Category: Fotografija

Ovo nije bio dan za fotografisanje.

Ako se dobro sećam, ovo je drugi takav dan za šest i po meseci projekta “jedna na dan”. Da nisam sebi tvrdo obećao da ću izdržati, ne bih uzimao fotoaparat u ruke danas.

Da vam baš ne objašnjavam razloge; previše loših vesti oko mene. Zbog toga, teško je ostati na površini ponekad.

Tokom većeg dela dana, osećao sam se kao da me zavrću poput nekog vijka. Kad sam video jedan zaboravljeni samorezac na svom stolu, samo sam ga stavio na papir ispred sebe i štriknuo sam par fotki, znajući da se neću truditi više od toga, pa šta ispadne. Pretpostavljam da bi trebalo da se izvinim zbog takvog ponašanja, ali ću umesto toga uložiti kviska. Uostalom, fotka nije od najgorih koje sam složio u ovaj štek:

No mišn tudej, so mišn not akomplišd. Šta da se radi. Nadoknadiću tokom sledeća tri dana.

Kaže mi jedan drugar, inače profi fotograf: “slikaj iz prikrajka; hvataj emociju; traži pokret”. Pravo veli čovek, ali ne zna da ja još uvek ne smem da se otisnem od obale. Zasad se držim vežbi. Sledeća vežba: oblik u granicama svetla.

Ovo je još jedna fotka koju sam odavno zamislio. I neka ostane zabeleženo: upravo sam ovom stavkom potrošio suvisle stavke spiska koji sam načinio pre nego što sam uopšte započeo projekat “jedna na dan”. Ima još jedna zanimljiva tema na tom spisku, ali ja zaista ne znam da li ću u dogledno vreme stići u podnožje Kilimandžara, pa temu odbacujem kao gotovo nemoguću…

Fotka je prosta i lako izvodljiva; jedina promenljiva vrednost je konačna atmosfera, što se postiže svetlom, kontrastom i kompozicijom. Evo je:

Nemam puno da pričam: najpre, dobio sam kadar koji sam imao u glavi. A onda: oborio sam zasićenje boje, izveo malo jači kontrast, kadrirao scenu; i to je to. Mišn akomplišd.

Izgleda da stalno treba da podsećam samog sebe da je ovo godišnje doba idealno za fotografisanje. Međutim, to što sam uhvatio veče ispade idealno.

Ispratio sam Marinka i Luku večeras oko osam sati; svratili na kaficu i cedevitu, šta već ko od njih voli. Bez nekog osobito pametnog razloga, pri ispraćaju ponesem fotoaparat okačen o rame. I kao da sam predvideo idealni objekat: pri izlasku u dvorište, spazio sam precvetalu ružu.

Plan se očas rodio: uhvatiću krupni plan ruže pod raznim uglovima; biće to verovatno makro fotografija, a koristiću blic. Ovog puta, blic nije bio predmet lenjosti: stalak mogu da prinesem i angažujem dva minuta. Ne, nego sam hteo da ispitam mogu li da kontrolišem blic tako da dobijem suvislu fotografiju: da u kadru ništa ne pregori, da senke ne budu loše i da sačuvam boju koliko-toliko prirodnom.

I uspeo sam.

Ako baš hoćete, priznaću: apsolutno nisam očekivao ovako dobar rezultat.

Šta sam radio: blic sam utišao koliko je god moguće, a merenje prebacio na centralno; osetljivost na mom G6 uvek stoji na ISO 50: sve drugo je lošije za mrak, što je veliko ograničenje. Onda sam uradio test-merenje (zvezdica koja odapne blic, ali ne napravi ekspoziciju). Kad sam dobio predlog da to bude f/2 i ekspozicija 1/40, prebacio sam na manuelni režim, stavio f/2 i 1/60 i još sam ekspoziciju kompenzovao za –0.67 eV. U zbiru, to je otprilike za blendu mračnije. Taj trik je fenomenalan; pokupio sam ga ko zna gde, verovatno u časopisu Digital Camera dok sam bio pretplatnik; dobit je u tome što se tako pri radu blica eliminiše sve što je u drugom planu i što bi eventualno moglo biti uhvaćeno (u ovom slučaju listovi, koji se sad tek naziru).

