Category: Fotografija

Kad se desi dan u kome nema raspoloženja za neku akciju, onda se dohvatim prvog što ugledam oko sebe a da je zgodno za slikanje.

Ako ste se ikad zapitali kako to izgleda nametnuti sebi neku atipičnu svakodnevnu obavezu, reći ću vam: ponekad izgleda kao najgori kuluk. To su neke kratke faze, najčešće uslovljene radnim danom koji me je preopteretio ili, prosto, raspoloženjem koje ne odgovara onom koje je potrebno za miran rad sa fotoaparatom u rukama.

Međutim, nešto čudno se dogodi svaki put (zapravo, to nekoliko puta koliko sam prepoznao loše raspoloženje). Odavno sam naučio na onaj trik “ako ne znaš šta ćeš, samo uzmi fotoaparat u ruke, nešto će se već pojaviti”. I to se, takođe, empirijski pokazalo kao tačno; valja slušati iskusne. A kao krajnji rezultat, dok završim sesiju, ma koliko kratka ona bila (poput pet ekspozicija za oko tri minuta, kao ovog puta), meni se raspoloženje popravi. Izgleda da razmišljanje o fotografiji i bavljenje njome, od pripreme i izbora parametara do odlučivanja o načinu konačne obrade, prija mojim sinapsama. Smiruje me, odvraća me od razmišljanja o glupostima. Terapeutsko dejstvo, moglo bi se reći.

I tako, dok sam snimio makro sa motivom na mojem najstarijem kačketu, dan je postao bolji nego što je bio pre toga. Pa ja sam zmaj!

Seća li se ko ovog logotipa? Pripadao je jednoj firmi koja se bavila hardverom, softverom i inženjeringom informacionih sistema. Sarađivao sam sa njima dok se nisu pretvorili u nešto što mi više nije bilo po volji. Nije posle toga ta firma ni izdržala dugo… Ali, nema veze. Drugari su me posle zezali da je taj natpis pravi za mene; tih godina me je bio glas da mogu da rešim svaki problem sa hardverom i softverom; a ja, budala, zaista sam to i pokušavao. Posle sam nabavio neke druge kačkete, a ovaj prestao da nosim, da ne privlačim toliku pažnju.

I tako, tokom rane večeri, naspelo mi da uslikam zmaja i prisetim se te priče s polovine devedesetih. U međuvremenu, konac se vidi dobro i na ovoj, umanjenoj slici. Drugim rečima, mišn akomplišd.

Slikanje dok pada sneg je uvek iskušenje: baterija se brzo hladi, objektiv se ukvasi, prsti trnu… Ali, rezultat je uvek nešto posebno – samo ako umete da gledate i prepoznajete kadar…

Sneg je padao celog dana. Nije to bila bogzna kakva količina, do večernjih sati pola snega se pretvorilo u sastojak za blato. Ali, najzad je baš zabelelo i to je prijalo oku. Otvorio sam prozor u predsoblju i puknuo nekoliko ekspozicija, čisto u nameri da uhvatim samo padanje snega. A posle, ukazala se prilika za nešto malo više.

Odvezao sam Jasnu na posao, a imao sam petnaestak minuta dok Ana ne stigne iz Novog Sada. Taman da protrčim jedan mali krug trgom, u samom centru. Tako i bi: više vremena od raspoloživog mi nije ni trebalo. A na trgu, zanimljiv detalj: sneg je verovatno pao i na senzor za aftamacko uključenje uličnog osvetljenja na trgu, pa su se svetiljke upalile i načinile zanimljiv detalj nasuprot sivilu. Vrlo brzo se pokazalo nekoliko vrednih uglova za kadriranje i to sam izveo. Malo sam žurio i nisam razmišljao dovoljno polako – inače bih sigurno shvatio da mogu da napravim i ceo kadar od ovog što sam izrezao da bih postigao:

Hajde da vas ne zamlaćujem prepričavanjem parametara fotke. Reći ću samo da sam skoknuo do Photoshopa da uravnotežim svetlo i boje; namerno sam održao pomak u narandžasto da bih naglasio boju iz svetiljke. A dva goluba u letu sam prvi put primetio tek dok sam obrađivao fotku. Kompozicija ovog izreza je vrlo tesna, ali baš takva mi je bila po volji u času obrade, pa tu nema šta da se priča. I ostalih šest ekspozicija su OK, a možete ih sve pogledati na mom profilu na fejZbuku; valjda je javno dostupno i ako nemate nalog, nemam pojma, probajte.

