Category: Fotografija

Za apstraktne fotke uvek ima mesta, zar ne? Prostor za istraživanje je neograničen. A i svima možeš da zavrćeš uši tvrdeći da si hteo da postigneš baš to što si dobio u krajnjem rezultatu. Tako nije bilo večeras…

Nemamo centralno grejanje u kući, a ko nema centralno grejanje, taj ne greje kupatilo, je li tako… A onda, ko leči glavobolju ubrzanom metodom “kafetin + deset minuta tuša” (u refrenu himne se pominje protočni bojler), taj i leti i zimi pored ogledala drži onu spravicu za skidanje vode sa ravne površine, jer se ogledalo zamagli do mere da sa njega curi kondenzovana voda.

Danas nisam mogao da odolim: povukao sam prstom i napravio nekakav glif na zamagljenom ogledalu. A onda mi se učinilo da bi to bilo zgodno da se istraži fotoaparatom… Đavo mi nije dao mira, hteo sam da istražim da li mogu da izvedem čist kadar – pojma nisam imao šta bi trebalo da preduzmem da bih osigurao dobar rezultat.

Boktemazo – ni prostije ideje ni teže izvedbe! Te ugao svetla ne valja, te blic je prejak, te šta je sad, aha, objektiv je zamagljen, čisti ga, te kapljica koju hoću da uslikam prebrzo sklizne, te hoću makro, te neću makro… Idi, bre! Pa toliko se nisam trudio ni oko ozbiljnih objekata!

E, sad ide onaj pasus u kome umetnici objašnjavaju taštinu praznine i kako je ovo uhvaćena nedostižnost suštastva kosmiške tišine jedne pojedene lubenice. Ja tu baš nisam najveštiji, pa ću da preskočim tu temu. Slika je banalna, a ja sam još uvek kilav od prehlade i nešto baš nisam u raspoloženju da uhougodnim rečnikom serem kvake. Verujte mi ili nemojte da je ovo bilo teško uslikati:

Mišn? Ne znam. Šta vi mislite? Možda da uvežbam taj deo postprodukcije koji se odnosi na public relation, pa da mu ga dam po saopštenju, a? Je l’ raspoložen neko da pomogne, a?

A sad jedna prehrambena. Nisam odavno.

Uh, nisam spremio govor. Mirisalo je na gozbu rimskih bogova i samo sam zgrabio fotoaparat… I tako… Uostalom, evo fotke.

Mišn akomplišd. To jest, both of them.

Oštrina je precenjena, što ono reče moj drugar. Kad se tome pridoda atmosfera filmskog kadra u kome fali samo Max von Sydow sa koferom u ruci, sve je na mestu.

Ama, danas još gore nego juče. Fotografija dana je trebalo da bude neka iz debelog špila uhvaćenih na popodnevnoj degustaciji vina u Radničkom domu u Kikindi… Meračio sam otkad sam saznao da će da se održava. Avaj, kad se štrca olint u nos, onda o degustaciji vina nema govora. Do vraga, nisam otišao ni da pogledam ponudu, a kamoli da sam otišao na večeru koja je organizovana, sve sa profesionalnim somelijerima…

Ostao sam kod kuće.

Ustanem iz kreveta u kom sam proveo veći deo dana i ugledam scenu koja me je momentalno podsetila na onu scenu u filmu “The Exorcist“. Izađem na terasu sa fotoaparatom i dobijem šta sam hteo već u drugoj ekspoziciji. No, nisam odmah shvatio kakav rezultat imam…

Samo da vam pokažem fotku, pa ću onda da nastavim priču…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 2. decembar 2011”

Kad pre decembar, muku mu ljutu! I kad pre prehlada, sto mu ražnjeva i ćevapčića!

Kad sam jutros ustao, znao sam da će dan otići u ofsajd: u ždrelu kaktus, u glavi rave party, oči neće da fokusiraju, a slavina… Jedna nozdrva nekontrolisano curi, druga zapušena. Verovatno sam imao i temperaturu. Sad mi je bolje samo za toliko da me glava ne boli. Kljukam se tečnostima; pazim samo da slučajno ne pijem flaširanu vodu, jer zapravo moram da se rehidriram – a moram da pazim da ne budem kriv ako nas tamo neki ne proglase za nekakvog kandidata, šta ja znam kakvog.

Najteže mi padaju te andrmolje kojima lečim simptome dok se virus ne istutnji.

Odvratno. Ali, opet: mišn akomplišd. Aj razlaz.

…Mislim, ja u razlaz, da ne kažem – u krpe. A vi ostanite: danas je bilo dobrih priloga mojih sjajnih kolega.

Kad je napolju hladno, a unutra toplo i kad se javi onaj lepi osećaj porodičnog gnezda, tada čaša bermeta vredi blaga.

Imamo prijatelje u čijoj porodici se bermet proizvodi pre nego što su ovi razni vinari po Sremskim Karlovcima počeli da ga prave. Ponekad do nas dođe butelja ili ceo karton, kako kad – taman toliko nedostaje da često poželimo još, pa još i bude.

Taj čudni, prelepi napitak koji je na granici između desertnog vina i likera od trava ne predstavlja predmet pijenja: nema nikakvog smisla otvoriti i popiti butelju, kao što to činimo sa vinom. Mala čaša u večernjim satima, posle nekog ugodnog obroka, prava je mera.

