Category: Fotografija

Večerašja fotka je očigledno nastala pod utiskom jučerašnje. Ali, nisam lovio duhove: i ova tema me je žuljala već neko vreme. A tek cipele što su me žuljale, kuku i lele, kad se samo setim…

Iz meni sasvim nepoznatih razloga, Jasna je izvukla odnekle moje stare tzv. svečane cipele, one za koje mogu da se zakunem da nikad više neću pokušati da ih obujem, pa im skinula staru konzervaciju i stavila novu. Verovatno u nameri da im dozvoli da se malo provetre, one sad stoje na polici za cipele i ja ih zato vidim svaki dan.

Te cipele donose horor prisećanja na svadbu u kojoj sam uzvraćao kumstvo svom dugogodišnjem prijatelju… Ne, nije kumstvo bilo horor, čak ni svadba nije bila loša, nego sam mislio da će mi stopala ostati u tom cipelama kad se budem izuvao. I evo, prošle su pune 22 godine od tada, a meni i dalje nije jasno zašto su te cipele još uvek u kući. Obuo sam ih još dva-tri puta od onda – i svaki put se pokajao. A onda sam izjavio da nikad više neću ni kupiti ni nositi cipele koje mi ne budu momentalno udobne i držim se toga. Kakva sam samo budala bio što sam verovao u onaj glupi recept “razgaziće se”. Razgazilo bi se, ali bi i dalje ostalo neudobno. E, pa nikad više.

Prethodna fotka dana je očigledno presudila da najzad uzmem i turim pred objektiv te horor-cipele. Rekoh sebi: hajde da vidim da li fotografija može da zamiriši na kožu… A rezultat je sledeći:

Mišn akomplišd: dobio sam tačno ono što sam hteo. Istina, to nije bogzna koliko mnogo, ali meni je za ovaj krug i to malo sasvim dovoljno.

Sad horor-cipele mogu da lete u kantu za smeće. Ili da ih poklonim nekome – ali toliko zao stvarno ne mogu da budem.

Fotke na granici nadrealizma su, najčešće, apsolutno najzanimljivije. Scena koju sam danas uhvatio pruža hiljaditi uzastopni dokaz da uvek treba imati fotoaparat uz sebe.

Opet smo išli u Novi Sad da bismo završili deo logistike za našeg brucoša. Kako smo prešli novu petlju vozeći iz pravca Temerina, neko pomenu da bismo baš mogli da svratimo na pijacu “Najlon”, najveći buvljak u Novom Sadu, koji je usput.

Niko od nas troje do sada nije bio na Najlonu, no svakako je već bilo oko pola dva popodne – em loše vreme za šetnju onim asfaltom, em smo zatekli samo polovinu prodavaca, od kojih je većina već pakovala prnje. Protrčasmo okolo, samo sam kupio jedan produžni kabl sa šuko razdelnikom, valjaće za lake potrošače uz pisaći sto. Dakako, štriknuo sam par fotki, ništa posebno – valja doći rano ujutru, pa loviti snimke tokom nekoliko sati. Pa dobro, jednom će i to doći na red…

I šta se dešava: posle jedva petnaestak minuta hoda, nismo hteli više da dangubimo, pa izađosmo na bočni izlaz i krenusmo ka autu, koji sam ostavio tu negde. I onda, prilika koju fotograf u meni uvek čeka… Na sred opustelog trotoara, u pejzažu nepreglednog smeća, biser:

Ovo je scena koju nisam fingirao: ovako je zatečeno. Samo sam se pažljivo pomerio tako da ne uhvatim sopstvenu senku u kadar. Kasnije sam pomerio onu dalju cipelu i napravio još par snimaka, ali to više nije bilo to… Ova prva je ona prava.

Najveći kuriozitet, i na to me je upozorila Jasna: te cipele su potpuno nove, izvesno nikad nisu nošene. Đonovi su apsolutno čisti, bez ogrebotine (verujte unuki jednog obućara), a cipele su tek pokupile malo prašine po beloj lakovanoj koži.

Novine su presmotane na oglasnoj strani; to je bizarni dodatak sceni. Rekoh, nije dolazilo u obzir da se išta pomera: pola sekunde je falilo da Ana skloni novine, u najboljoj nameri nakon što je primetila da opet vadim iz torbice upravo maločas spakovani fotoaparat… Sprečio sam je na vreme.

