Category: Fotografija

And now something completely different: poigraćemo se predmetom koji vidite na fotki dana.

Bili smo u poseti Robertu i njegovim roditeljima. Sad već razgovaramo, a dao mi je i svoju omiljenu slikovnicu, sve sa nalogom da je odmah pred njim prelistam. Čini mi se da sam najzad osvojio Robertovo poverenje; ili nisam u formi ili je mali Robika tvrd igrač, tek trebalo mi je više vremena nego inače da sastavim liniju poverenja sa njim. To je važno, jer bez toga nema dobrih fotki kad klinci napune godinu i po – dve; a to vreme se bliži. No, već je i večerašnja sesija ispala bolje nego inače samo zato što smo najzad postali dobri drugovi. Pobeda!

Ali, to nije predmet fotke dana (najzad, Robert je bio na fotki dana već dvaput; ovde i ovde), nego je to nešto što mi je pokazao veliki Robert. Vaš zadatak je da pogodite šta je to.

Nema potpitanja, nema pomoći, nema ničega. Nema ni nagrada. Rok za davanje odgovora je 22. decembar u 23:59. U međuvremenu neću ni poricati ni potvrđivati odgovore. Puni odgovor ćete dobiti u posebnom prilogu.

Koristio sam spoljni blic, uspeo sam da nađem ugao u tesnom prostoru da nemam smetnji u kadru, raspored svetla je odličan, a boje su tačne. Drugim rečima, mišn akomplišd.

Provokacija i ništa drugo. Čista provokacija… Ama, nije provokacija problem, nego to što sam naseo na nju, a da nisam ni krug optrčao.

Zalomi se ponekad složen radni raspored, pa nema vremena za blogovanje. A onda, kao za inat, nađe se neko da me začikava. I to ko će drugi, nego moji uvek budni komentatori; i to zašto, nego zbog klikera… A nije da nisu znali, postao sam predvidljiv na tu temu. Uslikao sam brzu-brzu-brzu seriju, izveo jednu brzu-brzu-brzu obradu, isekao parče, pa im poslao da se nađe, eno tamo.

A onda dug period bonace, videli ste i sami, ništa celog dana na SP. Šta da se radi… I zato, evo sada cele fotke načinjene jedva iza podneva:

I tako, pošto je mišn bio akomplišd još za dana, ovo je sam oda namirim običaj.

Očekujem provokacije tipa “klikeri u ključaloj vodi”, “klikeri u bekstvu”, “klikeri i nacionalna samosvest”, “klikeri kao takvi”… U međuvremenu, puštam da se ideja ohladi “na prirodno”…

Zadatak je glasio: mora da bude u duhu predmeta koji slikam. Setio sam se kako, ali tek iz drugog puta.

O ukusima se ne raspravlja, reče đavo i skoči gologuz u koprive. Apsolutnom krivicom brata Valexa, koji će to izvesno da svesrdno poriče i negira, navučen sam na literaturu Terija Pračeta. I tako, u danu koji je za nama, stigao je paket od “Lagune”: što volim online kupovinu knjiga, pa to je čudo jedno…

Hteo sam da fotka dana bude nešto na temu tih knjiga, ali nisam mogao da se setim kako bih. Lupao sam glavu, čak i pokušavao nešto tokom popodneva, ali to nije bilo to… I kasno uveče, kad uobičajeno stignem da se pozabavim fotkom dana natenane, krenem da eksperimentišem, sve misleći da ću nekim filterom izvući nešto “posebno”. Ali, to nije to, znao sam odmah. Trebalo mi je nešto drugo, moralo je da bude iščašeno kao što je i Pračetova literatura, a da bude i u duhu projekta “jedna na dan”.

Kao da je proviđenje, pomogla mi je jedna fotka koja je izašla na screensaveru. Elem, ja uredno prikupljam fotke sa portala 1x.com i photosig,com, pa ih trpam u foldere koji su dati čuvaru ekrana koji je stigao uz program Google Picasa. Iskoči fotka koja je napravljena metodom zumiranja u toku okidanja; to je tehnika koju ja ne mogu da sprovedem, jer podrazumeva okretanje prstena na zum objektivu DSLR aparata dok traje ekspozicija. To se često kombinuje sa odloženim blicem i…

Hej, čekaj malo, rekoh sebi, pa ja to ipak mogu da izvedem: umesto zumiranja, pomeriću aparat. Postaviću odloženi blic, pa će okidanje na kraju duže ekspozicije izvući oštar kadar. Samo je još trebal oda izvedem trik: fokusiram scenu u jednom položaju, upamtim položaj ruku, pometim aparat ka objektu, odapnem i brzo vratim ruke u prvobitni položaj fokusa dok ekspozicija traje.

Tako je i bilo. Samo je trebalo potrefiti kadar… Ovo je puni kadar – nema nikakvog isecanja:

Kadar možda nije idealan ali… Znate šta: mišn akomplišd!… Hej, budite malo tolerantni, nikad ništa slično nisam radio, a ovo nije lako izvesti. Valja da se tek uvežbam; tome će svakako dobro poslužiti oni klikeri…

Poslednji trzaj lepog vremena. Sad kad padne sneg, pa se otopi, biće blato do februara…

Uhvatili smo lepo nedeljno prepodne. Nisam mogao da odolim jednoj kombinaciji koja mi je upala u oči.

Boje su stvarno bile tako živahne. Kvalitet plave mi je pobegao negde u međukoracima, ali to neću da ispravljam: dopada mi se baš tako. Mišn akomplišd.

Nego, da ispričam nešto kad sam već tu.

