Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kolekcije hiperveza ka raznim pametnim i manje pametnim sadržajima
Artur Klark je jednom rekao: “Mi svoju planetu nazivamo Zemlja, a jasno je da bi trebalo da je zovemo Okean.” Posle slike koju sam juče video, pitam se da li je Klark bio u pravu.
Većina nas zna da nešto preko 70% površine Zemlje prekriva voda. Uglavnom je to površina okeana. Znamo i to da globalna klima jako zavisi od temperature okeana te da su sve brige o globalnom otopljavanju uprte u nivo vode na planeti.
No, znamo li zaista koliko vode postoji na planeti?
Hajde samo na brzinu da zavirimo u najviše čitane članke na Suštini pasijansa. Možda vas bude zanimalo da nešto od toga i sami ponovo pročitate.
10. Gospodar Prstenova: film Ralfa Bakšija – 263 puta od 15. novembra 2011 – Na godišnjicu premijere, setili smo se čudnog animiranog filma koji, na žalost svih nas, nije uspeo da preživi finansijske stupice koje su mu bile postavljene.
9. Isplata – 285 puta od 31. decembra 2011. u 23:59 
– Vladanov članak je bio poslednji u 2011. godini. A taj članak je zaista isplata: posle konsaltinga koji nisam hteo da uradim za džabe, a od prijatelja ne mogu da uzimam novac, pala je odluka da mi bude isplaćeno kolekcijom od deset prvoklasnih fotografija iz Vladanovog kratkog, ali plodnog foto-opusa.
Nastavite sa čitanjem… “Top 10 na Suštini pasijansa za godinu dana”
Opet neočekivan obrt na kraju, kao i u jučerašnjem klipu.
Jeste, dobro ste videli na kraju.
Nego… Jeste li gledali film sinoć?
Danas se navršava 101 godina od rođenja najvećeg majstora origamija u istoriji modernog Japana, pa je Google u to ime objavio globalni doodle.
Akira Jošizava° (1911-2005) je bio veliki majstor origamija. Vlada opšte mišljenje da je on onaj koji je veštinu pravljenja oblika savijanjem papira pretvorio u realnu umetnost. Smatra se da je Jošizava kreirao preko 50.000 različitih oblika, a Orden izlazećeg sunca, koji mu je uručio lično car Hirohito, najviše je društveno priznanje za pojedinca u Japanu.
Ispratite linkove koji čuče ispod upita Guglu (može i klikom na ovu sliku). Origami je izuzetno zanimljiva disciplina: probajte i sami! Ja ću večeras napraviti nešto, možda baš klasičnu figuru ždrala, a onda fotografisati. I to će biti moja slika dana.
Inače, bio sam klinac od nekih 10-11 godina i dečko iz komšiluka je dobio od tetke iz inostranstva špil od desetak bogato ilustrovanih knjižica koje su bile uputstva za origami. Sećam se, dane smo provodili savijajući razne figurice; uživao sam u tome.
___________
° Pravo i puno ime čoveka je 吉澤 章, što se čita kao Jošizava Akira. Naime, pre nego što je Makartur počeo da pravi reda u administraciji Japana (1945-1952) putem amerikanizacije društva, obrnuo je imena tako da lično ime ide pre prezimena. Sada u Japanu postoji inicijativa da se praksa vrati na staro, u čemu im smeta globalizacija. Tako da zasad princip “prezime pa ime” ostaje samo u Kini, Korejama i Mađarskoj.
Kako stvari stoje, kupovina novina na kiosku mi sasvim dobro ide. Nisam to radio godinama.
