Неки електричар би рекао да је ово фино сложено и добро организовано, никаквог ту метежа нема.
Искористио сам ретку прилику кад за овакав кадар не морам да нишаним увис, него да лепо седим и кадрирам натенане.
Ово сам снимио са терасе комшијине пицерије (ака пицварнице, што би рекла моја баба), одакле се пружа леп поглед на месну заједницу и нешто као трг што се ту створио. Одатле сам направио и један леп аутокрп, али овог пута јок, то је све потрошено, него… овај метеж.
Шетајући по крају, а канонски наоружан, приметим увек понешто. Углавном куће, пошто је зима, јелте, људи се посакривали уз фуруне, флајке и шта ко већ има за грејање, јер напољу је средина фебруара…
Осим што ни фебруар није као што је некад био, чак ни јакна на мени није баш зимска. А и време сунчано, а сунце, веровали или не, зими греје чак и нешто јаче него лети, јер тако нам је накривљена планета да је зима кад смо ближе Сунцу. Јесте разлика једва један посто, али ето. Није нам хладно што је далеко сунце, него што нас греје кратко и под нижим углом.
Ево ово је снимљено у 14:38, а сенке су већ дуге.
Маховина се овде брзо запати – по крововима, скровитим буџацима, гдегод је иоле хладовина или заветрина – а онда се међ њу завлачи прашина и којекакво семење, па убрзо никне и трава и којешта. То нарочито по крововима и олуцима, што смо већ видели овде.
Ове године сам на време обавештен, дакле осам дана унапред, па подсећен дан раније, када је Дан чварака, чварцијада или како се то већ зове, у Мужљи. Пошто је леп дан био јуче, ове зиме нема зиме, ајдемо.
То није нешто велико као што је нпр оно у Белом Блату наредног викенда, него много скромније. Простре се од улице до игралишта месног клуба Лехел, око стазе дугачке стотинак метара, плус две-три шатре уз само игралиште (све пазим да не кажем стадион, јер нисам видео неке високе трибине). На самом улазу, превентива.
А што сам ја мислио да ћу овде мало освежити своје знање мађарског? Оно, чуо сам га доста, али ми све делује да домаћих штандова има понајмање, да је већину места заузео путујући циркус искусних професионалаца.
За разлику од неких других здања из ове тектонске серије (нису ипак толико стара да им ставим оно архи-), ово није нестало. Стоји. Нема ни духова, издувала их промаја, јер ни једно стакло није остало.
Ово је снимљено 2013, током исте шетње кад и она бара. Аутокрп од пешес снимака, усправних.
За ову ме зграду везују чак и неке успомене. У горњем десном углу, у поткровљу, ми је била фирма од 1997. до даљњег. Колико смо рачунара, монитора и каблова однели на други спрат па после носили доле, никад се неће избројати. У ствари трећи, јер приземље има свој спрат… таква архитектура.
Током те фото шетње нисам ни помишљао да уђем. Ем је био скоро мрак, ем је на огради био катанац, ем сам Цебине чуваре запамтио као, хм, недружељубиве. А ако је остао неки да чува кућу духова, мора да је дивно расположен. Међутим, шест година касније…
оне полицијске играрије са једносмерним огледалом, као да је улица на саслушању
Јер, ако ћемо право, може ли се ово назвати другачије?
Ово је бивша амбуланта на крају Гимназијске. Упркос избледелом и офуцаном стању садашњем, задржала је лепоту, јер је рељеф на фасади, изгледа, цео и на броју, осим над чеоним прозором. Као што спачек буде лепши кад је мало чукнут, или фармерке кад избледе од ношења, по истакнутим ивицама.
Још увек одваљујем од строгоће: ово је један од тих пасажа ака авлија у строгом центру, између главне и Гимназијске. Као и свака кућа у центру, и ова је измењала сто намена, била издељена овако или онако, на станове, локале и шта је већ било у моди. Везна тераса је била обавезна у том веку, едаби свако имао своје напоље и свој улаз.
