Biti roditelj ponekad nije ni malo lako. Kada dobiješ prvo dete, posle početnog oduševljenja shvatiš da ono nije igračka za malo stariju decu i da oko njegovog podizanja ima puno posla. Na njemu naučiš sve što do tada nisi znao i prebrodiš traumatične događaje koji se podrazumevaju: prvi korak, bolesti, dolasci u vrtić, pa u školu… Sa drugim detetom je već lakše jer si se već ispekao na prethodnom. No, fokus roditelja se, sasvim prirodno, u tom trenutku pomera sa starijeg na mlađe, pa se često dešava ako je razlika u godinama između dece malo veća da se starije oseća pomalo zapostavljenim.
Današnji psiholozi mogu satima da pričaju o mogućim posledicama zapostavljanja dece u porodici, a ja se stalno pitam kako su naši preci, pre samo par generacija, izlazili sa ovim problemom na kraj. Imati pet i više potomaka je bila sasvim uobičajena stvar, a starija deca su čuvala mlađu – roditelji, jednostavno, nisu imali vremena da im posvete pažnju jer je trebalo sačuvati goli život, a kamoli da su razmišljali kakve posledice mogu da nastanu zbog “zanemarivanja”.
Ambijent u kome živimo se, za relativno kratko vreme, potpuno promenio, pa i naše promišljanje na ovu temu. No, ona će uvek biti prisutna.
