Category: Fotografija

Kako se ravnoteža sama od sebe uspostavi… Da se desila planirana fotografija, ne bi se desila ova. A ovakvu ne bih tražio nikad, na svoju sopstvenu štetu.

Izašao sam nekim poslom do grada, onda nazvao Marinka da popijemo kafu zajedno u nekom od lokala na trgu, gde sam naumio da nađem temu za fotku dana.

Od fotografisanja sam odustao zbog preoštrog i lošeg svetla (jedan popodne svakako nije vreme za mlaćenje fotoaparatom). Čak ni lov na detalje nije uspeo: nisam video ništa vredno da se pozabavim makar i minut. Odmahnuo sam rukom, završio pola sata s Marinkom, pa kud koji – on dalje na posao, a ja kući.

Na mestu gde uobičajeno parkiram auto na ulici, preko puta kuće i ispod oraha koji je moj pokojni otac zasadio, sada postoji već lepa i široka senka. Krošnja je čak dovoljno jaka da bi zaštitila auto od nekog iznenadnog grada. Izlazim danas iz auta na strani suprotnoj od puta, kad u jarku ispod oraha, taman tako da jako dnevno svetlo ne smeta, ugledam ono sitno jesenje ljubičasto cveće. E, pa nisam mu oprostio. Uslikao sam ga i tako napravio ravnotežu sa onim maslačcima slikanim u aprilu (njih sam slikao u jarku do kuće). Tri ekspozicije u makro režimu: sve tri valjane, morao sam da odlučujem na prečac koju ću staviti ovde…

Ravnoteža sadržaja mi je po volji, malčice sam dopingovao svetlo i zasićenje na laticama, vinjeta je namerna (zgodan način da eliminišem neke viškove) i mala dubinska oštrina tačno naglašava šta treba. Izvedeno rutinski: mišn akomplišd.

Još jedna jesenja tema. Grehota bi bilo da se propusti…

Danas smo pobrali grožđe u bašti i dvorištu. Ne muljamo vino; nemamo uslova za to, a nije ni neka količina da bi se čovek zaleteo u tako ozbiljnu priču. Umesto toga, deo je otišao u sokovnik, a biće i prigoda za kazan dobre lozovače. Godina je bila sušna, što devastira useve, ali uvek prija grožđu, jer na suncu dobro nalije šećer u zrno.

Dakako, večeras sam slikao obrano grožđe. Desetak ekspozicija, sve su barem pristojne, a tražio sam neki kadar koji dodaje malo drame. Pošteno, nisam znao tačno šta ću da lovim. Znao sam malo toga unapred: hteo sam da scena bude bez blica, jer sam znao da će one koje su urađene pod blicem biti suviše ravne. Zato su to bile duge ekspozicije, negde oko jedne sekunde. Pravi kunst je bio u tome da zadržim pravu boju zrna i da nađem iole zanimljiviju scenu. Valjalo bi mi da sam ovde imao upotrebljivi ISO 800 (puste želje, pusti snovi), a tada znam šta bih uradio; ovako, morao je da radi makro režim.

Tema je zanimljiva, a retko sam u prilici da je slikam; ako sve bude po planu, dogodine ću imati tih ISO 800… U međuvremenu, delimično sam zadovoljan – moglo je ovo i bolje. Ipak, s obzirom na celu sesiju, koju ćete moći da vidite na mom G+ profilu, mogu reći: mišn akomplišd.

Bilo je potrebno da se nekim poslom popnem na tavan. E, pa znate kako je: ja na tavan više ne idem bez fotoaparata namontiranog na tronožac…

Posao kojim sam otišao u onaj metež sam završio za pet minuta. A onda sam proveo još sat vremena fotografišući razna čuda koja sam tamo našao. Posebno zanimljiv komad za igranje: našao sam balon od 20 litara – valja naći nekog majstora da ga ponovo oplete – i stavio ga na zatečeni sto na tri noge (sa čavlima, da ne kažem sa samoreznim zavrtnjima ). Onda je počela zabava.

Bila je to jedna od onih sesija tokom kojih sam morao da se obuzdavam da ne mlatim ekspozicije bez veze. I pored toga, napravo sam skoro 50 fotki – od kojih su možda tek dve ili tri škartovi (i to zbog nekih proba), a samo desetak duplikati, tj. alternativni pokušaji istog kadra sa drugim parametrima svetla… Morao sam da budem vrlo okrutan prema samom sebi da ne bih proveo pola večeri u filozofiranju koju fotku da izaberem za ovu stranicu. Najzad, odlučio sam da to bude prva fotka kojoj sam zamislio krajnji oblik i izgled. A to sam dobio apsolutno onako kako sam hteo:

Poseban detalj koji me je privukao sceni je to prozorče na zabatu: na prvi pogled, izgleda kao trag nekakvog duha koji je upravo izašao iz boce. Jedva sam se uzdržao da ne krenem u nekakve montaže, pravljenje tragova i distorzije. Kontrast je namerno pojačan, a sve boje sam smanjio da bih favorizovao zelenu boju stakla. Zatamnjenje scene je takođe namerno, jer sam primetio da oblik boce tako bolje dolazi do izražaja. Mišn totali akomplišd.