Ništa od svetala na fotki koju vidite nije kompenzovano naknadno; jedino sam pojačao otklon magente u crvenu, da pojačam pravo crvenilo, ali sam zato smanjio ukupno zasićenje na fotografiji i spustio sam osvetljaj magente (vrhovi latica), jer mi se svetliji krajevi nisu dopali. I to je sve od obrade. Nešto sam znao, nešto pretpostavio, a bilo je i malčice sreće u kombinaciji parametara koju sam postigao. Da sam radio sa nekim DSLR aparatom, turio bih ISO800 i f/8, a onda bih tu tražio idealnu ekspoziciju i, ako treba, kompenzovani otklon. Tako bih dobio bolju kontrolu boje, ali je pitanje da li bi rezultat ukupno bio bolji…

Mišn veri veri akomplišd.

Večerašnja fotka je bila izazvana čitanjem nekog teksta u časopisu o fotografiji. Kažu ‘naučite da merite svetlo’. Pa valjda je to ključ fotografije… Nije? Ah, da: način merenja! Ovog puta, sledi samo vežba, ali važna.

Bile su zlatne sedamdesete, Led Zeppelin je taman snimo “Presence”, Pink Floyd još uvek nije snimio “Animals”, a ja sam učio osnovne parametre podešavanja svetla na fotoaparatu. Ako pomeriš ekspoziciju sa 1/125 na 1/250 da bi snimio nešto što se brzo kreće, onda blendu moraš da pomeriš sa 5,6 na 4… Eh, prvi film koji sam u životu ispucao je imao 25 ASA… Čak, mislim da sam sačuvao negde taj negativ… Ali, tada nisam umeo da dobijem ovako nešto:

Danas sve prepuštamo automatici, pa nam je onda tehnika kriva kad fotografija ispadne loša. Konzumenti elektronike ne ulaze u pitanje dinamike svetla u kadru i potrebe da se neki ekstremi svetla kompenzuju na ovaj ili onaj način. Na stranu loše razumevanje činjenice da nijedan fotoaparat ne može da radi kao ljudsko oko, pa smo zbunjeni kad vidimo škart rezultat…

Tek kad sam ušao u problematiku merenja svetla i ovladao njome, prestao sam da pravim više škartova nego ispravnih ekspozicija. Naučio sam da je čak i sa najjeftinijim aparatom moguće snimiti ponešto ekstremno, ako umem da izmerim svetlo.

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 3. oktobar 2011”

Ako i nije tehnički najbolja iz sesije, odabrana fotka ostaje najzanimljivija. A jednog dana kad budem imao valjanu optiku, uloviću ja takvu scenu ponovo.

Svoj fotoaparat poznajem dobro. Savladao sam školu: bolje je ograničenu stvar poznavati do kraja nego neograničenu slabo. Dostigao sam nivo da pre uzimanja aparata u ruke već znam šta bi moglo ispasti (i dobro i loše) zbog potencijalnih ograničenja. To je stvar iskustva, kao i uvek, kao i svugde: kada bi bilo obrnuto, to jest da nisam siguran u svaki ishod, moglo bi da se desi da izvedem celu sesiju ne razumejući da je sve što sam slikao zapravo škart. A šta da vam kažem: to mi desilo nekoliko puta – i veoma je neprijatno. Jednom, čak, u neponovljivoj prilici fotografisanja velike grupe na sceni temišvarske Opere, nisam znao da će me fokus prevariti zbog nedostajućeg kontrasta… Skupa škola; pride blamaža.

Kada sam juče pre podne otišao na pijacu “Najlon” u Novom Sadu, nisam bio spreman baš za pravu foto-sesiju; neko ko ima takve ambicije mora da ode rano ujutru i da provede nekoliko sati na pijaci baveći se apsolutno samo pecanjem dobrih scena. Jasna i ja smo bili tamo u nameri da kupimo neke andrmolje, što smo i učinili. Fotografisao sam samo usput i napravio, nećete verovati, samo sedam ekspozicija – od koje su tri potpuno neuspešne.

