилна застакљена врата, то нисмо виђали. Иновација! Оно, виђали смо да крило има своје крило, нешто као мачија врата али величине за човека, но то је засебна прича.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ова стоји”

Једна од пре: пад куће на ћошку

За овако развучене катастрофе се каже да личе на успорено искакање воза.

Сад би требало да убацим нешто на тему како све срећне куће изгледају исто… међутим промашио бих, јер срећне куће изгледају врло шарено и различито. Рушевине изгледају исто. Као оно што нов ауто има сто мана, а стар само једну.

Ова кућа је на баш истакнутом месту, на углу главне улице у селу, и то баш оном где редовно скрећемо, па је видимо сваки пут и у одласку и у повратку. Овај бочни зид је дуго изгледао лалински, дакле истрбљен. Па је онда изгледао опасно истрбљен, док се није претерало.

Испочетка је ова рупа била доста мања, видео се само део ове средње просторије, а и кров се још некако држао, док је држала венчаница. То је било пре, ваљда, годину ипо.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пад куће на ћошку”

Једна од пре: дух из зелене… ограде

Неком је пало на ум, и успео је то и да прогура, да изведе овакву контру свима.

Шврљајући насумице по кандидатима за ову рубрику, тј по фасцикли /slike/egzibicija, натрчим на овај мали допринос борби против сивила. Сегедин, септембра 2010.

Из неког другог угла бих можда имао и композицију а вероватно и гипс на неколико удова, јер бих морао на коловоз. Овом улицом се улази с наше стране, води право према центру. Овако, с тротоара, се можда не види баш много тога, али се види оно што сам хтео.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: дух из зелене… ограде”

Једна од пре: никад није била лепа

Ко је рекао да ће нас пластика надживети? Неће пластика, него отпаци од ње.

Куће, или ајде да се ограничим на фасаде, могу да се пролепшају или поружне годинама, како се којој заломи. Некима се деси обратно, поружне у појединостима али стекну шмек па у збиру испадну лепше.

Ово ружно паче још чека да постане лабуд.

Ево са’ће мајстори да се врате, видиш да су оставили алат…

Овако стиснуту између комшија слабо смо је и примећивали, башка што се налази на делу улице где почиње гужва, башка што је ту коловоз утонуо око шахтова па се у једном смеру вози средином, иначе одоше бубрези ил’ гибњеви, шта прво наиђе.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: никад није била лепа”

Једна од пре: пенџер

Будућност која се није десила је била пуна нових зграда, стакло бетон челик и теписи, светла…

Али то је била будућност педесетих и шездесетих. Већ седамдесетих је и ту дошло до масовније побуне, да би та велелепна и штогод стерилна слика била замењена замазаном и полураспаднутом кишурином и страћарама у којима се догађа Истребљивач, и то игром случаја, баш прошлог месеца.

Будућност се, у ствари, већ десила, ама је нисмо познали. Дошла је тихо и у неочекиваним облицима.

Нисмо је овако замишљали, ни близу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: пенџер”

Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после

што њој баш није ишло под мараму, но би питала “а шта је било после”

У првом делу епа о сплавовима сам нешто дробио о свемирској константи, “кад се помноже амбијент и клопа добија се број који не може бити већи од неке тамо константе, коју још нисмо утврдили” и пренео критику незадовољног госта да “нећете нас убедити да карађорђева од у вр главе 200г има свих 350г како пише у јеловнику”. Што се нас, тада присутних за столом, тиче, то је било то, оладили смо уста и наредне године нисмо крочили на тај сплав.

Неко други је био критичнији.

Ово је снимљено отприлике годину касније. Чега годину? Па, дана… мада су покушавали да нам потуре разне друге, тамо неке године спорта, године туризма, године овога и онога, ал’ опиремо се напретку, бандоглави какви јесмо. Може и годину месеци, ал’ даље не попуштам.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: сплав 5, или шта је било после”

Једна од пре: овде Земља

Ово није снимљено тако давно. Пре свега две недеље. И није на Месецу него на километар одавде.

То што се сви трагови виде као да је ово месечева прашина, то има седам јаких и ваљаних разлога. Као прво, ово је фина банатска прашина, са доста глине, јер ту се зидало пре неку годину, још то није покрила црница ни трава, а ваљда ни неће никад јер ту је стаза.

Као друго, није било ветра, нема шта да заметне трагове. Мени је остало само да шкљоцнем, а вама да пребројите колико различитих ђонова и гума је овде оставило свој траг.

И немој да би неко гунђао кад крене киша. Треба кише. Прашине смо већ имали за ову годину.

Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру

Ја цензуру? Свашта ћемо дочекати, кажем ја себи. Међутим, има ту неког врага, данас свака шуша (не мислим на људе који се презивају Шуша) узима за право да цензурише ово или оно из неких својих разлога. Гугао цензурише лица и регистарске таблице на свом уличном гледалу. Цевка ту и тамо цензурише лица, а редовно цензурише оне три речи у енглеском (а можда имају и четири… не, реч за курац уопште немају, тј имају неколико али свака у ствари значи нешто друго). Свака друштвена група има право да забрани осталим друштвеним (и приватним!) групама коришћење одређених речи. А ко одређује те речи? Они сами, или им неко помаже.

А шта бих ја цензурисао из сопствене производње? Пре свега, ствари које би могле да ме доведу у неприлику са адвокатима, да не бих надрљао због неовлашћено објављивање копирајтованог садржаја (види мама, без генитив!). Да пробамо како би то изгледало.

Ово је први покушај. Рађено Шантом, цензурисано алатком за размрљавање (за сада без бољег назива), изгледа шмрљаво као што свака цензура која држи до себе и треба да изгледа. Ал’ нисам задовољан, неко би могао по бојама да погоди шта је ту писало. Идемо даље.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: куд сви Турци, ја аутоцензуру”

Једна од пре, у ствари две: сужени колосек

тог воза нема, композицију нема ко да свира

Кад сам оно 2005. долазио на летовање кући, био је проблем шта са вишком снимака, јер нисам имао лептоп. Решило се тако што ми је будући Шеф спржио све на цеде (или је био деведе, ко ће се сад сетити) и омогућио да испразним картицу и кренем испочетка. Зато је први снимак тада чекао нешто упечатљиво, напросто сам штедео филм. Од аеродрома до силаска са аутобуса нисам снимио ништа; прешао још скоро километар по старом крају и још ништа. И онда ово.

Четрнаест година и две недеље касније, стотинак метара низ исти део пруге, па у супротном смеру, ово.

Је ли исто? Замало. Уочите бар неку разлику.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре, у ствари две: сужени колосек”