Baš tako bi večeras: Jasna je napravila neku jednostavnu, ali neverovatno ukusnu đakoniju od pečuraka. Nisam odoleo, otvorio sam butelju bermeta i baš nam je bilo po volji. A posle, naravno da sam poželeo da aranžiram scenu za slikanje…

Slikanje boca i čaša je jako težak posao. Treba odrediti smer svetla, ugao senke, mesto odsjaja… Dok to sve namestite, prođe vas volja za slikanjem. Zato sam pokrenuo ambulantni metod – pozadina od crnog hamera, ručno manipulisanje svetlom i traženje uglova koji bi mogli da budu zgodni u sceni. I od dvanaestak ekspozicija, da ne poverujete, najbolje su bile prva i poslednja. Odlučio sam se za prvu, videćete zašto.

Baterijsku lampu sam držao iznad čaše i uperio je u bermet, ne bih li izvukao tu rubinsku boju. Uspeo sam posredno, gledajte na dno stopice; boja sadržaja u čaši se tek naslućuje… Međutim, taj odsjaj na spoju stope i čaše je ispao neobično, bolje nego što sam i mogao da očekujem. To što je boca u mraku nije nužno loša stvar – teško bi bilo napraviti balans u kompoziciji da je bilo svetlo (eventualno neka velika čaša – ali velike čaše ne idu za aromatizovana vina). Tek, ispade meni po volji iz prve; čak su i boje apsolutno netaknute u obradi; samo sam malo pojačao kontrast da bih istakao konturu čaše.

Mišn akomplišd.

Ovom fotoaparatu se izgleda dopalo to što ume da slika i sam. Može on to tako koliko hoće, ja i dalje polažem pravo na fotke.

Hajde da se još malo poigram “federom” za okidanje, pomislih, pa tako dođoh i do ideje za večerašnju fotku. A i da udovoljim jednom prijatelju koji nadgleda čitam li. A da se prisetim i drugog drugara, tog baš da ne imenujem, koji je nakon pregleda letošnjih fotki samo pitao “a gde si ti bio svih tih dana”…

Bio sam iza objektiva, a gde bih bio. Tak’a je sudbina nas što volimo da fotografišemo. Postoji samo jedna karma u životu – ili da slikaš ili da budeš slikan…

Uto se iskušenje čitanja pokazalo težim nego inače. Ne, nije mi teško da čitam, nego da odvojim onoliko vremena koliko bih voleo (to jest, mnogo). Dani mi kratki, mada nije mnogo tema kojima se bavim i nisam baš tako loše organizovan kao što se to u prvi mah čini. Prosto, osladilo mi se to što sam život uredio tako da mogu sve da radim polako. Čuvam se stresa i ne dozvoljavam da od mog vremena prave metež.

Vladan je dobar drug. Jadan, ne zna više šta da pokuša da me navede da pročitam dobru knjigu. Razne metode prijateljskog ubeđivanja do sada nisu urodile plodom. Najteže mi pada to što će on pomisliti da ja možda ‘vatam krivine. A opet, zna on da sam ja u škripcu, pa je onda pokušao metod “klin se klinom jače zabija izbija”: pala je teška ucena i ja sad moram da odgovorim na nju iz prostog razloga što mi je stalo do predmeta ucene.

Evo, da priložim i korpus delikates:

Malo difuznog mraka, malo filtriranja boja, malo uvođenja plana i, opet, ja na slici. A ako se nađe neko da odgovori na pitanje koliko puta sam se pojavio na fotki dana u okviru projekta “jedna na dan”, častiću ga nešto. Mišn akomplišd.

Došlo doba da glavni junak sam sebe slika. Doduše, ja sam okidao.

Veliko ogledalo u predsoblju postoji kao glavni objekat postizanja optičke varke – stan nam je mali, pa to ogledalo stvara utisak dubljeg prostora. Retko ga zloupotrebljavam za slikanje, a sve mislim, možda bi trebalo da se poigram. Prostora, velim, nema mnogo, ali ga ima dovoljno da bih mogao da eksperimentišem.

Prvo usporenje sam iskoristio baš za tako nešto: na redu je autoportret fotoaparata. Odložena ekspozicija, nekoliko opcija rasporeda u kadru, brza postprodukcija – i evo rezultata.

Pitaće neko, pa da kažem unapred: ne, ovo nije prirodno plitka dubinska oštrina. To ovi mali aparati ne mogu, osim u makro režimu. A ovo, očigledno, nije makro. Razmazao sam pozadinu u Lightroomu.

Mogao bih da se pozabavim temom malo više. Čak, mogao bih malo da prošetam okolo u pokušaju da nađem zanimljivu refleksiju.

Mišn akomplišd.

Postoje momenti kada tehnička slabost fotografije ne utiče negativno na njenu snagu na drugoj strani. Takva je večerašnja.

Kraj Jazz & Blues festivala u Kikindi: poslednje od četiri večeri su obeležila zanimljiva imena. O prva dva nastupa ću pričati posle. Tek, treći nastup, finale festivala, pripao je kraljici: Josipa Lisac i njen bend su bili najviše što se moglo očekivati od muzike.

Ježenje u talasima… Kako god, stigao sam da slikam, sve se nadajući da ću imati nešto kao fotku dana… A nisam postavljao neke uslove: samo sam se skoncentrisao da nađem zanimljivu fotku Josipe Lisac sa mesta na kom sam sedeo.

Bilo je dosta fotki. Ona koju sam odabrao za fotku dana izgleda kao da je ofarbana – ali nije. Reč je o čudesnom muzičkom dijalogu između glasa i trube.

Ko zna da li sam zaboravio da dišem tokom ovog nastupa, tek – zavrtelo mi se u glavi.

A Josipa? Eh… Mišn akomplišd.