Ključne numere – Page 11 – Suština pasijansa™

Ko kosi, a ko vodu nosi

Ne mogu da izdržim. Moram da ispravim jednu nepravdu.

Postoje stvaraoci i postoje interpretatori. Opredelite se. Znam, tužno je i patetično sad to potezati. O mrtvima sve najlepše i ostale gizdave parole koje nisu ništa drugo nego kliše.

Znam i to da svetom hodaju lenji mozgovi, a to je strašnije od smrti jedne pevačice koja je deset godina hodala stazom samouništenja i najzad uspela u nameri. Posebno me je isprovocirala nepažljivo izrečena i nehotično pogrešna kvalifikacija moje školske drugarice, koja je na fejZbuku napisala:

Ostavila je pesmu za sva vremena..

E, pa neće biti. Nije Whitney Houston ostavila nikakvu pesmu. Koliko znam, ona u životu nije napisala nijednu pesmu – pevala je ono što joj drugi napišu. U slučaju o kome je reč, ona je ostavila svetu jednu nezaboravnu interpretaciju. I to je to. Ne, to nije bilo malo. Ali da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.

I zato, sasvim nehotice se navadih da delim pamet okolo, kao da je imam previše, Bože me prosti. Želim da vam skrenem pažnju na jednu lepu i važnu pesmu iz 1974. godine, u izvedbi autorke.

Jesmo li se razumeli?

Do kraja sveta

Ne znam da li je ikada pre ili posle skupljena jača ekipa za neki soundtrack…

Wima Wendersa sam, kao i većina njih van nemačkog govornog područja, primetio kada je izbacio “Paris, Texas“. Mogu sad da se pravdam kako me je privukla muzika koju je radio Ry Cooder, ali za to sam morao da sačekam još dve godine i sasvim drugi film, “Crossroads“. Kao trinaestogodišnjak, išao sam da gledam PT prvenstveno zbog Nasstasje Kinski… Oooovaj, zbog njenog glumačkog umeća, naravno.

Iako je Wim snimio još četiri filma u međuvremenu, sledeće što sam pogledao bio je “Until the End of the World” iz 1991. Koji me je potpuno oduvao. Svet pred apokalipsom, cura koja se izgubila na putu i sreće tipa koji snima svet oko sebe čudnim uređajem, kojeg pokušavaju da se domognu sve moguće obaveštajne službe. Malo SF, malo road movie, odličan William Hurt i pored njega Sam Neill i Max von Sydow koji su, a šta drugo nego odlični kao i uvek. No, ovo nije priča o filmu – da vam ne kvarim eventualni doživljaj spoilerima, uzmite pa gledajte. Ovo je priča o vanserijskoj muzici…

Nastavite sa čitanjem… “Do kraja sveta”

Kradljivci svih zemalja, ujedinite se

Ovih dana navršava se 25 godina kako je izašao singl Smithsa “Shoplifters of the World Unite”.

Morrissey je više puta tokom godina pomenuo da mu je ovo omiljena pesma benda. U nekim delovima podseća na pesmu T.Rexa “Children of the Revolution”, u drugima na “The Boys Are Back In Town” od Thin Lizzy – nije začuđujuće jer i Morrissey i Johnny Marr obožavaju rad Marca Bolana i Phila Lynotta. Možda jeste tako, možda nije… uostalom, utvrdite sami:

Pa dobro, neki kažu i da njihov “Money Changes Everything” liči na Ferryjev “The Right Stuff”… možda zato što je matori Brian veoma cenio Marrovo kompozitorsko umeće, pa ga je zamolio da mu, uz sitnu nadoknadu s par ništica, Johnny prepusti muzičicu za njegov budući veliki hit. To je bio i jedan od razloga raspada Smithsa, no to je već druga priča.

Nastavite sa čitanjem… “Kradljivci svih zemalja, ujedinite se”

Po svačijem ukusu, uglavnom

Hej Džo, jesi šenuo, kuda si to s pištoljom krenuo?

Pesma posvećena tipu koji impulsivno rešava bračne probleme, postala je rok standard zahvaljujući mnogim vrsnim muzičarima, a tome je verovatno najviše doprineo Džimi Hendriks. Još uvek nerešeno pitanje autorstva ovog popularnog “komada” ostavlja sumnju u kategorizaciju, ako je kategorizacija uopšte moguća, niti bi to trebalo mnogo da nas zanima. Nadam se da će ovo pročitati oni koji bi mogli da rasvetle razloge popularnosti numere “Hey Joe”. Ja prilažem jedan – jednostavnost. C, G, D, A, E.
Prošarajte malo, izaberite verziju koja vam je po ukusu, a ja vam nudim nekoliko mogućih tragova za dalja istraživanja. Jel’ to OK?

