Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Šta slušamo ovih dana. Takođe, šta iskopavamo iz kamare fonograma…
No gas for the plough, so the corn’s gone to sell
An’ we traded the cow, so we can’t pass the milk
Our jeans all need patchin’, our eggs all need yolks
And we might be laughin’, but it ain’t no joke
Ne moraš da budeš seljak da ukapiraš o kakvom se “čabru” radi u pesmi, a svaka sličnost sa životom u našem bliskom okruženju je slučajna.
Kada sam otišao sa komšijom do njegovog prijatelja, dan nam se neočekivano završio. Uz malo sreće, brzo smo završili ono zbog čega smo došli, a veče se uz dobro vino pretvorilo u prijatno ćaskanje. Ispostavilo se da je domaćin strastveni kolekcionar muzike, ali su se njegova interesovanja za novitetima završila negde početkom sedamdesetih.
Da još malo popravi atmosferu, potegao je video snimke iz svoje kolekcije, koji su odlično legli uz pomenuto vino. Da l’ od vina ili nečega drugog, odmah mi se vratilo pamćenje i prisetio sam se mnogo čega što mi je vremenom izvetrilo iz glave.
Kako pristižu ovogodišnja nova izdanja, u mene se polako uvlači neki optimizam. Barem u domenu muzike koju volim da slušam, mogu već da nabrojim nekoliko albuma koji će sigurno ući u konkurenciju najboljih. Prednjače žene, a među njima mi nekako najviše odskače Eliza Carthy, pa je zgodno da čujemo šta se to skuvalo u njenoj kuhinji.
Do sada je pominjana na blogu samo kao ćerka poznatih roditelja.
Nije mi prvi put da krenem na jednu stranu, a zaustavim se na sasvim neočekivanom mestu. Na preporuku jednoga od mojih virtuelnih prijatelja, uhvatio sam se u koštac sa albumom McGough & McGear (1968) nemajući pojma o čemu se radi. Godina izdavanja je sugerisala da može da bude u pitanju pop/rock/soul/psihodelija/folk… Ili sve zajedno u najčudnijim kombinacijama.
Bez ikakvog drugog predznanja krenuo sam u preslušavanje. I ostao zatečen.
Samo što sam završio sa tekstom o Marianne Faithfull, ukazala mi se prilika da bacim uvce na novi album jedne od mojih miljenica – Bic Runga je ovoga puta potpuno podbacila, ali i u tom fijasku ima nečega dobrog. Kako se ovaj album sastoji uglavnom od obrada manje poznatih pesama inače velikih autora, nekako se tu našla i pesma “Vien” koju u originalu izvodi Françoise Hardy.
Ako je Marianne bila ikona Swingin’ Londona tokom šezdesetih, slobodno se može reći da je isti status kod Francuza imala lepa Francoise.
Obožavam pesme koje su, u stvari, muzičke minijature i traju manje od tri minute. Potreban je majstorluk da se tako nešto uradi. Na moju žalost, većina od njih ostane nekako zapostavljena, u senci, pa ih se i ja retko setim.
Zbog toga mi je promaklo i da napišem koju o jednom od najtalentovanijih britanskih muzičara.
Nastavite sa čitanjem… “Kada se ona nasmeje, zasija i Sunce”
I wish I knew you when I was young
We could’ve got so high
Now we’re here it’s been so long
Two strangers in the bright lights
Paćenička, nego šta.
Retko koja žena je vodila turbulentan život poput Marianne Faithfull. Iako je sa pesmom “As Tears Go By” postigla uspeh još sredinom šezdesetih, a zatim nastavila sa serijom minornih hitova. Svaki njen snimak je ličio na borbu pevačice čiji krhki glas je suprostavljen bogatom, orkestriranom aranžmanu sa neizvesnim ishodom. Njen kvalitet u to vreme, da se ne lažemo, nije bio u opsednutosti slušalaca moćnim glasom – svoju slavu duguje, pre svega, fascinantnoj pojavi, jer se za njom okretao celi Swingin’ London.
I, naravno, svom dugogodišnjem dečku – Micku Jaggeru.
U vreme kada se bojažljivo krčmio studentski džeparac retko mi se dešavalo da poručujem vinile “na slepo”. Krajem sedamdesetih već sam imao dovoljno iskustva i popriličan slušalački staž kako se ne bih zaletao u avanture. Melody Maker i domaći Džuboks su se pokazali kao poprilično pouzdani vodiči kroz još neistražene muzičare/grupe – mogućnost greške je bila minimalna. U nekom od ovih časopisa sam pročitao veoma pohvalnu recenziju za grupu After the Fire, a kada su objavili i prikaz njihovog koncerta, odvažio sam se da poručim njihov album Laser Love (1979).
Da proverim kako zvuči new wave band u kojem klavijaturista vodi glavnu reč.
Na ime Terryja Dolana sam nailazio sporadično, čitajući biografije muzičara sa kojima je imao veze. I nikada mi nije palo na pamet da proverim ko je bio taj čovek – a i da sam hteo, teško da bih uspeo bilo šta da uradim. Ceo njegov život i muzička karijera vrlo slabo su dokumentovani, a snimke koji bi priču ilustrovali teško je pronaći. Na Cevki ih ima svega nekoliko.
Povod za ovaj tekst je izlazak njegovog debitantskog albuma koji je decenijama bio “izgubljen”.
Priča o tome je gotovo neverovatna.
Nastavite sa čitanjem… “Duga, rođaci i odmetnici, izgubljeni album…”
