Category: Internet

(Isečak)

…

– A u Sibiru?

– A u Sibiru – ne. U Sibiru se ne može preživeti. U Sibiru niko ne živi, tamo samo crnci žive. Hranu im ne dovoze, pića nemaju, a da se i ne govori o “jesti”. Samo im jednom godišnje iz Žitomira dovoze izvezene salvete – i crnci se o njih vešaju.

– Kakvi crnci? – trgao se dekabrist koji je gotovo zadremao. – Kakvi crnci u Sibiru? Crnci žive u SAD, a ne u Sibiru! Pa, recimo da ste bili u Sibiru. Ali, da li ste bili u SAD?

– Bio sam u SAD! I tamo nisam video nikakve crnce!

– Nikakve crnce! U SAD!

– Da! U SAD! Ni jednog crnca!

Svi su toliko otupeli, toliko je u svakoj glavi bilo magle, više nije bilo mesta za nedoumice. Ženu sa teškom sudbinom i sa ožiljkom a bez zuba – svi su zaboravili. I sama se nekako zaboravila, i svi ostali su se zaboravili; jedino je mladi Mitrič, da bi se u prisustvu dame pokazao badža, pljuvačkom nakvasio potiljak…

– Znači, bili ste u SAD – mrmljao je brkajlija – to je veoma, veoma posebno! Crnaca tamo nema i nikad ih nije ni bilo, to verujem!… Verujem vam kao bratu… Ali – recite: slobode tamo nije bilo i nema je?… Sloboda za taj kontinent tuge ostaje priviđenje? Recite…

– Da – odgovorio sam mu – za taj kontinent tuge sloboda je samo priviđenje, a oni su na to toliko navikli da i ne primećuju.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– Da li je to sve, Mitriču?…

Vagon se zatresao od smeha. Svi su se smejali bestidno i veselo. Unuk se sav tresao, gore-dole, da levo-desno ne bi udarao svoje cevanice. Brkajlija se ljutio:

– A gde je tu Turgenjev? Dogovorili smo se: kao kod Turgenjeva! Ovde samo đavo zna šta se dešava. Neki sav u čirevima! Pa još i “piški”!

– Pa on je verovatno prepričavao film! – zabrundao je neko sa strane. – Film “Predsednik”!

Sedeo sam i razumeo starog Mitriča, razumeo sam njegove suze: njemu je bilo žao predsednika, zato što su mu dali takvo ime, i zida koji je pomokrio, i čamca, i čireva – svega mu je bilo žao. Prva ljubav ili poslednja tuga – zar tu ima razlike? Bog, umirući na krstu, naložio nam je da imamo sažaljenja, a ne da se podsmevamo. Samo ljubav i sažaljenje! Ljubav prema svakom prstu, prema svakoj utrobi. I sažaljenje prema plodu svake utrobe.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Šenuo i leži. Ne radi, ne uči, ne puši, ne pije, ne ustaje iz postelje, devojke ne gleda, ni kroz prozor ne proviruje… Daj mu Olgu Erdelji, i dosta. Naslušaću se Olge Erdelji, kaže, i vaskrsnuću: ustaću iz postelje, radiću i učiću, piću i pušiću, i kroz prozor ću gledati. Mi mu govorimo:

– Šta će ti baš Erdelji? Uzmi Veru Dulovu. Uzmi je umesto Erdelji, Vera Dulova divno svira!

A on:

– Baš me briga za vašu Veru Dulovu! Video sam vašu Veru Dulovu kad sam crkavao! S vašom Verom Dulovom ni da serem ne bih seo!

Vidimo, mali je sasvim pobenavio. Kroz tri dana ponovo idem k njemu.

– Kako si, još uvek o Olgi Erdelji sanjariš? Našli smo lek: ako hoćeš, sutra ćemo ti Veru Dulovu dovesti?

– Svakako – odgovara – ako hoćete da ja vašu Veru Dulovu udavim strunom od harfe, onda, molim, dovedite je. Ja ću je udaviti.

Šta da se radi? Mali crkava, treba ga spasavati. Pošao sam k Olgi Erdelji da joj objasnim o čemu se radi, ali nisam se usudio. Hteo sam čak i kod Vere Dulove, ali ne, mislim, udaviće je kao pile. Lutam uveče po Moskvi, tužan sam: one tamo sede i sviraju, zabavljaju se uz harfe, a od malog ostali samo kost i koža.

I sretnem bapca, nije bila baš stara, ali je bila mrtva pijana. “Rublju mi daj – govori – daj mi r-r-rublju!”. Tada mi je sinulo. Dao sam joj rublju i sve sam joj objasnio: ona, ta pičkica, bila je razumnija od Erdelji, a zbog ubedljivosti sam je naterao da ponese balalajku…

I tako sam je odvukao svom prijatelju. Ušli smo: on leži i tuguje. Prvo sam mu, još s praga, bacio balalajku. A zatim sam mu pod nos gurnuo Olgu, gurnuo sam je na njega… “Evo je, Erdelji! ako ne veruješ, pitaj!”

A ujutro vidim: otvorio je prozor, provirio je kroz njega i zapalio je. Zatim je počeo malo raditi, učiti, piti… I postao je čovek kao svi ljudi. Eto, vidite!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

– A zašto je ta žena za tezgom dobra?

– Dobra je jer loša vam prazne flaše uopšte ne bi uzela. A dobra žena vam, uzme prazne flaše i u zamenu vam da jednu punu. Zato je treba poštovati… Zašto uopšte na svetu postoje žene?

Svi su ućutali. Svaki je pomislio svoje, ili su svi pomislili isto, ne znam.

– Da bi ih poštovali… Šta je rekao Maksim Gorki na ostrvu Kapri?

“Merilo svake civilizacije je odnos prema ženi”. Evo ja: dolazim u prodavnicu u Petuškama, donosim trideset praznih flaša. Kažem: “Gazdarice!”, kažem to promuklim tužnim glasom: “Gazdarice! Dajte mi punu, budite tako dobri…” I već znam, ako rublju ne dam: 3 60 minus 2 62. Žao mi je. A ona me gleda: vratiti, gadu, kusur ili ne vratiti? A ja nju gledam: da li će mi, gadura, vratiti kusur ili neće? Tačnije, tog trenutka ne gledam nju. Gledam kroz nju, u daljinu. I šta se pojavljuje pred mojim praznim pogledom? Pojavljuje se ostrvo Kapri. Rastu agave i tamarisi, a pod njima sedi Maksim Gorki, ispod belih pantalona dlakave noge. I preti mi prstom: “Ne uzimaj kusur! Ne uzimaj kusur!” Ja mu namigujem, kažem: biće nešto da se poždere. “Dobro, popiću, a čime ću se omastiti?”

A on: “Ničim, Venja, podnećeš. ako ti se ždere: nemoj piti.” I tako odlazim bez kusura. Ljutim se, naravno, i mislim: “Merilo!” “Civilizacija!” “Eh, Maksime Gorki, Maksim Gorki, blesav ili pijan si to izgovorio na svome Kapriju? Tebi je dobro – tamo ćeš žderati svoje agave, a šta ću ja žderati?…”

Masa se smejala. A unučić je vrištao “Kakve agave, kakve dobre kapre…”

– A zla žena? – rekao je dekabrist. – Zar nije potrebna i zla žena?

– Svakako! Svakako, potrebna je – odgovorio sam.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)