Category: Fotografija

Ovo je bila igra na jednu kartu. Zamalo da ne uspem da uhvatim onako kako sam naumio.

Za ponedeljak uveče, bio je dogovoren susret sa jednom našom drugaricom, povremenom Kikinđankom, koja je trenutno u rodnoj varoši. Uobičajeno mesto za susret je jedna kafeterija u centru grada, prijatno mesto na kome ima 99 kafa, 88 čajeva i bar još 77 raznih drugih napitaka. Dogovorimo se tako, pa pri polasku ponesem fotoaparat: znam da Jasna voli da naruči moku, neko čudo od napitka koje me više podseća na porciju gulaša nego na napitak od kafe…

Došli smo neki minut pre drugarice, Jasna zaista naruči moku, a za to vreme ja pripremim fotoaparat na stonom tronošcu. Dok smo tako čekali, kad evo nje, pa odmah predloži da izađemo na terasu na ulici. Ajde-de… Tamo sam izgubio svetlo, ali ne i nameru… Sto je bio nestabilan i dve od tri fotke su propale zbog toga. Šteta, jer ova fotka nije najbolja po uhvaćenom motivu, ali ajde-de…

Fotka nije nagnuta u toku slikanja, već posle. Nominalno sam dobio vodoravan kadar; došlo mi u poslednji čas da iskosim scenu, što inače ne radim ni često ni rado. Ali, već posle dva minuta igranja, bilo je jasno da nagib “radi”. Malo upravljanja svetlom, ništa dramatično; izrez 3:2 umesto 4:3 je pomogao da se oslobodim trivijalne površine šolje; zamućenu pozadinu sam ostvario makro režimom – i to je to. Već sam bio drugarski kritikovan zbog učestale upotrebe forsiranog vinjetiranja, ali večeras nisam mogao da odolim: ovde radi veoma dobro.

Igrao sam se, u međuvremenu, i sa opcijama izbleđivanja van zone sadržaja šolje. Nisam bio zadovoljan postignutim – ne nužno zato što ne uspeva kao ideja, nego sam zbrzio pokušaj, pa se nisam proslavio svojim radom. Kako god, malo je falilo da ne uspem… Ali, posrećilo se: mišn akomplišd.

Znao sam šta ću fotografisati, ali nisam tačno znao šta ću dobiti. Ovog puta, faktor “iks” je bio dominantan. Pa dobro, desi se i to.

Ana i ja smo bili da pregledamo stan u Novom Sadu, da pripremimo teren za dalje čišćenje i uređenje prostora za nastupajuće studentske dane. Stan se nalazi na Limanu 4, na sedmom spratu, ima terase na dve strane i predstavlja mali raj za fotografisanje ulice.

No, nisam imao previše vremena da se bavim slikanjem; svetlo je bilo oštro, nisam imao kad da čekam bolje uglove, pa sam zamislio da će pomoći ako nagarim kontrast i zasićenje, pa opet izvedem simulaciju tilt-shift fotografije da bih dostigao efekat diorame … Tako i bi, ali ovog puta sam dobio malo drugačiji efekat. Ovako:

Reč je o tome da sam efekat zamagljivanja izveo drugačije nego što je glasila davno rečena preporuka, zadržavajući se na elementarnim alatima. Nije moralo da ispadne tako, ali meni se dopada, ergo mišn akomplišd.

Nego, da vas vidim, oči sokolove: na ovoj fotografiji postoji jedna eksplicitna greška (e, jedna! da je samo jedna!). Umete li da je otkrijete? Bolje bi se videla na većoj fotki, ali vidi se i na ovoj.

Dan je ponekad toliko kratak da moraš da pomeriš ponešto za sutra.

Kada bi čovek sve mogao da postigne, možda bi mu bilo dosadno… Kako je onima kojima je dosadno, ponekad se pitam; je li to znak praznog ili privilegovanog načina života? Dilema.