Baš mi je žao što nije uspela jedna fotka koju sam slikao izdaleka, pa sam zumirao – a moj Canon ima problem sa zumiranjem; umesto da podesim fokus ručno, žurno sam zumirao i odapeo scenu na kojoj se u drugom planu čini da nekakve četke i pajalice rastu iz drveta. Do vraga, fotka je ispala potpuni škart; znao sam da će verovatno biti tako, ali morao sam makar da pokušam…

A onda, zverajući tako, uočim – zmaja na nebu, očigledno puštanog sa platoa koji se nalazi prekoputa od Najlona. I opet daleko, ali ovog puta nisam zumirao, nego sam se pouzdao u rezoluciju aparata da mi prinese scenu kako treba. Tehnički, dobijena fotografija može da dobije prolaznu ocenu samo dobrom voljom ocenjivača, ali ko da odoli:

Da, to desno je vrh jablana udaljenog oko sto metara; zmaj je udaljen još više. A izrez pune veličine je velik tek 1317×740, što je smanjeno sa osnovne rezolucije od 3072×2304. Da sam zumirao, dobio bih eksplicitni škart (a i ovo je, velim, na granici prihvatljivog), tako da sam se tesno izvukao.

Dobitak od ove fotografije je u tome što sam uspeo da izbegnem zamku ograničenja opreme i što sam se provukao kroz iglene uši uspevajući da dobijem čestitu kompoziciju. Mišn jedva akomplišd.

Lična beleška: u oktobru 2012. se snađi negde za objektiv 70-200 mm i napravi dugu foto-sesiju na Najlonu.
Beleška uz ličnu belešku: ne vredi da se snalaziš za objektiv 70-200 mm ako nemaš na šta da ga navrneš; prvo se pobrini za fotoaparat.

Da sustignem ritam, moram da postavim dve fotke koje su uhvaćene dok je vas na Suštini pasijansa zabavljalo aftamacko postavljanje priloga. Dobar početak meseca za projekat “jedna na dan”, rekao bih.

Vikend smo proveli u Novom Sadu – danju ribajući, a ono jedno veče pohodeći koncert Gibonnija. Nisam slikao mnogo, ali sam slikao dobro, pa imam dobar ulov.

Scena sa prednje terase stana ne prestaje da me intrigira. Setićete se onog igranja sa veštačkim zamućivanjem u tilt-shift fazonu: nalazio sam se na istom mestu… Pretpostavljam da me privlači ta urbana priča, jer život u golubarniku je nešto što nisam ranije iskusio. Ipak, ako bih tražio samo dobre uglove, brzo bih potrošio taj portfolio: valjalo je poigrati se i sa svetlom. A možda i sa filtriranjem…

Polazna ideja je bila prosta: da predveče uhvatim sporu ekspoziciju koja će da razmaže farove vozila u prolazu. To nije bilo teško izvesti; dočekao sam sumrak, pa sam izveo nekoliko ekspozicija. Sa najzanimljivijom od njih sam se igrao i dalje, pa sam dobio ovo:

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 1. oktobar 2011 (retroaktivno)”

Meandriranje. Čisto meandriranje; sad mi je žao što nisam predvideo ovu fotku. Mišn not akomplišd, ali barem ostade dobra pouka…

Poučen onom fotkom od juče, setio sam se da ima još jedna scena koju sam zamislio da pratim jednom do dvaput mesečno, čisto da bih uhvatio sezonske promene. Reč je o večernjoj fotki drveta šljive ispred moje kuće, slikano pod svetlom ulične svetiljke. Tada je drvo bilo u cvetu, nešto sam imao druge i treće misli o uspehu te fotke, nisam bio načisto kako da unapredim scenu, pa sam verovatno tako i potisnuo tu temu.

Do večeras, to jest. Dugo sam se nakanjivao da napravim fotku pre gubitka svog svetla. Dok sam ja tako filozofirao, svetlo je pobeglo i ja sam ostao bez ideje. Naravoučenije: kad smisliš fotku, uradi je odmah ili čekaj optimalno svetlo na licu mesta…

Ipak sam izašao i ponovio kadar, ovog puta prepune krošnje. Odradio sam nekoliko ekspozicija i one, prosto, nisu imale ono nešto. Već sam počeo da razmišljam o odustajanju. kad sam bez osobitog razmišljanja izveo jednu fotku zgrade bolnice u mraku. Tada mi je palo na pamet da se malo poigram sa pretapanjem mraka, ali nisam imao baš neku razvijenu ideju – i opet, to se radi dok je nebo još plavo, a ja sam već zakasnio.