[EDIT novembar 2012: fejZbuk više ne dozvoljava spoljne linkove bez naloga; evo tih fotki preseljenih na Minus.]

U dve reči: mišn akomplišd.

Bio sam u odličnoj prilici da napravim fotku koju odavno meračim. Uspeo sam jednom načinjenom ekspozicijom…

Nakon što smo još prošlog četvrtka bili u poseti oftalmologu u Novom Sadu, najzad smo danas stigli da naručimo nove cvikere (i Jasna i ja menjamo dioptrije za oba para cvikera). Tokom prepodneva, otišli smo u nedavno renoviranu optičarsku radnju, to je firma u koju i inače idemo redovno, i naručili sve što treba; biće gotovo u četvrtak, kažu.

Pri polasku od kuće, poneo sam fotoaparat i izrazio nameru da napravim fotku koja je puna cvikera – što više, to bolje. I to je bio jedini iskazani parametar. Sad, imao sam ideju da bi trebalo pratiti geometriju, koristiti prave uglove, možda se poigrati sa ograničenim bojama, ali to nije bio element zadatka.

Postoji jedan prostrani odeljak u toj radnji, blizu vrata, gde su izloženi muški cvikeri na nosačima koji su zaključani (mrtvi ugao za radnika za pultom). I pri izlasku iz radnje, mirno i bez žurbe puknem jedan jedini snimak na taj zid, jer je sadržao tačno ono što sam hteo. Evo rezultata:

Pre nego što pitate: da, ovo jeste blagi izrez, u primenjenoj proporciji i sa oko 70% od početne površine fotke. I da, boje sam jako naglasio da bi iskočile u tim “flekicama”. Sve te intenzivne boje, mada prenaglašene, zapravo su postojeći odsjaji reklama iz izloga; to je bio element neočekivane dobiti, baš je dobro što se desio. Dobio sam tačno onaj motiv koji sam zamislio i to je to: mišn akomplišd. Živeli, što bi rekli moji drugari koji su večeras okusili po čašicu prijatno zagrejanog Henesija.

Odavno ja meračim ovo parče pleha. Zašto ga do sada nisam uslikao? Nemam pojma!

Nedeljom pre podne, kako to uobičajeni kanon nalaže, idemo na pijacu. Osim kupovine raznog provijanta, to je pomalo i socijalni događaj i lični ugođaj za nas: obožavamo da napravimo krug po onoj gunguli. Fotoaparat je uvek u korpi ili u džepu: nikad se ne zna kad može da zatreba. Radije ću deset puta da vučem aparat bez veze nego da ga jednom ne ponesem, pa propustim neku antologijsku scenu…

I u toku ove poslednje šetnje, najzad se setim šta treba da slikam.

Tačno preko puta pijace u Kikindi, nalaze se dve devetospratnice; to su najviše stambene zgrade u gradu. To su one tipično ružne građevine iz doba übersocijalizma, sve sa odvratnim fasadama, banalnim linijama i prozorima sa balkonima koji tačno ilustruju jad i bedu onih koji su prinuđeni da tu žive stanuju. I onda, na ivici jednog od tih balkona, nadrealistički element:

Satelitske antene nisu uzele prevelikog maha po Kikindi kada je to krenulo onako masovno krajem osamdesetih i početkom devedesetih. Umesto toga, zahvaljujući preduzimljivosti jednog našeg sugrađanina, naša varoš je u to vreme dobila jedan od prvih gradskih kablovskih TV sistema u ondašnjoj “veledržavi”. Stoga smo bili pošteđeni nekog masovnog poružnjivanja zgrada. Ako se ne varam, ova satelitska antena se nalazi na četvrtom spratu. Vlasnik ju je ukrasio tako da izgleda kao cvet nevena ili tako nekog cveta, ne razumem se baš. Ne možete da ne primetite, ako li samo podignete glavu ka desnoj zgradi.