Ovako je pesma zvučala pre Hendriksa, u verziji grupe The Leaves:

Nastavite sa čitanjem… “Po svačijem ukusu, uglavnom”

Blues at Folsom Prison

Danas je godišnjica jednog od najluđih objavljenih audio zapisa nekog koncerta u istoriji popularne muzike.

Johnny Cash, Dasa u crnom Ne znam kakvo je vaše mišljenje o Johnnyju Cashu. Primetio sam da mnogo ljudi mrtvi ‘ladni pakuju to što je on radio u ogromni tor prazilukovića. Mislim na one kojih, kao i svugde na svetu, i u američkoj popularnoj muzici ima previše. Trpati tog čoveka u tor sa onom gamadi je isto kao kad biste pokušali da strpate Kseniju Cicvarić ili Jordana Nikolića u Grand produkciju.

Uvek sam gajio pijetet prema Dasi u crnom. A kad sam prvi put čuo njegov album American IV: The Man Comes Around, poslednji koji je objavio za života, bio sam u šoku nekoliko dana od utiska koji su na mene ostavile te, uglavnom, obrade tuđih pesama. Njegova izvedba pesme Hurt od Nine Inch Nails je konačna verzija i teško je poverovati da je nije napisao on sam kao autobiografsku. Ako iole poštujete muziku kao medij za prenošenje emocija, taj album će verovatno zauzeti važno mesto u vašoj fonoteci.

No, taj momenat pominjem samo kao prelomnu tačku u kojoj sam najzad postavio fonografiju tog ludaka u fokus i pretresao je kako dolikuje. Prisetićemo se jednog koncerta koji je, srećom, ostao zabeležen kao ploča: koncert u zatvoru Folsom.

Nastavite sa čitanjem… “Blues at Folsom Prison”

Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I

Na današnji dan, pre 43 godine, smisao postojanja muzike je dobio još jednu blistavu potvrdu. Objavljen je Led Zeppelin I.

Korporativna gramzivost je grozna stvar. Potpišeš kakav ugovor, i onda se vučeš kao pas do posla i nazad. Nema utočišta, jer iza svakog ugla čekaju advokatski Kerberi. Baš to se desilo jednom momku od 25 godina, tršavom, mršavom, ostavljenom na cedilu po raspadu benda, a vezanom za seriju koncerata po Skandinaviji. Kud ćeš, šta ćeš, nađeš još trojicu: jednog brkatog, jednog plavog, i jednog sa loknama.

Zatim uđeš u studio, istreseš iz džepova celih 1782 funte. “To ti je za tri dana, mali.” “Biće u redu. Pazi ovaj rif”:

Nastavite sa čitanjem… “Početak divnog prijateljstva – Led Zeppelin I”

Igre bez granica

Pesmičuljci koje zviždućemo dok se krijemo iza dina na obali…

Od jutros kad sam oči otvorio do ovog časa, ne mogu da se otresem: stalno mi na pameti Games with No Frontiers Petera Gabriela. Ko zna kako je počelo i zašto se zalepilo. Pa dobro, kad je tako, prelazim u kontranapad: kažu, ako zaista poslušaš pesmu koja ti zvoni u glavi, prestaće. Nije moralo da prestaje, nego koristim priliku da podelim sa vama tu veličanstvenu pesmu.

Jeste li ikad ušli u tekst te pesme? Trebalo bi. Ne terajte me da je prevodim, pokvariću je.

Nastavite sa čitanjem… “Igre bez granica”

Šta se slušalo kad ste rođeni… i dalje

Mali eksperiment za vas: da vidimo u znaku koje pesme je proslavljeno vaše rođenje.

Idite na stranicu koja popisuje numere koje su bile na čelu Billboardove top liste za svaku nedelju (lista seže do 1920. godine). Odaberite datum svog rođenja ili neki karakteristični datum, pa je nađite na jutjubu. Okačite adresu ovde.

Aj’ da počnem ja, sa špilom od sedam karakterističnih datuma.

Kad sam se rodio: