Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kojekakve informacije koje prolaze pored nas i oslikavaju svakodnevicu
Koncept aftamacke vožnje na autoputevima nije novog datuma. Razne kompanije isprobavaju koncept, implementacije su već uspešne, a pridružuju se i oni koji planiraju da ostanu na tržištu bar još dvadeset godina. Da vidimo kako se sprema Hyundai.
Jes’ reklama, ali dobra.
Budućnost je počela, sadašnjost je precenjena, a prošlost smo ionako propustili, pa nije važno. Pravo je pitanje: kako se ovi automobili nose sa rupama na putu između Bašaida i Kikinde?
Nivoi nerazumevanja su počeli da dostižu novi nivo. Treba li da se zabrinemo zbog toga?
Treba li da se zabrinemo zbog toga, pitamo vas?
Nastavite sa čitanjem… “Nepravda nad nosiocima elektronskog čuda na licu”
Ne pitaj mnogo. Pokreni preko celog ekrana u visokoj rezoluciji i ućuti na tri minuta. Zaslužili su barem toliko tvoje pažnje.
Globalno otopljavanje pravi problem polarnim medvedima. I ne samo njima.
Ponosni otac pokazuje sina celom svetu.
I ko bi rekao da će on jednog dana postati dork… droko… doktor, um, k-hm, nauka.
Ponekad je teško razumeti kolika je ta voda ako je ne vidiš uživo. Ova slika to nadoknađuje. Pruži sliku preko celog ekrana.
Tužno, ali fascinantno. Ovo je jedan od najboljih kadrova poplave koje smo ovih dana videli.
Upamtite da od vitalnosti ovog mesta zavisi da li ćete imati struje preko celog dana, bez prekida.
Zastao sam na minut ispred TV-a kad sam video da govori Jovan Memedović. I uhvatih zrelu misao: deder da je parafraziram pre nego što mi iščili…
Ako postoji jedno dobro iz ove nesreće koja nas je snašla, to je saznanje da smo mali i nemoćni pred prirodom i da se ne može protiv poretka koji je priroda zamislila. Pogotovo: mi smo ovde imali mnogo sreće kada je reč o prirodnim katastrofama: nemamo ciklone, nemamo zemljotrese i cunamije, nema vulkana…
Kako to negde u svetu izgleda, kako je moguće da “superćelija” postane predmet pukog interesovanja ljudi, a ne predmet straha jer je prečesta pojava, a svi već imaju skloništa ispod kuće i preostalo im je još samo da se zajebavaju, predmet je ovog video sadržaja.
Pet ili šest sati pre nego što je voda sa provaljenog nasipa reke Kolubare stigla do Obrenovca, opštinske vlasti su odlučile da nema potrebe širiti paniku sirenama za uzbunjivanje. Zahvaljujući toj mudroj i premudroj odluci, građani su bili u prilici da iskuse jedinstveno zadovoljstvo vožnje čamcem ulicama svog gradića.
Ovaj film nema ni početak ni kraj. To je simbolično, To je vrlo simbolično.
Pomozite unesrećenima ako imate načina. Što pre, ako možete. Ne zaboravite ni to da će pomoć ljudima biti potrebna i kad ova nesreća prestane da bude medijski atraktivna, jer ovaj medijski blesak će poroći kroz nedelju dana, a muka onih koji su izgubili sve trajaće još dugo.
Gamadima koja su se u ovoj nevolji pokazala kako su se pokazala bavićemo se posle.
Zagađenje bukom je jedno od najgorih: shvatio sam odavno da je to možda glavni razlog mog animoziteta prema većim gradovima. Nedavno sam naišao na prikaz (zasad konceptualnog) uređaja po imenu Sono, koji bi mogao da pomogne barem u delimičnom rešavanju tog problema.
Ne znam dokle je stiglo u postizanju rezultata. Pogledajte ovde ako vas više zanima: tu se priča o nekakvom navodno uspešnom prototipu. Humano življenje bi trebalo da podrazumeva poštedu od buke sa ulice. Nadajmo se da Sono nije daleko od nas.
Situacija je vanredna! Moramo da sprovedemo hitnu meru spasavanja dobrog raspoloženja voljenog predsednika bratske nam Demokratske Narodne Republike Koreje!
Nastavite sa čitanjem… “Sreća, radovanje, veselje (i šta ono beše četvrto)”
Suština pasijansa se oprašta od omiljenog pisca.
…Nevolja je bila u tome što je kiša sve sluđivala, remetila i nagrizala, tako da bi među zupcima najjalovijih mašina izraslo cveće ako ne bi bilo podmazivano svaka tri dana, oksidirali bi konci brokata i buđ bi se zapatila na mokrom rublju. Vazduh je bio toliko vlažan da su ribe ploveći mogle da uđu kroz vrata i iziđu kroz prozor.
Sto godina samoće (1967)