Nisam mogao da odolim – spustio sam boje svega ostalog za 90%. Čak nisam morao to da uradim, jer zimi svakako dominira buđavo sivilo, pa pastelna boja “cveta” odskače. Ipak, ovo prenaglašavanje ima smisla zato što ovaj mali kič iskazuje otpor stereotipu i kao takav funkcioniše besprekorno. Trebalo je ovo odavno da uradim. Mišn akomplišd.

Kad se zimi zalomi ono prekrasno koso sunce, boje Kikinde izniknu iz sivila…

Oko podneva smo poslom krenuli do centra grada. Ne znaš više kad šta možeš da uradiš: najvažnija radnja subotom radi samo do podneva i poljubili smo vrata. Vreme bi bilo lepo za šetnju da nije duvao neki gadan vetar; ipak nismo odoleli, odlučili smo da napravimo krug po trgu.

Jednog časa je sunce oštro i snažno osvetlilo stranu tornja katoličke crkve. Dok sam izvadio aparat iz džepa i spravio ga za slikanje, bilo je kasno. Onda, nehotice sam u džepu pomerio “birač kanala”, tj. dugme za izbor režima, koji se zaustavio na aftamackom režimu (ergo jpg) i tu sam se spetljao. Na kraju, izgubio sam sliku definitivno.

A onda, pedeset koraka kasnije, ugledam nešto što sam morao da škljocnem: nekoliko električnih “čičaka” visi preko trga. Tu gde sam stao, okružili su toranj katoličke crkve; a i ono sunce se vratilo, doduše ne onako oštro. Rezultat:

(Izvinjavam se vlasnicima nedostatnih monitora zbog veličine slike)

Ti čičak-elementi su nekakve kugle od žice sa svetiljkama, elementi ukrasnog osvetljenja. Još ih nisu skinuli, verovatno zato što je vikend posle dočeka onog što protivnici logičnog kalendara nazivaju Srpskom novom godinom. Tek, hteo sam da uhvatim i oblake i odsjaj sunca u fasadama i te kugle – malo preambiciozno – ali na kraju se nekako sve sklopilo u celinu. Neobična proporcija je 4×5: visina kadra je zapravo puna visina vodoravne ekspozicije; zaboravio sam da sam okrenem aparat u taj položaj, a trebalo je to da učinim. Klasični izrezi bi zahtevali da odbacim desni “čičak”, a to bi bila šteta, jer se dobro slaže sa ogolelom krošnjom. Kvadratni izrez nije funkcionisao valjano i morao sam da ga odbacim.

Uglavnom: mišn akomplišd.

A u međuvremenu, pre nekog vremena sam “vezao čvor na maramicu” da se setim i poigram opcijama slobodnog određivanja proporcije u fotografijama. Iskreno, još se nisam usudio da isprobam to: imam utisak da je taj teren klizav. Znam da različiti ljudi različito reaguju na proporcije koje nisu “glatke”; treba probati, dakako. Varijacije uvek mogu da se sačuvaju uz netaknuti original.

Znam da sam rekao da neću više. Ali nisam mogao da odolim.

Sećate se onog ježa? Dakako da se sećate, pokazao sam vam ga do sada dvaput… uh, triput do sada. Elem, rekoh ja da neću više, ali avaj. Pre nekoliko dana, Jasna mu je vezala kosu u rep, pa sad pomalo liči na mene (doduše, ja ne nosim roze mašnicu u svojoj kosi ).

Gledam ga tako već dva-tri dana, gleda on mene, i večeras više nisam mogao da izdržim. Škljoc, škljoc, gotovo, klik, klik, gotovo:

Ma, nemam šta da pričam: priznajem da sam po pitanju fotografije bio lenj i da sam se sada izvukao trivijalnom fotkom. Šta da radim – desi se i to. Ne vredi da se pravdam. No mišn, što u prevodu znači mišn not akomplišd.