Kako su retke ovakve prilike… Atmosfera jakog septembarskog sunca je uhvaćena, prenaglašeni kontrast je bio neophodan da bih dosolio prstohvat drame, iz istog razloga i ta asimetrična vinjeta. Mišn absolutli akomplišd, narode moj: baš je ispalo kako sam samo poželeti mogao.

Ah, da: cipele su ostavljene na trotoaru. Neko će ih već pokupiti.

Ponekad moraš da se snalaziš kad te bace usred nekog usiljenog društva. Ja tada odaberem fotografiju kao izlaz. To jest, ukoliko imam šta da slikam.

Bili smo na nekakvom rođendanu. Sedeli smo u nekom ćumezu sačuvaj bože, sjatila se bratija u kojoj ima svakakvih likova, gde prolaze samo kurtoazni i usiljeni razgovori o temama koje nikog normalnog ne mogu da zanimaju. I još povrh svega, stihija od organizacije i logistike: do čaše lošeg vina sam uspeo da dođem tek u trećem satu sedenja, kasno posle večere: iskoristio sam prvi kontakt očima sa konobaricom te večeri dok je pokušavala da mi utrapi kafu i pitao sam je da li mogu i ja večeras nešto da popijem, osim mineralne vode. Jebote, uspelo je: već posle deset minuta sam dobio čašu “ždrepčeve mokraće krvi”.

Dosađivao sam se, a ja ne volim da se dosađujem; hteo sam da odem kući, ali sam se plašio da će neko da primeti; a i ne volim da Jasna noću ide sama pešice ulicama. Očajnički sam pokušavao da izbegnem razgovor sa ljudima oko sebe, jer zbog lošeg raspoloženja nisam bio dobar sagovornik. Palo mi je na pamet da lovim izbekeljene face (a nije da ih nije bilo), ali nisam imao uslova da slikam bez dodatnog osvetljenja, a tako bih bio upadljiv i paparazzo-efekat bi izostao. Probao sam da se potpuno isključim i uživam u muzici Demisa Rusosa (!), ali od dreke tokom usiljenih razgovora sa barem tri strane nije bilo života.

U toj sveopštoj smaračini i teskobi, jedinu zabavu mi je pružila jedna polica puna terakote koja je, nažalost, bila smeštena u polumraku i na mestu koje nije pristupačno, inače bih vrlo rado izdangubio bar pola sata pripremajući scene i slikajući ih. Tek kad se deo tzv. društva oprostio i otišao, smogao sam volje da pomerim jednog nedužnog sapatnika kako bih prišao polici. Namerio sam da uslikam dve skulpturice od terakote – dvojicu arhetipskih Lala koji stoje na ludajama (AKA bundevama). Tresnuo sam samo dve ekspozicije; prva je proglašena valjanom, mada je moralo da radi kloniranje elemenata koji su kvarili scenu. A rezultat:

Jedva je nekako “izvadih” da prođe. Više sam nezadovoljan nego zadovoljan: ništa pametno nisam izveo, ništa nisam naučio, nekoliko sati života je bačeno u vetar. Mišn not akomplišd, ali kakvo je veče bilo, odlično je… Jer nakon povratka kući više nisam imao volje ni za kakav iole ozbiljan rad.

E, lako je tako: izaći u baštu, pa slikati eksplodirane boje… Danas sam imao previše kandidata za fotku dana. Izabrao sam onu koja najviše odgovara istini.

Verovatno bi trebalo da podsećam samog sebe kako je sada najbolje doba godine da se izađe. Oko ravnodnevnice, svetlo je dobro manje-više celog dana. Zelena boja polako popušta i sledećih četrdesetak dana nastaje raj za slikanje biljaka, što u bašti što van grada.

Kad sam se najzad ratosiljao obaveza, zgrabio sam fotoaparat i otišao u baštu. Svetlo još uvek nije bilo naj-naj, ali ja sam bio nestrpljiv; bilo mi je dovoljno to što nemam više oštre senke i što lako mogu da pravim kadrove. Trudio sam se da načinim fotke koje su maksimalno valjano izvedene, toliko da obrada ostane minimalna. Dok dlanom o dlan, napravio sam preko četrdeset fotki – jedva sam se obuzdao da ne šamaram dalje. Zapravo, nisam toliko mlatarao fotoaparatom okolo koliko sam eksperimentisao sa kadrovima; i nekima od njih sam baš zadovoljan.

