Category: Ključne numere

Podsećamo se najboljeg nasleđa popularne muzike.

Godišnjica Ravelovog “Bolera”

Obratite pažnju da sam ime dela napisao velikim slovom i pod navodnicima, pa još sa prisvojnim pridevom. I time, naravno, učinio sam da vi sad mislite na jedan određeni bolero. Koliko vas je mislilo da je to vlastita imenica?

Na današnji dan pre 83 godine, 22. novembra 1928, svet je prvi put čuo izvođenje “Bolera” Mauricea Ravela, delo koje se danas smatra najpopularnijim komadom za simfonijske sastave.

Manje je poznato da svetom kruže dve verzije “Bolera”. Recimo, možete čuti onu šestominutnu verziju koju svira orkestar onog ludaka koji je uspeo da uvede kič u muziku koja često nosi epitet ozbiljne (a opet, kao da se iko iz familije Štraus ponašao iole drugačije nego Andre Rieu – bili su prevashodno salonski zabavljači). Međutim, relevantna je verzija koja traje nešto ispod sedamnaest minuta i koja u notnom zapisu ima ideju o neprekidnom kreščendu, od početka do kraja.

[EDIT mart 2012: verzija od 17 minuta više ne postoji na YT; zamenio sam je verzijom koja traje 15:30; sve je stvar senzibiliteta dirigenta; neki vole da ubrzaju malo]

Muzičkom notacijom, ceo orkestar se vodi iz ppp (pianissimo possibile) u fff (fortissiomo possibile). Tri p i tri f su van neke nominalne ravni u muzičkoj notaciji dinamike… ali to nije ništa, jer je Čajkovski koristio šest p i četiri f, Maler po pet, a György Ligeti je išao do osam – pa ko kako razume da treba da se izvede…

Ima da se kaže (i čuje i vidi) još ponešto.

Nastavite sa čitanjem… “Godišnjica Ravelovog “Bolera””

Namerio se junak na junaka

Sve se mislim, subota je uveče, valjalo bi malo dobre muzike… Malo, rekoh. Znam da je ima mnogo.

Zadatak: pronaći jednu numeru koja izuva.

Odmah sam se setio. Dragi moji, izvolite dvojicu velemajstora: Nigel Kennedy i Jeff Beck.

Drž’te se.

Namerio se junak na junaka.

Što bih voleo da znam šta promiče ovim ludacima kroz glavu dok sviraju. A onda, shvatim: nije važno. Dovoljno je to što imamo pristup muzici iza koje nema dalje.

Muzika iza koje nema dalje.

Od izvora tri putića: Why Can’t We Live Together

Danas je rođendan autora čuvene pesme, pa je to dobar povod da preispitamo koja od raspoloživih verzija je najbolja.

Na današnji dan, 13. novembra 1944. godine, rođen je Timmy Thomas, američki rhythm’n’blues kompozitor, klavijaturista, pevač i producent. Zvezde je dotakao samo jednom pesmom, Why Can’t We Live Together. A ona ga je kasnije prerasla do te mere da smo izgubili pojam o tome ko je pravi autor. Da poslušamo i da naučimo… Ili da se prisetimo, ako smo znali.

Dakako, većina čitalaca ovih redova zna najpre za verziju koju je 1984. godine otpevala šarmantna Sade.

Nastavite sa čitanjem… “Od izvora tri putića: Why Can’t We Live Together”

Zvali smo ga “Zeppelin 4” iako nije imao ime

Danas je tačno 40 godina od izlaska jednog od najvažnijih muzičkih dela dvadesetog veka. U svim kategorijama, da se razumemo.

Odavno vam nisam postavino neko baš-baš glupo pitanje… Elem, volite li Led Zeppelin?

Samo kvaziposvećenici su ga zvali "ZOSO". Neki su ga zvali "album sa četiri simbola", a za većinu nas je bio prosto "Zeppelin IV"...

Pitanje je glupo za toliko što je potpuno irelevantno da li volite tu grupu ili ne; da li slušate muziku koju su Jimmy Page i ekipa ostavili svetu ili ste skloniji muzici iz najlon kesice; da li razumete to što su oni učinili na sceni ili i dalje mislite da je rock’n’roll samo muzika zasnovana na prostoj pentatonskoj skali i trivijalnom kvintnom krugu; da li se pitate kakva je ovo prangija od muzike ili ste pomislili da je to ipak možda i nešto više od tonskog izraza.

Četvrti album Led Zeppelina je izašao u svet 8. novembra 1971. i postao obeležje jednog vremena koje će biti referencirano i kroz trista godina. A pesme poput sledeće će se proučavati na akademijama.

