Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Najbolji pokazatelj smaka sveta
Sto treći broj online časopisa “Etna” je obeležio deset godina ovog sjajnog stecišta domaće satire. Ponizan pred tim uspehom, a presrećan što sam bar u jednom delu rasta bio deo te priče, upućujem čestitke!
Časopis “Etna” je dogurao do ozbiljnog jubileja: malo posle stotog broja, navršilo se i deset godina kontinuiteta ključnog izvorišta srpske satirične scene.
Ron Mueck je australijski vajar hiper-realista koji radi u Velikoj Britaniji. Njegova specijalnost su izrazito detaljne skulpture ljudskog tela, pri čemu tu preciznost izaziva i grotesknim proporcijama…
Čudan je, senzibilan i izazovan svet koji ovaj umetnik gradi. Izazovi koje postavlja pred posmatrača su ponekad groteskni, ponekad jezivi, a uvek provokativni i zahtevaju angažman do naprezanja. Nema skrupula, a izgleda da nema ni tabua: na jednoj postavci, Mueck je postavio metar dugačku skulpturu koja predstavlja njegovog mrtvog oca – golog i postavljenog tako da praktično svi posetioci izložbe moraju da ga prekorače.
Umetnici poput Rona Muecka nas podsećaju da umetnost nije među nama da bi bila lepa, jer težnju ka lepom objašnjava estetika, a besmisleno i površno zadovoljenje težnje ka lepom vodi u kič. Možda bismo se bolje osećali kada bi te skulpture bile manje zastrašujuće nego što su inače: trudnica visoka tri metra, tek rođeno i još krvlju umazano dete dugo pet metara, debeli goli džin koji možda ne bi imao mesta da se ispravi iz ugla u kom sedi… Dve bakice visoke 70 cm koje ćućore pri susretu na ulici ispadoše tek mali, benigni dodatak, takoreći stilska vežba… Dok ne obratite pažnju kakve poglede te skulpture upućuju.
Više radova možete videti i informacija pročitati na mnogim veb stranicama. Guglajte ime ovog umetnika, a svakako ne zaobiđite sledeće stranice:
(tnx Željko)
Baš sam nešto londrao po svom starom blogu u nameri da izvučem sadržaje koje ću preneti ovamo pre nego što zatvorim ono mesto, pa naiđoh na bazu Unkno.com (link je zatvoren i sad postoji novi… ne, ne postoji), u podnaslovu:
Unnecessary knowledge.
Useless facts.
Probajte, uostalom. Verovatno ste čeznuli za nekim nepotrebnim informacijama: recimo, čulo ukusa leptira je na nogama; hamburger je skuplji od automobila ako poredite masu; Mišel Fajfer se plašila da glumi Klaris u filmu “Kad jaganjci utihnu”, pa su našli drugu glumicu… A šta tek reći na neke vitalne statistike: 1996. godine, u SAD je zabeleženo 43,687 incidenata u vezi sa toaletima; postoji jedan kalašnjikov na devet stanovnika sveta; najviše samoubistava se dešava ponedeljkom.
Ima toga tamo još.
[EDIT, januar 2013: Nema više. Sajt je zatvoren i nema više ekvivalenta. Šteta.]
Dečica iz DNR Koreje (iliti Severne Koreje, kako smo naučili) nastupaju svirajući gitare koje jedva obuhvataju svojim ručicama.
Jasna kaže da su baš slatki. Uz svu volju, ja ne mogu da se otrgnem od uporedne slike mučenja životinja u cirkusima. Konkretno, setio sam se neke scene u kojoj su terali neke pudlice da šetaju na dve prednje noge. Tada sam pomislio kako bi baš bilo lepo naterati dvoje dresera, koji su bičem držali te kučiće u pažnji, da pred publikom odigraju užičko kolo skakućući na šakama, dok su im na stopalima namontirane cicane mašnice.
Ne znam šta mislite o ovome. Da bi ova dečica naučila ovo, morala su da provedu nebrojene sate u radu umesto u igri. Onaj ko ovako malu decu tera na ovakve rezultate za mene je bolestan um. Može biti da grešim, ali ja sam uvek na strani dece.
(tnx Milan)
Citat dana:
S jedne strane ne razlikuju Evropu od Grčke, a s druge strane umeju da te isprave ako pobrkaš mug i pitcher.
Dragan, moj prijatelj, o Amerikancima među kojima je živeo jedanaest godina.
Rowan Atkinson: po zanimanju genije. Pojavni oblik: glumac. Specijalnost: komika i pantomima. Svestran deran.
Ovo sam davno gledao na televiziji; uvek sam raspoložen za ponovo.
Majstor.
(tnx Saša)
Da li se najpoznatiji lingvista Srbije umorio? Iza njega, nije ih ostalo mnogo. Šta ako sad navale ćiriličari?
Nekoliko medija prenosi reči akademika Ivana Klajna u članku koji je prvi objavio list “24 sata” pod naslovom “Daunloud i guglovanje uskoro u srpskim rečnicima“. U tom članku se obrađuje uvek vruća tema prihvatanja tuđica u jeziku.
Većina navoda u tom članku je zasnovana na poznatom i opšteprihvaćenom pristupu po kome važi da reč koja je u živoj upotrebi treba da ima svoje mesto i u matičnom rečniku jezika. Citat:
Nastavite sa čitanjem… “Odškrineš vrata, a bujica ih izvali”
A šta reći… Dečko je hteo da privede nešto, pa mu se nije posrećilo…
(tnx Bule)
E, tako se to radi:
Postoji i jedan vic na ovu temu. Ali mnogo je bolje ovako, zapravo. Prosto da čovek poželi da se okuša u “Milioneru”…
(tnx Goran)
Nacija je na kolenima: ljubav je pobedila. Prestali smo da strepimo, da drhtimo. Oni sa slabijim živcima su malčice pišnuli u gaće od uzbuđenja. Ostali će zaspati snom pravednika i tako se najzad izvući iz mentalne krize.
Najzad, nije to lako: nemaš više svojih problema, pa se baviš tuđim, kao što je red. Od sve muke, zadesi se strašna nevolja: prekinula se romansa između neke voditeljke sa televizije i nekakvog nalickanog pevača komercijalne muzike. Nacija prolazi golgotu dok ona odlazi na doručak kod njega: nije problem to što je ona otišla na doručak kod njega, nego što nije bilo kamere u njegovoj kuhinji, pa ne znamo ni šta su radili ni o čemu su pričali. Mediji su zakazali, pa mi ostadosmo uskraćeni za informacije neophodne za dalje delovanje.
Bio je to dan zebnje za srpski narod, jer on je otišao da mazne lovu negde u inostranstvu, a ona kući da odrema posle rane jutarnje smene. Oni hrabriji su stameno ostali uz kioske u očekivanju nekog vanrednog izdanja bilo kog od relevantnih tabloida. Oni sa slabijim živcima su tiho plakali u nekom prikrajku, pazeći da im slučajno ne promakne neka informacija o pozitivnoj promeni na nekom od 110 kanala kablovske televizije koji se, srećom, bave tom vrstom društvenog angažmana..
To ti je srpski narod. Čak i u času najgrđeg jada iskazuje optimizam koji nema pandana u modernoj istoriji.