Category: Fotografija

Puknuto vino pred puknutim zidom… Udesilo se kao prilika.

Bilo je veče za okupljanje muzičkog kružoka; baš odavno nismo seli u punom sastavu, a nekako se nije dalo ni večeras; opet nam falio jedan iz bande.

Preostala četvorica su održala atmosferu na visini, a ja nisam zaboravio da ponesem fotoaparat. Posle obaveznog grupnog portreta, krenuo sam u štrikanje u potrazi za fotkom dana; nisam imao nikakav zadatak, posle čudnog dana mi se nije dalo da nešto previše zamišljam.

U jednom času, Miki izvadi neke dve butelje vina koje su spakovane u zapečaćeno drveno ležište; reče da ih čuva odavno. Šteta, rekoh, što to vino više nije za piće: svaka malvazija uvek ima mesta u mom srcu (a ova koju smo večeras degustirali je bila fantastična). To vino je puklo, rekoh mu: sad ostaje samo za ukras, nemoj ni da pokušavaš da ga otvaraš, samo ćeš se neprijatno iznenaditi…

U jednom času, padne mi pogled na pukotinu na zidu preko puta mene. Puknuto vino pred puknutim zidom, kakva simbolika. Hajde da pokušam pod blicem, kad već nemam prave uslove svetla, tek da zabeležim scenu i da usput pokušam da uslikam butelje bez prejakog odsjaja. I dobijem ovo:

I tako… Ništa posebno, samo jedan tužni dokument o vinu koje nije ispunilo svrhu svog postojanja. Mišn akomplišd, što se tiče fotografije. Mišn not akomplišd, što se tiče poštovanja vina. Ali, dobro. Miki je čovek koji se ne stidi da nauči nešto novo. Večeras nam je izneo prekrasnu malvaziju, ovog leta donetu iz Istre.

Moraću da preduzmem nešto po pitanju tzv. studijskog fotografisanja. Ovako dalje ne ide.

Sasvim nehotice, danas sam naučio nešto što je već trebalo da znam: sa osvetljavanjem nema šale. Ili imaš ili nemaš. Svetiljka u zubima nije pravi način da se osvetli scena na stolu.

Da krenem redom. Negde sam natrčao na raspravu među fotografima na temu “šta nosite sa sobom na teren”, pa sam se zamislio i sam. Jeste da nemam DSLR, ali imam više opreme nego većina drugih koji nose svoje fotoaparate u džepu od košulje. Imam jednu torbicu Case Logic u kojoj je još moj prvi G2 došao od mog druga Neše. Torba nije velika, taman da u nju stanu fotoaparat i… i sve ovo što vidite na slici.

I ako ćemo mak na konac, možda stane i više – još jedna garnitura baterija za blic (nego je par baterija otišlo bogu na istinu posle SAMO šest godina rada , a ja još nisam kupio novi set). Uglavnom, ovo sa slike je stalno u torbici kad god krenem iz kuće.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 13. oktobar 2011”

Svako veče, šolja čaja sa medom.

Ima možda nedelju dana da sam krenuo u pripremu jedne fotografije, pa sam na kraju odustao iz ne znam kojih razloga… Naime, Jasna i ja smo se posle mnogo godina vratili jednom malenom ritualu: svake večeri popijemo neki blagi aromatizovani čaj. Odavno smo naučili da ne ukrštamo šećer i čajeve, a pošto nekim čajevima tek uz zaslađivanje krene puni ukus, to koristimo dosta meda u svojstvu zaslađivača.

Dakako, volimo med i u osnovnom stanju. A tekstura meda je nešto što me privlači već neko vreme kao predmet istraživanja u objektivu. I eto, najzad se desilo. Napravi osam desetak sličnih ekspozicija, sve sa malim varijacijama i sa planom da fotke različito pripremim. Samo jedna konstanta je važila: boja meda mora da bude sačuvana. Zato sam postavio neutralnu pozadinu (crni hamer; lična beleška: kupi novi) i odlučio da pažljivo izmerim boju svetla pod blicem. Rezultat je sledeći:

To je pomoglo da sačuvam boju; u obradi sam posle samo malčice pojačao kontrast, a ne zasićenje – to je dobar trik, ukoliko tako ne narušavate ukupnu atmosferu na slici – i gledao sam da sačuvam odsjaj od pregorevanja, što sam ipak morao da popravim “četkicom”.

A zašto je kadar iskošen? Odlučivanje na tu temu za ovu fotku je trajalo duže nego obrada svih fotografija. Na kraju sam odlučio da se povinujem ličnom utisku (za koji ne znam da li ćete deliti) da ovaj ugao nekako naglašava težinu meda. Vrag će ga znati da li sam u pravu što sam tako uradio. Šta vi mislite?

Kako god: mišn akomplišd.

Boktemazo, sad je počeo da se igra sa matičnim pločama. Ako nastavi ovim tempom, u petnaestoj će sklapati brodove, a u tridesetoj fuzione reaktore.

Dok smo sedeli kod Marinka i njegove porodice, Luka je došao sa iznenađenjem. Ko zna odakle mu neka stara matična ploča za PC. Seo čovek pored mene, pa me ispitao šta tu čemu služi, Razgovor je trajao deset minuta, a onda sam, po običaju, ja počeo njega da ispitujem, baš da vidim šta je zapamtio.

[Lična beleška: prestani da postavljaš Luki takva pitanja; ukapiraj već jednom da će znati sve odgovore.]

