Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
Danas je tačno 37 godina od prerane smrti Tima Buckleyja. Prikladno je da čujemo jednu od njegovih velikih pesama.
Nemam šta pametno da kažem osim onog što je rečeno na početku ovog video zapisa:
This is Tim Buckley.
Kad malo bolje razmislim, dovoljno je. Muziku tog čoveka sam uvek prihvatao zdravo za gotovo. I nikad se nisam pokajao zbog toga.
Danas slušamo nešto što će vam probiti mozak tokom leta. Ali neka: bolje da to bude ovakva muzika nego nešto rahitično poput one drombulje iz Venecuele.
Dragi moji: Muse at their best. Ovo je novi singl sa nastupajućeg albuma The 2nd Law koji će izaći u septembru. I ne samo to: pesma “Survival” je zvanično izabrana da promoviše Olimpijadu u Londonu.
Slušaj. Slušaj glasno!
Vredni pošiljalac na jutjub je postavio i tekst. Deder da ga zdipim.
Naslov je, dakako, parafraza: “Heart of the Sunrise” je poslednja i možda ključna numera na fenomenalnom albumu Fragile (1971) grupe Yes. Taj album, u paru sa sledećim Close to the Edge (1972), beše dah onoga što čistunci smatraju vrhom kreacije velikog benda u zlatnom sastavu Andeson–Howe–Squire–Bruford–Wakeman.
Verzija koju vam plasiram je nešto posebno. Više reči posle slušanja.
Danas slušamo jednu prelepu obradu: pesma “Dream a Little Dream of Me” potiče iz vremena kad se pesme nisu baš tako lako parkirale uz neko ime. Lutala je ta pesma celih 37 godina dok nije dospela u glas “Mame” Cass Elliot.
Da, znam da je mnogo verzija ove pesme. Za mene, Ella Fitzgerald je kraljica kojoj ova pesma zaista pripada (i mislim da joj nikada niko nije oduzeo taj primat), ali… Ali, Mama Cass je otpevala ovu pesmu kao nešto posebno, kao nešto toliko krhko da imate utisak kako će se polomiti ako li samo pokušate da dotaknete.
I zato ne dotičite. Poslušajte ponovo.
Ove nedelje ćemo slušati neke uspešne pevačice svetske scene. Za danas biram jednu od retkih produkcija namenjenih MTV tržištu koje su mi ostale u dobroj uspomeni: pesmu “Sleeping Satellite” i danas volim ne manje nego u vreme kad sam je zavoleo.
Čudo jedno taj MTV. Pade mi nešto na um…
Hteo sam da završim nedelju u ritmu muzike za velike dečake, ali baš mi se ne da. Nakon što sam juče propustio da prokomentarišem stotu godišnjicu od rođenja Alana Tjuringa (i fenomenalni Google doodle koji je upriličen), ne mogu više da propuštam važne datume, nema smisla.
Elem, danas je 68. rođendan Jeffa Becka, velikog i značajnog gitariste, čoveka koji je imao svoj ne baš mali udeo u oblikovanju moderne popularne muzike. Današnja muzika za popodne je jedna od retkih prilika kada možete čuti Jeffa Becka da peva. A sa njim, eto žurke, peva i elita koja se zatekla na novogodišnjoj žurci kod Joolsa Hollanda.
Danas, sa malim zakašnjenjem, slušamo remek-delo skorašnjeg datuma, pesmu koja otvara album Out of the Tunnel’s Mouth iz 2009. godine. Prava muzika za velike dečake.
Pravo u srce. Ko ga ima, to jest.
Steve Hackett je jedan od mojih gitarističkih heroja. Možete biti sigurni da ću vas još gnjaviti njegovom autorskom muzikom, kao i nekim velelepnim izvedbama koje je ostavio u ključnom periodu rada grupe Genesis. A nekom prilikom će biti i malo više reči o Hackettovom radu.
Danas slušamo veliku poslasticu iz domena progresivnog rocka, muzike za velike dečake. Grupa Refugee je bila kratkog daha, ali trag koji je ostavila bio je dubok.
Jon Hiseman, utemeljitelj, vođa i bubnjar progresivnih engleskih grupa Colosseum, Tempest i Colosseum II, danas puni čestitih 67 godina. U to ime ćemo poslušati jedan od svetlih momenata prvog Colosseuma.
I, kao što rekoh, ove nedelje slušamo muziku za velike dečake. A kako da sastavimo pregled takve muzike bez omiljene italijanske grupe…
(malo se gubi sinhronizacija, ali nema veze)