Onda je nastala muka: koju izabrati. Ako sam dao sebi u zadatak da bude uhvaćena neka istaknuta boja i da kadar bude što tačniji već u času ekspozicije, bilo je bar desetak fotki kojima mogu da prišijem “mišn akomplišd” – to nije bilo sporno. Nego, da malo okrenem u smeru sirovog naturalizma, rekoh i odabrah sledeću fotku.

Postoje barem dva razloga zašto sam izdvojio ovu fotku. Prvo, na njoj je element istaknute boje najizraženiji – ono malo zelene ne smeta iskakanju crvene boje, pa nisam morao da intervenišem nigde osim da proverim da li je balans bele boje ispravan. Drugi razlog je čisti inat: povremeno postavim poneku fotku u svoj profil na portalu photosig.com i doživljavam perverzno uživanje čitajući idiotske kritike onih koji nemaju pametnija posla. Za ovu fotku će reći da je trebalo da pomerim grančicu (zašto?), te da sklonim dva ugažena paradajza (zašto?), ona dva koja na slici dodiruju paradajz u prvom planu. Glupi Ameri: neću se smiriti dok ne doživim da mi neko od njih kaže kako je trebalo da operem i izglancam ovaj paradajz pre slikanja…

Kada na red dođu estetika, minimalizam i potreba da scena bude na prodaju putem nekih stock sajtova, znaću kako treba. Ko ga zna, možda dogodine u ovo vreme budem angažovao kompletni improvizovani studio za fotografisanje svega što donesem sa pijace.

A sad bi valjalo razmisliti gde ima neke zanimljive šume. U nedelju ćemo biti u Novom Sadu, ali za skok do Iriškog venca stvarno nemamo vremena…

Meračio sam ovo u glavi tokom poslednja dva dana. Na kraju se pokazalo da je daleko teže nego što sam mislio…

Podsetiću vas da većina fotki u projektu “jedna na dan” koje ste do sada videli u ovih još-malo-pa-šest-meseci ide u red onih koje su najpre osmišljene, pa zatim izvedene. Pritom se nisam nešto odveć trudio da pravim tzv. lepe fotografije, nego da napravim baš ono što sam zamislio; prva ideja je da kontrolišem odnos između ideje i tehnike, a druga da naučim da zadovoljim ideju u okviru znanja, mogućnosti i ograničenja. Taj princip je očuvan sa malim oscilacijama: valjda je razumljivo da ponekad nemam baš mnogo volje da isteram princip do kraja.

Ali, ponekad se desi da udarim u sopstvenu zamisao. Češće se desi da nisam predvideo nešto nego da sam unapred znao šta će biti glavno ograničenje, mada se taj odnos lagano menja u korist znanja poteklog iz iskustva. Tako je bilo baš večeras: imajući tačnu ideju šta želim da izvedem, na kraju se pokazalo da u improvizovanim uslovima kakve mogu da napravim nemam bogzna koliki manevarski prostor. Namera je bila sledeća: da slikam pravo u svetlo baterijske lampe, ali tako da ispred stavim neki objekat koji će se ocrtati u svetlu; budem li koristio merenje svetla u jednoj tački (najsvetlijoj), dobiću pravilnu siluetu objekta u prvom planu.

Bar sam mislio da će to tako ići. Lakše reći nego učiniti, pokazalo se. Malo po malo, tokom sesije sam okrenuo čunak na drugu stranu – slikanje protiv svetla, ali skrivenog iza objekta koji je vidljiv i samo u senci. Posle malo obrade, rezultat je ovaj:

Ovog mesinganog zeca poznajete, nadam se: učestvovao je u sesiji za fotku dana 27. marta.

A sama sesija je ispala skoro-pa-spontana. Imao sam ideju šta želim, ali se pokazalo da to ne pali; svetlo lampe je prejako, ne mogu da ga popustim, a ne mogu ni da napravim pravu perspektivu udaljavajući se, jer imam problema sa izoštravanjem u mraku. To pogotovo važi kad je zum u akciji, a manuelne kontrole su sve manje precizne kako se udaljavam od objekta – ipak ovo nije DSLR sa ručnim fokusiranjem. I onda, malo o malo sam sakrivao svetlo sve više, a otkrivao celog zeca – dok nisam došao do ove scene, kojom sam napokon bio zadovoljan.