Pre podne zaostali poslovi, i to samo oni koji imaju prioritet; popodne i rano veče na prvu rođendansku proslavu malog Roberta; drugi deo večeri konsultacije sa Marinkom. E, kad sam ga ispratio, tema konsultacije je postala predmet fotografisanja. A kad sam legao, mrtav umoran, shvatio sam da nisam poslao fotku dana. Pa ništa, i sutra je dan, pomislih…

Problem je u tome što ćete vi sad doći do pogrešnih zaključaka zbog predmeta fotografisanja… Onda ću ja da se pravdam i ispašće blesava atmosfera. Ali, ne odustajem.

Dok ne obratite pažnju na detalje, ne možete znati kolika je ova čaša, zar ne? Reč je o rakijskoj čašici, a u njoj kruška kaluđerka, poklon od prijatelja iz Prokuplja. Tek kad malo obratite pažnju, uočićete otiske prstiju. Uočio sam fleku tek kad sam preneo fotke na računar, ali sam odlučio da ne produžujem sesiju. Elem, verovali vi ili ne, ova rakija je pretočena nazad u flašu…

Boja te rakije je žuta, ali ne intenzivno, kakav je slučaj sa šljivom šumadinkom koju imam u zalihi, nego blago žućkast; izgleda besprekorno, a takav je i ukus. Zadatak je bio da pokušam da uhvatim tu boju. Nije bilo lako. Prvo, trenutno nemam belu pozadinu za fotografisanje – a i da imam, nemam prikladno osvetljenje koje je dovoljno jako i neutralno. Zato sam se mučio da nađem uglove osvetljenja koji ne prave preveliku distorziju i na to sam izgubio poprilično mnogo vremena. Na kraju je morala da radi i korekcija boje, ali sam najzad dobio tačnu nijansu. A otisci prstiju su gratis…

Da nisam bio umoran, vala bih ispio taj sadržaj; ali, beše kasno, ja umoran, a bilo je i dosta sve ono ranije tokom večeri. Popiću jednu večeras, kad se vratim iz Novog Sada. Tamo idem da uhvatim neku novu fotku dana, a usput imamo i nekog posla…

Kako sam krenuo na put, znao sam šta će biti fotografija dana…

Odavno sam se kanio da skoknem do Zrenjanina, da se vidim sa prijateljima. To je danas najzad ispunjeno. Dan je bio pun k’o oko i tragovi nervoze su se javili po obodima mog raspoloženja; valjalo je da resetujem to stanje, jer za nervozu nema mesta.

Već u polasku, video sam spektakl na nebu: u jednom času, postojala su tri plana oblaka, u tri sive nijanse – od olovne do skoro bele. Sunce je u nekom času probilo prekrivku i onda je počelo ludovanje boja. Mislim da sam oborio rekord u sporoj vožnji od Kikinde do melenačke krivine, gde sam najzad stao i napravio par panoramnih zapisa situacije na nebu. Evo jednog detalja:

Međutim, fora je u tome što je ovo izrez iz veće fotke – panorame. Evo male verzije:

Nije beg cicija: verzija 4200×1200 vas čeka online.

Da, znam da ima tehničkih nedostataka pri dnu fotke. Ali, ne marim; važno je uhvaćeno, a vremena za majstorisanje nemam. Žurio sam da obradim ovo jer sam umoran k’o pas, a sutra me čekaju nova iskušenja – zato se nisam bavio uklanjanjem šuma u donjem delu slike.

Da li je mišn akomplišd? Odlučite sami. Meni je svejedno. Važno da su tapete postavljene, polica ponovo zašrafljena, prevodioci namireni, prijatelje sam sreo i proveo nekoliko sati sa njima, a ona nervoza s početka priče ostala negde u jarku pokraj puta Kikinda – Zrenjanin.

Ovo je tema koju nisam ni dotakao do sada. A nije da nisam hteo… Ima instrumenata po kući…

Muzička familija, šta da vam pričam… Jedino što smo svi žrtvovali neko aktivno bavljenje zarad nekih drugih ciljeva. Šteta. Rado bih se vratio gitari, ali više ne živim načinom života koji bi mi obezbedio mir da opet prebiram po njoj.