Ova tema se nametnula sama od sebe. Doduše, postoji i na spisku mogućih tema za projekat “jedna na dan”, pa se potrefilo. Jedino je problem što nisam imao baš tačnu ideju, kao inače…

Nedavno je jedna stara drugarica ispričala vic na fejZbuku: u jednoj kampanji protiv alkoholizma, postavili su bilbord sa natpisom “alkohol ubija polako”. Nije prošlo dugo, neko je ispod tog natpisa rukom dopisao: “Super! Nama se i tako nikud ne žuri!”

Ajde-de: nisam baš toliki alkos. Desi se i po dve-tri nedelje da ne liznem alkohol. Ja sam ono što truli zapad naziva social drinker: ako je društvo prijatno, veče opušteno, a ja ne moram da vozim, popiću nešto, pod uslovom da ne pijem sam. Od žestine, moj izbor su domaće rakije – i uvek ću uzeti domaću rakiju nego bilo kakvo drugo žestoko piće – a na lagano pijuckanje sa biranom ekipom pijem birana vina. Pivu sam odavno otkazao ljubav i retko popijem po jedno pivo u letnjem periodu. I to je sve.

Večeras je bila retka prigoda kad sam mogao biti ulovljen da pijem viski. Farbana pića veoma retko pijem: imam običaj da jednom godišnje, najčešće u leto, uzmem jednu bocu burbona (i to radje Four Roses nego Jack Daniels), okupim usku ekipu prijatelja i onda to zajedno smlatimo za jedno veče. Ali, u posetu Kikindi je jutros došao Neša, drag prijatelj iz Beograda, koji je očas napravio pometnju i ubacio flajku Šetača na moju terasu. Doveče mi došlo da zaokružim lagan dan, pa smo Jasna i ja popili viski – ko jedan, ko dva ili možda čak i tri…

I tako, reč po reč, nametne se i tema fotke dana…

Nema šta veliko da se priča: napravio sam četiri ekspozicije, na svima sam morao da intervenišem zbog tamnog ambijenta u kome sam jedva očuvao uslove za fotografisanje. Izabrao sam onu u kojoj se dominacija crvene boje hrastovog bureta pokazala najubedljivijom. Mišn akomplišd.

Dok ste vi čitali priloge na Suštini pasijansa, ja sam špartao raznim delovima Beograda. Čak sam i auto preko Gazele preterao i živ ostao.

Ja u Beograd neću otići bez razloga. A kunst mi je kad taj razlog ne predstavlja obavezu, nego neko lično zadovoljstvo. Tako i bi prvog dana jeseni: sastavio sam dvojicu meni dragih ljudi i dao im šlagvort da i sami razviju kontakt. Nećete se ljutiti, detalji su ipak privatne prirode, nego pominjem to kao lajtmotiv: ceo dan mi je protekao u lakom ritmu i sjajnom raspoloženju… Mada se vožnja kolima po Beogradu u bilo koje doba dana ne može nazvati lakom temom, a raspoloženje u tom kontekstu nije teško pokvariti. Ali ne meni i ne danas.

Tokom nekoliko minuta u kasno popodne, valjao je da pričekam drugara da završi neki posao pre nego što nastavimo dalje. Zatekao sam se u laganoj šetnji tamo-amo trotoarom u bulevaru Zorana Đinđića, pa mi je jednog časa upao kadar u oči: između dve poslovne zgrade neki škrbavi mikro-parkić, a u zadnjem planu jedna od onih karakterističnih ružnih kutija za masovno stanovanje, od one vrste koja vam se smuči i pre nego što osetite sve mirise na stepeništu…

Uhvatio sam par kadrova i odmah zamislio da scenu preuredim uz pomoć nekog od silnih preseta koje sam uveo u Lightroom. Nisam znao tačno šta ću dobiti, ali sam mislio da bi bilo zgodno da nađem preset koji blago zatamnjuje i ispira fotografiju: hteo sam da tekstura te zgradurine u pozadini bude dominantna.