Obrade minimalne: malo sam stišao odbegle boje i dozu prejake žute na površini stola. I to je to. Mišn akomplišd, jer je pouka izvučena, pa i da nisam dobio ono što sam hteo; sada znam zašto je tako, a to je već škola.

Večeras je na red došao jedan od motiva koje dugo držim na nišanu. Problem je u tome što je dugo trebalo da bih našao priču u toj slici…

Naš drugar Robert je proveo skoro sedam godina u zapadnoj Africi. Kad god bi došao kući na odmor, što se dešavalo jednom godišnje, stalno bi nam doneo neku sitnicu. Jednom prilikom, bila je to drvena skulptura izrezbarena iz jednog komada mahagonija. To je tipični slikoviti prikaz večnosti života, reče Robert kad nam je pokazao tu čudnu “osmicu”. I od onda, skulptura stoji na posebnom mestu na stalaži.

Odavno se kanim da fotografišem to čudo. Jednom sam čak i pokušao, pa nešto nije išlo kako sam zamislio, pa sam odbacio rezultat. A onda, baš tokom sat vremena dok smo čekali da dođe vreme da odemo Robertu u posetu, dođe mi žuta minuta. Ne sam oda sam izveo sesiju kojom sam bio veoma zadovoljan, nego sam pre odlaska od kuće i završio preliminarnu obradu… A onda sam pravio varijacije raznih fotki dok nisam došao do one kojom sam bio baš zadovoljan, jer ima u sebi nešto što prepoznajem kao priču. Evo je:

Ispade neobično to što sam od raznih varijacija i naglašavanja boja izveo baš monoromatsku fotografiju. Međutim, nijedna druga nije bila toliko ubedljiva (pogledajte ovde celu sesiju kao kolekciju sličica – dvanaest ekspozicija plus varijacije) i za ovu sam se odlučio bez mnogo dvoumljenja.

Ne mogu da prenebregnem jedan nedavno izrečen stav o prebacivanju fotografija u monohromatsku paletu… Moj drugar Tibi, fotograf mirne ruke, oštrog oka i mekog srca, pri nedavnom susretu je rekao da ne voli da vidi kako neko prebaci fotografiju u crno-belu, pa izigrava umetnost tim postupkom (Tibi, izvini, jer samo karikiram tvoje reči; ispravi me ako grešim). Mogu da razumem taj stav, ali se nadam da to ne znači i odricanje od postupka, jer postoje razlozi zašto monohromatska fotografija može da bude ubedljivija od svog ekvivalenta u punoj skali boja. Ima veze sa fiziologijom oka i sa nekim činjenicama koje se tiču evolucije… Ispričaću vam drugi put.

U međuvremenu, moram da primetim da odavno nisam imao sesiju koja je praktično bez škarta (osim par pregorevanja koja sam mogao da izlečim) i čiji rezultat sam mogao da variram tako lako. Imao sam ideju i da malo variram uglove i da sabijem perspektivu, ali baš dobro da sam se uzdržao. Već sa ovim što imam – mišn akomplišd.

Nezgodan dan za fotografiju; vreme sam potrošio na stotinu drugih stvari. A onda se pojavila lubenica…

Ode dan dok si rek’o “keks”! A kad bih vam rekao koliko sam za računarom proveo, pod uslovom da me ne bi bila sramota, ne biste mi verovali. Veći deo večeri sam potrošio na krpljenje mrtvih linkova nakon što sam instalirao novi admin dodatak u radionicu Suštine pasijansa (a bilo ih je, nije da nije). I beše nešto posla pride, pa se veče odužilo.

Spas je došao, da prostite, u obliku jedne male lubenice.

Nije da sam se nešto posebno potrudio, ali posle svog onog sezonskog voća i povrća koje sam slikao, red je da uhvatim i lubenicu – koliko god da sam prestao da ih jedem, tekstura jezgra ih čini zanimljivim za objektiv.

Čestito je priznati: ovo je trivijalna tema, fotka za popunu… Proteklog dana ništa nisam naučio i zato… Šta da se radi: mišn not akomplišd.