Obezobrazio sam se poslednjih meseci, pa u nedeljni pohod na pijacu nosim fotoaparat u džepu ili u pletenoj korpi za pijačni bakaluk. Ne nosim foto-torbicu, kao obično. Tako bi i danas. No, kako to ponekad biva, nisam slikao ništa. A tek kad sam došao kući, shvatio sam da ne bih ni mogao: CF kartica je još bila u čitaču; sećam se, imao sam pet minuta do polaska na raspolaganju, pa sam hteo da vidim kako je ispala ova fotka… Nešto slično mi se desilo pre dvanaestak godina, kad sam od kuće za Beograd poneo praznu kutiju od CD-a koji mi je bio bitan da bih završio posao zbog kojeg sam i otišao u Beograd… CD je bio ostao u drajvu u kućnom računaru. Situacija je ispala benigna, jer nije bilo konkretnog plana. Ali ovo je upozoravajuća stvar. Istina, u torbici uvek imam rezervnu CF karticu i rezervnu bateriju, a na svako ozbiljnije slikanje idem noseći torbicu, pa ne bi bilo loših posledica. Svejedno: zaribao sam.

Zato sam se valjda i odmarao celog dana.

Pade mi na pamet jedna priča dok sam aranžirao večerašnju fotku…

Jednom prilikom, Salvador Dali je naslikao Galu sa dva režnja pržene slanine koja su nonšalantno stajala na njenim ramenima, poput nekakvih epoleta (ne mešajte tu sliku sa onom čuvenom “meki autoportret sa prženom slaninom”). Kada je bio upitan da objasni simboliku te bizarne kombinacije, rekao je: “Najviše na svetu volim Galu i najviše na svetu volim prženu slaninu. Nisam mogao da razdvojim te dve ljubavi tog dana.”

Sad, ne mogu baš da tvrdim da najviše na svetu volim lišće i klikere, a obaška ne mogu da se poredim sa ludakom iz Figerasa. Ali večeras mi naspelo da napravim nešto na granici bizarnog. Počelo je tako što sam posle kiše izašao na balkon, pa u jednom ćošku našao gomilicu uvelog lišća. Nisam časa časio: zgrabio sam lišće, stavio ga na tronožac koji se tu zatekao, uneo to u sobu, pa pride posuo lišće klikerima. Slikao sam sa stalka, osvetljavajući baterijskom lampom koja baca žuto svetlo. I ispade ovo:

Postprodukcija je bila prosta. Isekao sam kadar u kvadrat da bih istakao oblik u pozadini, malo se poigrao sa kontrastom i rasporedom jačine boja i to je bilo sve. Mišn akomplišd.

Ne znam šta ću sa onim pokušajem da uhvatim odskačuće klikere. Znam kako bih, ali ne znam gde bih (joj… znam, ali to bi bilo teško). Ne predajem se, bar ne zasad…

Dragi moji, one vaše provokacije sa klikerima će morati malo da pričekaju. Jež je nestrpljiv da bude fotografisan.

Prošle nedelje, Jasna je kupila na pijaci ježića izvedenog po sistemu krpenjače: to je mrežica napunjena žitom, pa oblikovana kao mali jež. Ideja je da baš liči na ježa kad proklija.

Šta ja znam: od svih kičastih zezalica koje se prodaju kao božićna galanterija, ovo mi se baš dopalo. I reče Jasna danas: hoćeš li da ga slikaš za fotku dana? Jok, ti ćeš!…

Tek posle slikanja sam video da je makro previše otišao na njušku, a ostavio je “bodlje” van fokusa. Problem je u tome što ne mogu da vidim dobro koliko je oštro dok slikam, postoji neki feler kad aparat interpretira RAW slike. A neću da slikam opet, nego se kažnjavam objavljivanjem greške. Mišn not akomplišd, nego da gledam sledeći put da uhvatim kadar kako treba. Eto, tako.

Da, biće sledeći put: mogao bih da ga štriknem po jednom svakog vikenda do pravoslavnog Božića.

Kako bih se ja menjao sa njim, nemate pojma… Ali ne može. Svako dobije po jednu priliku u životu. Ja sam svoju iskoristio pre skoro pola veka.

Dragi gosti u poseti – retka prilika da oni dođu nama, a ne mi njima. I to Robert, stari drugar, već petnaest i po meseci, poveo i roditelje sa sobom. Tu smo se nešto preganjali oko smokija, nije hteo da mi da ni komadić, pa zamalo da ostanem gladan dok smo pili tatin cider domaće proizvodnje… Nije omanulo par ekspozicija…

Nema velike priče, jašta: mišn akomplišd.

Jedino… Vidite li ovu belu omču dole levo? To je pakovanje onih klikera. He, he, he…

Postepeni prelaz na drugu temu. A samo ovoliko je falilo da ove šibice opet popalim nad klikerima…

Kad sam sinoć palio šibice nad onim klikerima, nakupila se gomilica spaljenih palidrvaca. Načinio sam mentalnu zabelešku da se pozabavim temom ako ne budem imao bolju ideju…

…I tako, imao sam deset boljih ideja, ali je svaka od njih podrazumevala upotrebu klikera, što je bio pouzdan znak da treba da se pozabavim nečim drugim. I tako, samo je bilo pitanje koliko šibica ću žrtvovati. Šest je bilo dovoljno.

Imao sam i drugi aranžman u kome je jedno tek ugašeno palidrvce još uvek dimilo. No, preračunao sam se oko vremena trajanja tog dima, pa sam izgubio trku i na kraju sam odustao. Svejedno: uhvatio sam teksturu paljevine, ergo mišn akomplišd.

Pade mi na pamet da će ovaj G6 verovatno raditi bolje makro fotografije po jedinici cene nego neki namenski makro objektiv kad pređem na DSLR. Moraću da razmislim na tu temu… No, još ima vremena.