Category: Fotografija

Neki su već predlagali da zatraži stručnu pomoć. Ali on se nije dao omesti iako su šarene staklene perle ovladale njegovim umom…

Da je bar lenjost, gužva ili neko treće opravdanje. A nije, nego ne mogu da se otmem temi. Ovog puta, varijacija na temu koju ste jednom prilikom već videli.

Istina, ova šibica nije bila isključivi izvor svetla – nisam zatamnio prostor kao onomad; ali, pokazalo se kao dovoljno nakon što sam odabrao merenje svetla u tački (spot metering, zona od 5% kadra). Senke i boje sam malčice prenaglasio i to je bilo to. Ništa posebno, ali mišn akomplišd.

A ako neko ima ideju kako da se oslobodim od ovih klikera, spreman sam da saslušam. Evo, daću sto komada ovih čuda za deset troperaca, neoštećenih. Može? Anyone?

Neozbiljan, pa to ti je. Igra se klikerima. Poludeo načisto.

Prosto ne mogu da prestanem da mislim na kombinacije koje mi klikeri nude. Trebalo je da znam da ću se zaraziti njima… Sad dok se istutnjim, nema mira. Večeras je na redu igra odsjaja u kombinaciji četiri izvora svetla. Ovo ispod je mobilni telefon…

Bilo je raznih kombinacija u dvadesetak ekspozicija. Ovde sam našao najblesaviji ishod raznih svetala; boje beže na sve strane, odsjaje ne mo’š prebrojati, a dubinska oštrina je taman takva kakva treba da bude. Ne treba gurati dalje. Mišn akomplišd.

“Dokle ćeš slikati samo hranu? Samo jedeš i jedeš. Jednog dana nećeš moći da ustaneš sa stolice…”

A šta da radim kad uživam… Da, znam da jedem previše. Znam i to da sam prilikom one dijete rekao sebi da je bolje da umrem od infarkta nego od tuge. I da ne nastavljam metafiziku, nije ni vreme ni mesto.

Tek, popodne je bilo pet redova bakinih kolača… Poslednja dva komada sam ostavio da ih slikam; žurim da ovo napišem, pa ću pogrickati i njih.

Mišn akomplišd; vraćam se knjizi.

A sad malo naturaliznma. I to posnog.

Bili smo pozvani kod kumova na kondicionu vežbu: naš drug Momo, kikindski zet rodom iz Prčanja, skuvao je pun veš-lonac slatkog kupusa u vrlo natur varijanti, sve sa rebarcima na dnu lonca. Ko je hteo da sipa, morao je da ustane, eto toliki je lonac bio. Pogibija beše odgovarajuća; a vino iz domaćeg podruma, otočeni vranac od grožđa dobavljenog iz Makedonije, taman sazreo da se proba. I proba. I proba… I… E!

Bio sam kritikovan što nisam uslikao sadržaj lonca pre nego što smo ga rasturili. Šta ja znam, nekako mi je na početku nedostajala priča u svemu tome, rekoh. A kad smo kod priče, gle epiloga: tanjirić s koskama… I tako: sledi naturalizam najsirovije vrste, i Rjepin bi mi pozavideo.

A šta ja sad tu da pričam. Bolje da ne govorim ništa, je l’ tako!       

Mišn. Akomplišd. Yeah.

Opčinjen.

Moja fascinacija klikerima nabavljenim u četvrtak ne jenjava. Morao sam malo da istražim kombinacije boja klikera na obojenom papiru, sve sa bojama senki. Igrao sam se petnaestak minuta dok nisam rekao “dosta!”…

I šta bih ja tu sad mogao da pričam? Na kraju sam izvukao razne izreze, razne uglove, razne kombinacije pojačavanja zasićenja, svetla i kontrasta…

Što reče onaj u istraživačkom centru jedne kompanije u Kembridžu, gde 80 istraživača ima fond od milijardu dolara godišnje samo da smisli nešto: “U baznim istraživanjima ne postoji greška. Možda ne dobijemo ono što smo očekivali, ali zato usput shvatimo mnoge nove stvari.”

Mišn akomplišd.

U danu koji ostavljam za sobom, lečio sam jednu traumu iz detinjstva. Osećam se baš dobro posle svega.

Imao sam devet godina i preko 500 klikera u jednoj kartonskoj kutiji. Kad bih krenuo u pohod, poneo bih 20-30 komada, a doneo bih kući bar 50. Bilo je ponekad i loših dana, kada naiđe neki bolji klikeraš, ali vremenom sam naučio da ih se klonim, pa sam ostajao u pozitivnom saldu. I tako, jednog dana mi naiđe neki mali, mislim da je bio godinu dana mlađi od mene, sa džepom punim klikera. I polako ali sigurno, ofuljim ga do poslednjeg klikera – pošteno, viteški i bez milosti. Ne znam tačno, može biti da sam osvojio barem 150 klikera tog dečka. Ode on sa poprišta sa facom koja je govorila “izdržaću do kuće da ne zaplačem, ali moram da požurim”. Odoh i ja kući da sastavim gomilu: beše tu na kraju možda 650-700 klikera, my preciousssssss.