Држећи се старог обичаја да се места зову својим старим именима, ову зграду зовемо Црвенкапа, јер је ту (у приземљу, наравно, из главне улице) некад била продавница дечије одеће и обуће. Наравно да су је неки старији звали сасвим другачије, према нечем што је ту било још пре. А ни ту нисмо баш доследни – ево, не кажемо Маршала Тита, а ново дугачко име, краљевско, са све редним бројем и дугачким презименом, четири речи… ма ајде, то само на коверте иде тако. Него неки кажу главна улица, неки главни сокак.
Иза ове терасе је седамдесетих била политичка школа СКЈ. А пре тога су се ту одржало и пар курсева кино-технике. Душу дало за школицу… или кафану, кад је просторија већ тако велика. Мада се тај ливерпулски клуб није баш прославио, ко ће да се пење на други спрат за два мала пива.
како успевам да накупим толико фотки места која нестају
Често ми се деси да се промени нешто у пејзажу, а онда не могу да се сетим како је то стајало пре. Добро дођу ове фотке онда, бар имам доказ да нисам (још)(довољно) одлепио, да јесте било другачије, а то што се остали не сећају, врло важно, не бих се сећао ни ја да нема фотке.
Ово је стајало овако десетак година.
Не знам да ли је прошло месец до ипо након што сам ово шкљоцнуо, ова љуштура је нестала, појавиле су се машине и кренула је изградња нечега. Значи опет сам упецао нешто као што сам 2005. године… чекај, што да не, ево и тога.
И ова је нестала убрзо након што сам је снимио. Рекли су ми да је овако полусрушена стајала годинама, па ајде један шкљоц док још стоји. У ствари, имам још једну са сличном судбином, ал’ о њој ћу други пут.
још стоји метална конструкција која је изигравала терасу и на коју се качило степениште
И даље не мрдам из центра, јер ту је густина архитектонских слојева највећа. То јест, крпило се и удевало и сналазило и било је свашта. Како би се рекло језиком с краја прошлог века, ту су се правила мала деца. И буквално.
У ову авлију сам јако ретко залазио. Некад давно је ту био први (у СФРЈ?) експрес ресторан, оно где узмеш тацну и скидаш клопу са полице па наређаш себи ручак. Био сам у њему једном, ту сам појео свој први бурек с месом (бос. бурек). И онда, за четрдесетак година сам туда зашао можда једном или двапут, мада је у строгом центру, једва 100м од оне прошле фотке.
Ово је у ствари призор који се укаже кад се прође кроз ону кућу без крова. И прође до предњег краја дворишта.
Та пицерија је скоро 2км одавде, дакле достава, нема друге.
Није ово ништа страшно, има таквих кућа у свакој улици. Деца наследе кућу па је поделе, или браћа сазидају па различито уређују своје делове. Кад се заломи оваква неприлика, да немају посебне улазе, и то се некако среди. Осим кад не иде.
Јер, шта да се ради, строги центар и нема се одакле да се буше посебни улази, нема другог прилаза осим овог са улице. Нејасно је само зашто су направили оваква врата, ширине укупно метар а двокрилна. То чак није ни бајаги одвојен улаз, то је незграпно и незгодно. Ко зна шта има са унутрашње стране и зашто је морало баш овако.
схватио сам да морам брзо да иштрикам серију док јутарње сунце бије овако
Наравно да сам заборавио коју сам оно фотку мислио да надовежем да би ова серија као имала неки смишљен ток, потку, нит, ма фил руж… јок бре, морао сам да завирим у онај егзибиционистички фолдер (ака фасциклу, девојачко директориј) и ево кеца на једанаест (мада још нема ни десет док ово пишем).
Како рекох прошли пут, кров треба радити тако да за живота не мора да се дира. Десило се, пак, стицајем околности, да смо га радили у младости, како се већ могло, а после је испало да то није доста.
Тако, по оној програмерској, никад нема времена да се уради како треба, али увек има времена да се уради двапут…