I na samom odlasku, dok sam pakovao fotoaparat u torbicu, setim se… Izvadim aparat, nanišanim, pa zapitam gde dođe procesor. Rezultat je na slici:

Nije zaboravio da ponovi, nakon što me je već oborio s nogu: “tu se postavlja centralna upravljačka jedinica“, reče moje kumče.

Tu mišns (z)akomlišd.

Najzad da postignem sve što je bilo bitno, a zaostalo je za redovnim ritmom. Ovog puta, eksperimentišem sa bojom pozadine.

Večeras sam kasno uhvatio da se pozabavim fotkom dana, jer dan je bio dug u iščekivanju tokom jednog posla. Ideja je potekla iz jednog novinskog članka u časopisu Digital Camera (na koji sam nekad bio pretplaćen) gde je analizirano kako da promenom boje pozadine postignemo različite efekte. Nisam išao daleko: aranžirao sam pet boja pozadine iza jedne male vaze sa jesenjim cvećem sa ulice i birao šta mi je posebno po volji. Tokom igranja, došla mi žuta minuta da ojačam neke parametre na fotoaparatu, da se prisetim kako to beše radilo… Na primer, moguće je uoštravanje ivica u samom Canonu, kao i preforsirano zasićenje boja. Evo rezultata tog malog eksperimenta, upravo su pojačani sharpness i saturation…

Banalni subjekat fotografisanja je ipak veoma zgodan za priliku, jer ovaj motiv jako zavisi od korelacije sa pozadinom. Trudio sam se da apsolutno smanjim uticaj postprodukcije u obradi, što je i uspelo; napravio sam mali izrez, proverio preciznost balansa belog i stavio blagu vinjetu, ovog puta sa namerom da simuliram gradijent; dakle, uspelo je sa minimalnom obradom. Mišn akomplišd.

Idemo dalje.

Nedelja je “dan posle” na Danima ludaje. Priznajem da nikad se nisam potrudio da iskoristim taj dan za fotografisanje. Do ove nedelje…

Što zbog želje da sprečim jurnjavu, što zbog neke jurnjave same po sebi, nisam obavio neke planirane foto sešne na Danima ludaje. U nedelju pre podne sam malo prošetao sa Milanom i Verom po trgu i tek tad sam uslikao ukrasne šarene ludaje (to je za mene obavezno). Napravio sam veliku seriju koju ću tek da obrađujem kad prođe prva obrada i to je to.

Da ne gnjavim previše, videćete celu seriju kasnije, a sad evo samo jedne fotke koja je odabrana kao fotka dana za nedelju:

Ovo je radna verzija fotke, prva “ispravna” obrada. Iza ove sledi traženje bolje kompozicije (isecanje), alternacije svetla i boja, kopanje dok ne dođem do neke dramatičnije fotke. To ne radim sa svim fotkama, već samo sa nekim. Kako god, mišn akomplišd.

Subota, centralni dan Dana ludaje: ponekad je zgodno otići iz centra grada.

U subotu su nam u gostima bili Milan i Vera, prijatelji iz Beograda. Došli su sa namerom da pohode Dane ludaje, pa su iskoristili prigodu i za druženje; proveli smo ceo dan sa njima kao domaćini. Zujali smo tamo-amo po trgu, pa sam im predložio da im pokažemo nešto što u samostalnom aranžmanu verovatno ne bi mogli da vide – lokaciju na kojoj se održava simpozijum Terra. Osim posete samom ateljeu, u dvorištima su izloženi mnogi zanimljivi radovi od terakote, od kojih su neki spektakularni.

Rečeno, učinjeno: naši gosti su bili zadovoljni onim što su videli. A Milan i ja smo dolično slikali sve po ateljeu i dvorištima… Ja sam iskoristio priliku za jedan malo mirniji sešn unutar ateljea, mada se nisam zadržavao previše; no, izveo sam neke fotke koje nisam uspeo pre da dobijem… Jedna od njih je flagrantno urađena da bi bila fotka dana:

Reč je o zanimljivoj kompoziciji devet čovečuljaka koji sede kao na nekom sastanku, u pozorištu ili tako nekako. Namerio sam da “uđem” među njih (figure su velike tek oko 30 cm) i uhvatim detalj. Šta ću tačno dobiti, nisam unapred mogao da zamislim; samo sam imao nameru da učinim perspektivu relativnom. Ispostavilo se da je efekat znatno jači kad iskosim sliku (dobijena dinamika verovatno utiče na utisak prostora) i zato sam čak pojačao nagib nauštrb nekih detalja. Dramatične razlike u svetlu sam postigao veštačkim posvetljivanjem faca u drugom redu (šteta za senku na levoj faci). Ispalo je kako sam se nadao, pa je kanda mišn akomplišd.

A što se tiče cele sesije iz ateljea, uskoro ću upriličiti ceo paket fotki, verovatno na Google+.

Počeli su Dani ludaje. Petak je bio dan za karnevalski defile dece iz raznih vrtića.

Stotinu me gužvi snašlo, ali nekako sam uspeo da stignem da fotografišem na defileu klinaca na gradskom trgu. Dečica se tada maskiraju u razna čuda i t ustvarno može svašta da se vidi…

Veštica koja se nalazi u sredini ove slike je jedna od upečatljivijih faca koje sam zapazio. Imao sam muke da je uhvatim u kadar, jer se tu gura milion mama, baba, tetaka i ujni, pa je ponekad teško prići deci; a kad i mpriđem, pet sekundi mirovanja na jednom mestu znači izbubeckane bubrege i barem dva čepanja po nožnim prstima…

Ali, vredelo je: mišn akomplišd! Što se tiče više slika, upriličiću ih kad stignem kao galeriju. Biće to posle vikenda.