Кад неко каже да је купио стерео, то му дође као да каже да је купио љубичаст. Јер се не зна шта. Љубичасти мантил, кишобран, фломастер…? Стерео грамофон, слушке, озвучење, чарапе (“чује се и лева и десна”)?
А има и стерео слика. Стереоскопских, пуним називом. Метода за стереографију има више, а своде се на то како одвојити слику за лево око од слике за десно. Једна метода је да за свако око има по једна засебна слика, у коју се гледа засебним окуларом – прозирна или на одбијено светло. Остале методе преклапају слике које се онда раздвајају посебним наочарима. Неке имају поларизационе филтере (лева слика поларизована у равни од 45о надесно, десна налево; исти филтери постоје и на пројектору). Неке су везане жицом и имају течне кристале па се наизменично замрачују синхронизовано са пројектором који баш кад треба приказује слику коју треба, те се час левим оком види лева слика а десним ништа, час обратно, па се то онда у глави спаја јер око ионако не примећује промене брже од десетине секунде (тако ради и филм и теве и монитор). Анаглифске слике захтевају наочари у комплементарним бојама. Моје су из неког Забавника из деведесетих, кад су повремено објављивали стерео (ака три де) стрипове. Боје су, наравно, контра – свуда пише да је црвена за лево око.
Покојни колега Ђерман, док нам је предавао нацртну, доносио је уџбеник “…са анаглифским сликама“, који је имао своје наочари у џепу на унутрашњој страни корица. Цртежи су били савршени, тачно смо видели како та сфера, пресечена косом равни, баца пројекцију две различите елипсе из тог пресека – једну на усправну, другу на водоравну пројекциону раван. Све је било јасно јер смо га јасно видели. Добро, де, било би јасно и без тога, нисмо били туке, али ово је било тако занимљиво.