Danas je Ana organizovala veliko spremanje u svojoj sobi: sutra joj dolazi majstor da lepi tapete, pa sklanja inventar. Kada je izvukla violinu ko zna odakle, primetio sam to. Nisam je video sa violinom u rukama godinama… Nisam ni hteo da je mučim na tu temu. Iskoristio sam priliku, i tako… Izabrana fotka je obrađivana u smeru atmosfere koja okružuje violinu poslednjih godina…

Nemam šta da kažem. Ama, možda i imam, nego mi mrsko. Izbegao sam zamke, sakrio fleke, izvukao zanimljive detalje… Ostalo je na vama. Mišn akomplišd.

Prijatno veče u dobrom društvu, a usput i kadar iz cuga.

I opet nemam šta puno da pričam. Dobar deo dana proveden u radu, celo popodne i deo večeri van kuće. I najzad davno dogovoreni susret sa Nevenom, drugarom koga nisam video, uh, tek nekoliko decenija, a koga večeras nisam hteo da maltretiram za obećani intervju (mada smo mnogo pričali o fotografiji).

I tek usput, jedan point’n’shoot pristup fotki dana.

Ovo je ćoše uslikano na terasi restorana “Radnički dom” u Kikindi, gde smo Neven i ja svratili da se malčice osladimo roštiljem (toga u Varanasiju nema ). Dopao mi se kontrast oblika između teksture pozadine (štukatur) i zakrivljenih nosača svetiljki; na stranu kontrast boje. Nije bilo nikakvo iskušenje, malo sam se poigrao sa svetlom u doradi – i to je to. Mišn (not) akomplišd: fotka nije unapred pripremljena kao ideja, ali zato nije ispala loše.

Ako se prilika ne zatekne u toku dana, zateći će se pre kraja dana. A usput se nađe čak i neko iskušenje…

Dan je bio dug, bavio sam se sa stotinu stvari, od kojih je najzanimljivija bila dugo očekivana poseta porodice prijatelja iz Zrenjanina. Prilike za fotografisanje su bile mnoge, ali se nisam laćao aparata: odveć mi je prijalo da se malčice opustim; u opuštenoj atmosferi druženja i čavrljanja na 99 tema (a sve neobavezne), fotoaparat neće smetati, ali neće ni pomoći previše. Zato nisam hteo da fotografišem čak ni špikovani srneći but, što je bila predstava za oko koliko i za čulo ukusa.

Prilika će se uvek desiti, kad vam kažem, samo valja biti pripravan za nju. Otvorim kapiju da uvezem auto u dvorište, a tamo ispod oraha – jedan Fića, pravi pravcati. Znam ga, to je vozilo iz tazbine mog brata, ponekad je tu kad krenu neke ojlala-kombinacije.

Rešim da fotografišem mališu, ali tu se ispreči nekoliko prepreka. Najpre, bil oje previše mračno za fokusiranje i kadriranje. Onda, bilo je tesno, što je otežavalo kadar: Fića je bio previše blizu bratovom Kadetu, a kako sam ja postavio svoj Punto, nije bilo ni mesta za neko taktičko kretanje. Mogao sam da rešim oba pitanja: bar dva svetlaj sam mogao da upalim odmah, a pride i da napravim razmake tako da Fića ostane čist za kadar.

E nećeš, rekoh sebi: ili ćeš se snaći sa onim što imaš ili ćeš odmah spakovati fotoaparat i naći nešto drugo za slikanje. U poslednje vreme nisam sklon odustajanju, pa sa mse uhvatio u koštac sa problemom. Rezultujuća fotka, izabrana među dvanaest ekspozicija:

Gomila pouka iz fotke, čak i pored greške…

Nastavite sa čitanjem… “Fotografija dana, 4. septembar 2011”