Uspeo sam da nađem šta sam tražio, a rezultat je sledeći:

Neću vam demonstrirati polazni kadar (ni svetlo, ni boje, ni geometriju), ali kada biste ga videli, bilo bi vam jasno zašto je ovo mišn akomplišd…

Ova ideja se razvila brzo, pa je od moje reakcije zavisilo i koliko brzo ću izvesti ideju u rezultat…

Večeras je počelo tako što sam imao ideju da se poigram sa temom čije varijacije sam već istraživao: to je makro snimak nečega na obojenom papiru, sve u sceni koja je osvetljena tako da napravi prirodni gradijent.

Ovog puta, odabrani objekat je bila gomilica kikirikija, a podloga je zeleni papir. Osvetljenje je mala stojeća LED lampa koja se napaja iz USB priključka. Ovako nekako:

Dok sam tako pripremao scenu, razmišljao sam da napravim kombinaciju dve fotografije male visine, možda dve gomilice – ili čak jedne, a tako da u postprodukciji variram boju podloge.

A onda mi je palo na pamet da napravim strip o bekstvu jednog kikirikija sa gomile. I uradim tako – najpre sam složio pet izreza jedan ispod drugog, kao u klasičnim strip-tablama, ali to mi se nije dopalo; uostalom, ako sam hteo da napravim punu širinu od 640 piksela, kao što je to uobičajeno na fotkama dana za prikaz na Suštini pasijansa, onda je visina bila veća od 1400 piksela. Nije problem veličina slike – trivijalnih 148 kB – nego što to nije moguće prikazati efikasno na ekranu sa stranice bloga.

Rešenje se nametnulo samo od sebe:

Kaže Jasna: “Bila bi fora da si napravio da ode jedan po jedan, dok ne odu svi”. Ali, ajd’ sad: nemam celu noć, valja da odspavam pred put.

U smislu klasične fotografije, ovo je krivina; za izvlačenje, vidi fotku iznad. Ali, sa stanovišta ideje koja se razvila sama od sebe, da prostite, mišn akomplišd.

Najzad laka tema, laka izvedba i laka kontrola rezultata. Vreme je bilo.

U nedelju smo svratili u novosadski “Tempo” da pokupujemo razne pintle za brucoša. Usput je Jasna videla nešto što već dugo traži: šolje za kafu koje su joj potpuno po volji. I zaista, mogao sam da kovertiram da će to biti baš te šolje… Ranije nisam koristio takve šolje, ali prethodna garnitura je malčice oštećena, a već jei dosadila, bilo je vreme za promenu.

A meni zanimljiv motiv za slikanje.

Uzgredni zadatak je bio da isprobam neke nove alatke za držanje obojenog papira u uspravnom položaju ispred svetla; to je ta narandžasta pozadina ovde. Nisam uopšte eksperimentisao sa drugim bojama pozadine – to se obično pretvori u predugu sesiju iz koje posle nije lako izdvojiti najzanimljivije snimke…

Kako god, mišn akomplišd. A i Jasni se dopalo.

Večeras sam najzad artikulisao kako da izvedem jednu odavno zapisanu temu za fotku dana. Bilo je teže nego što sam očekivao.

Trebao mi je rekvizit za fotografisanje makroa, pa sam popravio jednu staru štipaljku koja je elastičnom žicom povezana sa malim postoljem. Ranije je žica bila mnogo duža, pa su bile moguće i nekakve složene konstrukcije. I sada može da pomogne, recimo da pridrži  komad papira ili DVD pri slikanju za fotku dana…

Imao sam labavu i ne baš jasno artikulisanu ideju da iskoristim DVD na kome se prelivaju boje u kombinaciji sa nekim odrazom. Sad, kad se ispostavilo da je to odraz mog lica, zvuči mi previše blesavo; ali, u času probnog slikanja, nisam mogao da smislim ništa drugo. Drugim rečima, podmetnuo sam svoju njušku zarad ispunjenja cilja koji sam sâm postavio. E, ako to nije blesavo, onda ne znam šta jeste… Evo rezultata – ili što bi rekli u medijima, “evo ga rezultat”:

Deluje krajnje naivno, ali napatio sma se dok nisam dobio kompoziciju i sadržinu koja mi je po volji. Na levoj strani vidite deo štipaljke koja drži DVD (nije smetala), a prelive boja sam dobio tražeći tačan ugao prelamanja uz pomoć baterijske lampe. Pozadina je zid, a vinjetu sam stavio zato što mi se učinilo da je tamnija pozadina efikasnija od svetle (ceo zid je izgledalo svetlom i bojom kao onaj segment iza rupe od DVD-a). A odraz… Pa, šta ja znam, mene u objektivu je teško kontrolisati pri fotografisanju.

I pored teškoća koje sam iskusio, mišn akomplišd. Tema će ostati otvorena, jer dozvoljava varijacije u pristupu i izvedbi. Videćemo drugi put…