Nastavite sa čitanjem… “Zvali smo ga “Zeppelin 4” iako nije imao ime”

Od izvora sto putića

Jedna grupica dobrih momaka (momci u duši, inače sve ozbiljni ljudi) često se okuplja u blizini Suštine pasijansa. Budno motre šta se dešava i često komentarišu priloge. Pride, neki od njih su agilni i toliko da mi se direktno obrate, pa onda razvijamo diskusije u svim smerovima.

Pre nekog vremena, razvio sam pakleni plan da iskoristim svaku priliku da dovučem te dobre momke (momke u duši, inače sve ozbiljne ljude) sa ove strane tezge na Suštini pasijansa. Da vide malo kako je to.

Jedan od tih dobrih momaka (momaka u duši, inače sve ozbiljnih ljudi) je i Boris Bjelošević, koji se osvrnuo na jedan zanimljiv pesmičuljak koji je prošao kroz pedesete, šezdesete, sedamdesete i, gle vraga, osamdesete. Đavo ga ter’o da mi pošalje mail, sve misleći da ću ja da preuzmem temu. Jok, bato: ta tema je tvoja, izvoli mikrofon, rekoh mu.

Udovoljio mi je.

– * –

Naleteh na TV-u na deo pesme. TV mi inače služi kao radio, pa mi privuče pogled tek kad je pre toga privukao sluh.

Zastanem, slušam, uživam. Uvek tako uradim kod ove pesme. Grba Neko bi rado brže-bolje pobegao od ov(akv)e pesme; i ja bih da sam je čuo u izvedbi New Seekersa.

Baš kao da su pobegli sa nekog takmičenja za Pesmu Evrovizije s kraja prošloga veka.

Nastavite sa čitanjem… “Od izvora sto putića”

Izvrstan dan

Da se prisetimo fantastičnog spota. Uzgred, nije bitno da li je dan napolju baš perfektan: bitno je kakvim ćete ga vi sami učiniti. Uostalom, meni je ovaj dan poseban. Kroz nekoliko sati ćete saznati zašto.

Najzad, iskra u očima je oduvek bila važnija od Sunca na nebu.

Ovaj spot (i video rad i muzička izvedba) mi se toliko dopada da mi čak ni prisustvo onog govneta° ne smeta.

Nego, imate li favorita u ovom spotu? Moji favoriti su Dr John i Joan Armatrading: kratko, ali jebitačno. Hot smile

 

° Zašto Bona nazivam i smatram običnim govnetom, razumeće svako ko iole razume šta je to rock’n’roll. O tome ćemo pričati drugi put. Uostalom, to da je Bono kapitalno govno – odavno postoji dokaz i u onoj epizodi serije South Park.

Noć kojota

Ne mogu da izdržim: nije uspelo ni kad sam preslušao pesmu triput. Naime, ja tu pesmu mogu da slušam ceo dan. Možda će ovo pomoći?…

Znate li za onaj slučaj kad neka pesma krene da vam zvoni u glavi, pa ne možete da je se otarasite? Šta god da radite ili mislite, pesma se uvek vrati kao neki mentalni čičak… Kažu da pomogne ako baš zaista i preslušate pesmu ponovo.

U mom slučaju, poslednjih tridesetak sati me progoni pesma koju jako volim još od vremena kad sam je prvi put čuo, a klinac sam bio… Čuo sam je u nedelju prepodne na Radio Paradise i od onda ne prestajem da mislim na nju: Coyote od Joni Mitchell, sjajna uvodna numera sa albuma Hejira (1976). Taj album je još jedno remek-delo u dugom nizu besprekornih muzičkih dela koja je ova fenomenalna umetnica poređala tokom svoje duge i plodne karijere. Situacija je htela da baš Coyote bude moj prvi susret sa Joni Mitchell – i to ona verzija koja je odsvirana na koncertu The Last Waltz (pogledajte je i poslušajte ovde). Međutim, ona prava i najbolja verzija je originalna, sa matičnog albuma:

 

Dvoje genija u akcijiAh, Jaco Pastorius… Namerio se junak na junaka. Kakav rad, jebote… Kakav rad!…

Ne znam kako vi doživljavate ovu muziku. Za mene, ovako ogoljene forme su dokaz genijalnosti. Forma je prosta, ali zato je kompleksna mreža koja ne dozvoljava površni pristup. Pa nije ni čudo da me je obuzelo već trideset sati…

Ne zaboravimo ni fenomenalan tekst. Pomalo bitnik u duši, Joni Mitchell je često pevala o putovanjima.

Nastavite sa čitanjem… “Noć kojota”

Changes

Turn the face to strange!