I u toku konverzije RAW fajlova, zateknem ono što sam, tobože, zamislio kao rezervnu ideju (zapravo, pojma nisam imao kuda me sve to vodi). Rezultat je nadmašio očekivanje:

Sad je ideja, kao u klasičnim low key fotografijama, da se naslute obrisi zgrade… Dakako, fotka nema nikakvu vrednost osim da nosi pouku i služi kao podsetnik za neku drugu priliku. Ovu vežbu treba ponoviti tako da sadrži i neki zanimljiv element u prvom planu. A pošto sam do fotke došao čistom koincidencijom, to znači mišn not akomplišd, ali sam ipak zadovoljan ishodom.

Sutrašnja fotka će da kasni, jer ćemo biti odsutni dva dana, a ja hoću da iskuliram malo od posla i od računara. Možda bih baš mogao da ubedim Jasnu da se prošetamo Ribarskim ostrvom u nedelju prepodne, a ja ću da ponesem fotoaparat sa sobom.

Vraćam se jednoj od prvih tema; trebalo je da bude češće. Plavo nebo me je podsetilo na to.

Pažljivi pratioci mog projekta “jedna na dan” će prepoznati ovu scenu: prva fotka u nizu, slikana i postavljena 25. marta, prikazuje malo uži izrez ove scene.

Ništa posebno, dakako, ali beše negde na samom početku izrečena ideja da ću pratiti kako raste orah u komšijskom dvorištu, slikano uvek sa istog mesta, s prozora mog predsoblja. Nisam bio agilan i ponovio sam scenu tek dvaput (evo jedne i evo druge), a i to beše samo zbog čudnih scena u oblacima. I sad gledam po arhivi – baš sam zatajio u praćenju razvoja lišća te krošnje. Valja da se setim malo češće u sledećih mesec dana: štaviše, ne bi bilo šašavo da slikam svaki drugi dan, jer lišće će uskoro početi da opada.

Kako god, ne bih se ni ovog setio, nego je nebo tokom kasnog popodneva bilo neobično plavo, kao retko kad, a to paperjsto oblačje mi se učinilo kao zgodna tema; zato i malo širi kadar. Fotka je trivijalna, otpale delove fasade sam ja maločas zakrpio (osim sasvim levo)  iodlučio sam da tu stanem. Mišn akomplišd.

Ponekad prosto ne možeš da odoliš: obožavam da radim sa mojim malim manekenima…

Kaća i Marko su glavne face: kad nam dođu, naprave totalni džumbus. Znaju da smeju: mi im svašta dozvoljavamo, a zauzvrat i oni moraju ponekad da poslušaju šta im se kaže.

Marka smo apsolvirali: on je kriminalac, mafijaš, robijaš, maloletni delikvent i kriminogeni faktor ovog društva (on kaže da nije, ali svi oni tako kažu). A Kaća je nešto posebno: zna da je miljenica, a nina je njen apsolutni heroj, pa se zato njih dve stalno nešto došaptavaju i domunđavaju. Dakako, nina je omiljena ličnost da se pokaže neki novi komad odeće ili neki novi predmet… Tako i ovog puta.

Kaća je došla u nekim sobnim papučama koje su joj osam brojeva veće, ali ne mari – ona voli da ih nosi i htela je da se pohvali time. Uspeo sam da je navedem da mi pozira: proveo sam je kroz desetak položaja i kombinacija, a na kraju sam izabrao jednu od tih poza kao fotku dana.

Dugo sam se dvoumio da li da smanjim zasićenje boja, jer polazna fotka je imala baš preteranu dozu narandžaste (izvesno, zbog upotrebe blica). Na kraju sam odlučio da učinim tako – i odjednom je sve došlo na svoje. Iskreno, ovog puta nisam siguran da li sam u pravu sa tom vinjetom. Imam obe verzije fotke i ne znam koja mi je više po volji. Šta vi kažete?

Kako god: mišn akomplišd.