E, ali ‘oćeš. Nisam imao kad da ih prebrojim.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 8. decembar 2011”

Kad Marinko izvuče aduta iz rukava, bolje da budete spremni. Inače, nema posle “puj pik, ne važi”…

Prvi put sam promolio nos iz kuće posle šest dana: prehlada me je izmorila i zatukla živog. Zato je bila stvar preživljavanja: pobeći negde. Kad se bekstvo sastavi sa svetom misijom kumovske pomoći u rešavanju problema, onda to postaje sveta misija.

Marinko me pozvao da mu pomognem u eliminaciji nekog iđoškog zla. Popili smo sve, nije da nismo. Steve Hackett je izvrteo dva puta, bilo je i meze, a saznao sam važnu priču o tome kako se tretiraju gosti u Viminacijumu. Evo, ovako:

Uglavnom, na komadu “slučajno polupane” grnčarije ispisane su neke sentence na latinskom i srpskom, pa to podele gostima tak oda dok biraju ne vide šta piše. Legenda veli da ispis na grnčariji skoro savršeno odgovara onome koje komad izabrao.

Interesantan detalj: Marinkov nadređeni je izvukao komad na kom je pisalo “U laži su kratke noge”. Dobro odabrano, moram da priznam. Mišn akomplišd.

Došao je i taj dan: rashodovanje starog računara.

Svaki treći upgrade mog računara je, zapravo, kompletna zamena, podizanje od nule. Onda se potrudim, pa investiram u bazu koja može dugo da izdrži. Radeći tako, zapravo sam samo triput sebi kupio nov stoni računar (1996, 2002, 2009 – ne računam onaj iz 1991. koji sam izbacio iz kuće 1992). Kada novi računar zauzme mesto, stari ostane još neko vreme – ja sam sujeveran – a bilo je i doba kada su mi bila potrebna dva, pa i tri računara.

Ne ponovilo se.

Više od jednog računara mi ne treba. I laptopa sam se odrekao, kod Jasne je odavno. Ana ima svoj stoni računar (od letos i svoj netbook, onaj koji smo nosili na letovanje). Brat i njegova porodica, sa kojima delimo kuću, imaju svoj računar. Svoj prethodni desktop sam ostavio za neku rezervu, dok mu ne dođe sudbina.

E, pa juče mu je došla. U danu koji je protekao, bio sam hardveraš…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 6. decembar 2011”

Od boje do senke i nazad: beskonačna tema kojom tek nameravam da počnem da se bavim.

Omašio sam da izađem na kišu – ne zbog neke gužve ili iz lenjosti, nego zato što me još uvek drže tragovi prehlade. Nisam hteo da izlazim bez preke potrebe; a fotkanje zarad projekta “jedna na dan”, koliko god ja to želeo da bude, ipak nije preka potreba.

A gonila me je ideja da isprobam dnevne ekspozicije koje bih uveo u monohromatsku paletu i visoki kontrast; kišno vreme je skoro idealno za tako nešto. Pa dobro, biće prilike za to još mnogo puta, zima se tek priprema. ali, ostade mi misao o tzv. crno-beloj fotki (sa svim sivim tonovima između, pa je onda nejasno šta je tu crno ili belo).

Setio sam se šta ću: krenem da se igram onim drvenim bojicama za koje sam obećao da ću ih često uvlačiti u igru, ali nisam. Ovog puta malo drugačiji rakurs: paleta služi kao zgodno igranje sivim tonovima. Nisam upotrebio prelazak u monohromatski režim, čime Lightroom raspolaže, nego sam prosto skinuo zasićenje boja na nulu:

Kažu da je Humphrey Bogart u filmu “Casablanca” nosio sako nekakve najgroznije ružičaste boje. Navodno, baš ta ružičasta je bila optimalna u paleti rezultatntno sivih, a raspoloživih boja.

Tema je definitivno zarazna i trebalo mi je snage da se obuzdam u postprodukciji. Znate, to se ja, kao, malo i pripremam za ono što bi trebalo da usledi kroz koji mesec: obećao sam sebi da će jedna od prvih sesija sa DSLR aparatom biti šetnja po gradu i izvedba monohromatskih fotki. aj’ živi bili, pa v. To je veliki, veliki mišn. A ovaj mišn je akomplišd, bez po muke.