Da ne pričam puno:

Fenomenalno! Apsolutno fenomenalno!

A ako među vama ima onih koji ne znaju ovu pesmu, ne recite nikome (ono “sram vas bilo” vam sleduje svakako… i tako to) nego se brzo uputite, pa se posle pravite blesavi. Može da pomogne matična verzija, ali vi već znate da ja više volim dobre koncertne zapise.

Pojačaj glasnoću!

E, tako. Sasvim prikladno da započnemo radnu nedelju.

A sad na posao.

Šta znači stvarati muziku

Da li ste ikada razmišljali o muzici kao o rezultatu stvaralačkog procesa? Mislim da bi trebalo. Pokazaću vam na šta mislim.

Može da se odsvira i otpeva dobro, ali meni to ponekad i dalje zvuči kao mačije dranje... Zato što nema smisla, a ne zato što izvođač falšira.U vreme kad sam se aktivno bavio sviranjem gitare (baš da ne kažem da sam se aktivno bavio muzikom), često sam doživljavao kvalifikacije drugih svirača u stilu “On je sjajan muzičar! U stanju je da svira kao gitarista X, gitarista Y i gitarista Z!” Prilično brzo sam shvatio da to ne znači da je neko sjajan muzičar, nego da znači samo to – kako je on dobar imitator nečije muzike. Tad sam prestao da hajem za nečije reakcije na moje sviranje neke obrade kada mi kažu “to se ne svira tako, nego ovako!“. Kada mi “pokažu kako se to svira”, uglavnom bih se složio sa tim da autor pesme na svom albumu svira tu stvar baš tako. A onda bih pitao “a kako bi ti to odsvirao?”.

Da ne poverujete: uobičajena reakcija većine bi bila kao da sam ih na mandarinskom jeziku pitao kako je pretprošle godine rodio pirinač u rodnom selu Mao Ce Tunga: apsolutno ne bi razumeli šta ih to pitam. Takvom reakcijom, potpuno bi diskvalifikovali sebe u mojim očima. No, nekima od njih nije zameriti, jer hleb im predstavlja sviranje hotel wave muzike, onog reproduktivnog oblika sviranja koji odriče bilo kakvu mogućost sviračkog identiteta; drugom rečju, to su ljudi koji tavore na dnu muzike. Oni su sami sebi kazna za neko nedelo koje nisu počinili, mada se u dubini duše osećaju kao da jesu. Zato sam se trudio da ne zajebavam takve jadnike… Osim kad su bili baš uporni da pokažu kako su oni u pravu, a ja nisam. Međutim, to su bile rasprave kojima se danas ne ponosim.

Imponuju mi stvaraoci koji nalaze za shodno da pronađu svoj izraz čak i u tuđim delima. Oni najhrabriji čak idu dotle da pisane note koriste samo kao predložak, a ne kao božije slovo (setite se kako su Emerson, Lake i Palmer svirali Musorgskog). Kada među takvima ima i onih koji stvore instrument da bi plasirali muziku u svet, onda to izaziva moje divljenje.

Takav je Keith Medley. Poslušajte kako svira temu “Dvorana planinskog kralja” iz recitala Peer Gynt Edvarda Griga na gitaroidnom instrumentu sa 27 žica koji je sam sačinio.

Sjajno! Ovo je muzika koju nazivam stvaralačkom, ovog puta u najsirovijem mogućem značenju reči. Jeste, neko drugi je autor te muzičke fraze. Ali, upravo su ovakvi ljudi odgovorni za napredak muzike, za pomeranje umetnosti korak napred. Da nije bilo takvih, muzika celog sveta bi se i danas svodila na zapodevanje animalnih urlika u taktu koji se dobije udaranjem kamena o kamen.

To je ono što kvaziakademski kvaziumetnici neće shvatiti nikad.

(Via)

Layla: Evolucija jedne velike pesme

Svi znate ovu numeru. Jedna je od najvećih u istoriji rock’n’rolla. Hajde da malo njušnemo kako je Layla evoluirala tokom više od 40 godina postojanja…

Šta reći? Ima li šta da se priča? Ova pesma je kao najlepši auto na svetu, kao najbolji gutljaj vina, kao pogled na mesto koje ste celog života sanjali da vidite svojim očima. Ovo slušate celog života i nikad vam nije dosta. Je li tako?

E sad, trik je u tome što svi mi tokom života polako razvijamo svoje ideje, pa i one o najboljem autu, najboljem vinu i najdražem mestu na svetu. Tako je i Eric Clapton menjao svoju najbolju numeru kroz godine.

Na primer, ovako.

Nastavite sa čitanjem… “Layla: Evolucija jedne velike pesme”