Razgledao sam poštansko sanduče koje propisuju Pošte Srbije. Ne znam šta misle o tome da se svi oblačimo jednako, kao Kinezi u vreme Mao Ce Tunga, da možda svi isto mislimo kao u Orvelovoj distopiji ili da stojimo mirno u 15:05 četvrtog maja, kao što smo i radili jedno pet-šest godina, ali ovo sa poštanskim sandučićima im neće proći. Reč je o plehanom đubretu koje treba montirati sa spoljne strane kapije tako da se u njega pošiljke mogu ubacivati iz prednjeg i gornjeg, poklopljenog proreza. Taj prorez je taman toliko širok da National Geographic jedva prođe, i to tek ako namontiram sanduče dovoljno nisko da Njegovo Veličanstvo ne mora da se previše pruža sa svog bicikla. Oni formati na koje sam davao i po 160 € godišnje ne mogu da prođu u to sanduče. A vratanca? Pa meni su Čovekoliki odneli i celo namontirano bežično zvonce, pa me još jebavali sledeće noći iz mraka, dok još nisam znao za krađu. Od novog sandučeta bi napravili smederevac u roku od pet minuta. Gledao sam niz ulicu poslednjih dana. Indikativno: niko u četrdesetak kuća nije stavio to sanduče…
Eh, kakve perverzne misli ja gajim u svojoj glavi! To su misli o svetu u kojem se ja pretplaćujem na nekoliko časopisa, a oni stižu neoštećeni na moju adresu u sanduče koje se nalazi sa unutrašnje strane kapije. Samo što nema takvog sandučeta…
Kiosk je udaljen od moje kuće nedovoljno daleko: prođem kroz zadnju kapiju bolnice, pa kroz dvorište do glavne kapije, i tamo je. Mogao bih zimi bez jakne i kape da odem i vratim se pre nego što mi se uši ohlade. Ovog utorka je bilo prijatno prepodne kad sam kupio martovski broj National Geographica. Puštam Radio Paradise u uši i krećem sa prelistavanjem.
(…Boktemazo! Betovenova “Mesečeva sonata” na rock’n’roll radiju!…)
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam martovski National Geographic”
Zaboravili ste, a? Ja nisam. Štaviše, umalo nisam odustao od pokušaja.
Ovo je teško da se objasni, ali pokušaću.
Najpre, zašto ovako kasno? Februarski National Geographic je izašao pre 24 dana. Ima li to smisla? Upravo to sam pitao danas Igora u jednoj prepisci. On mi je rekao ključnu stvar: “važi celog meseca, zar ne?”. I duže, prijatelju. I duže. Ja svoju kolekciju National Geographica smatram vrednim blagom.
A onda: baš to što National Geographic smatram blagom – nisam više pretplatnik. Posle pet punih godina. Kapitulirao sam pred poštarima koji rade šta hoće sa mojim primercima časopisa. Ne bi mi bilo pravo ni da sam dobijao te brojeve besplatno, a kamoli što sam ih plaćao. Živeo sam u iluziji da mogu da živim u koliko-toliko uređenoj zemlji i da pretplatom na časopis kupujem udobnost koja mi civilizacijski pripada. Međutim, poštu u ovoj zemlji raznose osobe čiji broj cipela je očigledno veći od njihovog koeficijenta inteligencije. Njihovi nadređeni, i to na nekoliko nivoa u lokalnoj podružnici Pošta Srbije, mrtvi ‘ladni izjavljuju da im ne mogu ništa. Time ispada da im ja mogu nešto; a pošto se plašim zatvora u slučaju da zaista nešto i preduzmem, to sam odlučio da je pametnije da od sada forsiram kioske.
To, dakako, nije izgovor za tronedeljno kašnjenje u prelistavanju aktuelnog broja.
Poenta je u tome, priznajem, što nisam pročitao aktuelni broj. Dobro, dešavalo se da na blogu prelistam broj u kome nisam pročitao sve članke; ali nije bilo da nisam pročitao baš nijedan. I nema druge: ove večeri paralelno čitam aktuelni broj i pišem ovaj prilog. Zbog toga, ovog puta će izostati uobičajeno slušanje moje omiljene radio stanice. Večeras mi je po volji tišina.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam februarski National Geographic”
Danas je 155 godina od rođenja znamenitog nemačkog fizičara i Google je u to ime objavio prikladni animirani gif koji služi kao doodle.
Heinrich Rudolf Hertz je rođen 22. februara 1857. u Hamburgu. Živeo je kratko, nepunih 37 godina (umro je 1. januara 1894), ali je ušao u panteon besmrtnika nauke kao onaj koji je eksperimentalno dokazao postojanje elektromagnetnih talasa. Učinio je to tako što je konstruisao uređaje koji odašiljaju, odnosno primaju te talase radio-zračenja.
Imao je Herc još zasluga u eksperimentalnoj fizici. Nema smisla da ih prepričavam: naći ćete sve diljem Veba. Samo kliknite gore na priloženi doodle.
Ako vam nije već jasno koliki prostor pragmatičnog delovanja je otvoren radom Hajnriha Herca, ja to svakako neću moći da vam objasnim na ovom mestu (ili na bilo kom drugom – nije to moj posao). Tek, ostaje zabeleženo da je prezime ovog naučnika koincidentno bilo jednako kao i jedinica za frekv… A? Šta?… Uh… Tek, ostaje za istoriju: jedinica za oscilaciju (frekvenciju) dobila je ime Herc (Hz) po ovom vizionaru.
Pred vama je jedna neobična vizuelna prezentacija prirode, u svoj veličanstvenosti prikazanog odnosa veličina. Nije loše da se podsetimo, da malo spregnemo svoju aroganciju prema prirodi.
Najpre pogledajte ovaj kratki film:
A zatim idite na prezentaciju The Scale of the Universe 2 po kojoj je taj film i napravljen. Reč je o interaktivnoj flash animaciji u kojoj se krećete klikom na objekat ili pomeranjem klizača.
Moram da naglasim: ovo je jedna od najlepših vizuelnih prezentacija proporcije u prirodi koje sam imao zadovoljstvo da vidim. Iako svedena na trivijalne odnose i na pomalo posprdni ton kojim autor objašnjava neke artefakte, veoma je zanimljivo kretanje po virtuelnoj dubini, u logaritamskoj skali 10n koja pomaže u lakšem prihvatanju odnosa.
Gugao se trudi da čini sve što rade i druge velike kompanije: da se dodvori lokalnom tržištu. Evo nama lokalne škrabotine.
Recept najuspešnijeg poslovanja danas uobičajeno glasi “posluj globalno, deluj lokalno”. Taj koncept je toliko važan da kompanije samo na lokalizaciju online sadržaja daju enormne sume. Rekao bih vam koliko Google troši samo na lokalizaciju Monetization servisa (AdWords, AdSense, Analytics i prateći programi) na grupu jezika u kojoj je srpski. Ali nemam tačnu potvrdu iznosa, a pride imam interes u toj priči, pa ne smem da komentarišem osim što ću vam reći da je to čestit sedmocifreni iznos svakog meseca.
E, sad na red dolazi novi nivo lokalizacije, a to je lokalno delovanje. To je nešto što prodavci magle i sumaglice nazivaju “politika prisustva”. U tom trendu delovanja, Google je danas lansirao doodle povodom Dana državnosti Srbije.
I kao što reče PoZZdravljač, koji mi je prvi i skrenuo pažnju na ovo, malo previše liči na one kvazinovčanice iz perioda hiperinflacije; dodajem tome: liči na one papiriće koji služe kao novčanice za monopol. Kakve veze ove monohromatske šare imaju sa Danom državnosti, meni baš i nije sasvim jasno. Deluje nejasno, otaljano i bez ikakve druge asocijacije osim pomenutih, a to sa Danom državnosti nema veze.
Na stranu što je kompanija Google još na početku procesa lokalizacije odlučila da ne lokalizuje ime svog brenda, tako da je ovaj nastup ispao čist promašaj.
Pošteno, ovo je prvi Google doodle koji mi se uopšte nije dopao.
Kad započne godina, započne i novi ciklus pretplate za mene; to jest, stiglo je podsećanje da je vreme za obnovu pretplate. Šta da radim?
Znate već, poštari su se pretvorili u Morloke, a ja sam jadni mali Eloi i ne smem da izađem na ulicu da me Morloci ne bi pojeli. A oni sve čine da me namame napolje: poslednja dva puta namerno nisu oštetili pristigle primerke National Geographica samo da bi me prevarili da se opet pretplatim. Kao, pronikli su u moj plan da neko vreme kupujem primerke na kiosku i tako napravim bar jednu neprekinutu seriju nepocepanih primeraka u kolekciji. Šta da radim?…
Redovni pretplatnik sam od broja 4 (februar 2007). Brojeve 2 i 3 sam kupio na kiosku, a za prvi broj bejah zakasnio jer nisam znao da se uopšte pojavio… Posle sam zamolio Igora da mi izvuče jedan primerak iz remitende, pa je i to konačno bilo nadoknađeno. Jedan primerak nikad nije stigao poštom, a jedan je jako kasnio, pa sam ih nadoknadio na kiosku. Prosek je dobar. Samo da nije tog strašnog cepanja. Šta da radim?…
Pošta traži da stavimo poštanske sandučiće na uličnu stranu kapije. To se neće desiti, jer ja ne mogu da provodim život braneći sadržaj sandučeta od lopova i bolesnika kojima je cilj da unište nešto tuđe, šta god to bilo. Da, već sam video polomljene brave i prozorčiće na takvim sandučićima. Ako stavim sanduče sa unutrašnje strane, pa ostavim prorez, onaj što ima veći broj cipela nego IQ će opet praviti origami od mojih primeraka časopisa. Šta da radim?…
Znam: puštam Radio Paradise i prelistavam januarsko izdanje.
Nastavite sa čitanjem… “Prelistavam januarski National Geographic”