One more cup of coffee for the road
One more cup of coffee ‘fore I go to the valley below
Juče sam pričao sinu kako su, svojevremeno, u časopisu Mojo, poznati i priznati muzičari birali stotinu najznačajnijih pesama Boba Dylana. Samo me je pogledao i krenuo da pretražuje bazu kućne fonoteke. S obzirom na to da je tinejdžer, ništa mu nije bilo jasno pa se, sasvim logično, razgovor nastavio:
– Koliko je dobrih pesama Dylan napisao?
– E, a zašto baš najteže pitanje?
– Zašto je to najteže pitanje?
– Zato što su oni birali sto najboljih, ja znam bar još sto njegovih najboljih…
U stvari, problem je bio da se prisetim loših pesama… I muzika je već počela da odzvanja negde u meni.
Now I work for the BBC
Life is not what it used to be…
Letnji dan je odmicao, a Victoria Station je bila sve udaljenija iza kompozicije koja je grabila napred ka Doveru. U kupeu, preko puta mene, sedeo je Nemac duge plave kose, koji je izgledao kao da dolazi sa Woodstocka i pokušavao da otpočne bilo kakav razgovor. Iako je rekao da upravo dolazi iz San Francisca, moje misli su već bile na Balkanu i u Balkanu (kafani). Mesec dana potucanja po Evropi je očas posla prošlo, a ranac je sada bio lak kao pero. Težak je bio kofer sa gomilom ploča koji sam nosio, sve u sebi psujući. Zaista, šta mi je sve to trebalo?
Otvorio sam kofer, pomilovao vinile kao decu koju u to vreme nisam imao, izvadio omot sa natpisom Buggles – Age of Plastic, a u mojoj glavi je opalila klapa i zazvonilo je: Action! Smotao sam Old Holborn i duboko udahnuo…
Kroz glavu su mi prolazile hiljade misli. Sumirao sam putovanje, London je bio svake sekunde sve dalje, a The Buggles su nastavljali da pevaju… Ne onu znanu, “Video Killed The Radio Star“, koja će ući u istoriju kao prva pesma emitovana na MTV-u, već drugu, četvrti singl sa tog albuma, “Elstree“°.
Sve što dodirneš,
Sve što vidiš,
Sve što probaš,
to i osetiš.
Sve što voliš,
Sve što mrziš,
U sve to sumnjaš
i sve to čuvaš.
Sve što pružiš,
Sve što prodaješ,
Sve što kupuješ,
prosiš, zajmiš ili kradeš,
Sve što stvoriš,
Sve što raščiniš,
Sve što učiniš,
Sve što izrekneš,
Sve što okusiš,
Svako koga sretneš,
Svako koga uvrediš,
Svako s kim se boriš,
Sve što biva,
Sve što je bilo,
Sve što će biti,
Мало има албума које знам напамет, али некако испада да међу њима највише има дугачких и компликованих ствари. Ваљда зато што њих и треба слушати више пута да би се све чуло, а и могу да се слушају више пута јер увек има још нешто што нисам дотле приметио.
Пошто смо сад као сви исукали црвене фломастере да свечано обележимо годишњицу Тамне стране месеца… варате се, није то тај албум за који сам зашиљио тастатуру. Мада и њега знам напамет, и могу било кад да га преслушам поново, али не, није тај.
Моја страна Пинк Флојда је “Мајка атомског срца“, и то пре свега истоимена свита. Остатак албума не изостављам, све то чини целину, али још нисам докучио како, осим интуитивно (у преводу: не умем да објасним).
Нека ми овде буде дозвољена једна гастарбајтерска успомена: укупно двапут сам у печалби сањао да у ствари лежим код куће на каучу док око мене одзвања музика. Једном је то било “10000 авиона на крову” Филипа Гласа, други пут Флојд, управо овај албум.
Двадесети век је донео доста музичких експеримената, мешања стилова, убацивања разних звукова уместо инструмената. Изводила се музика са шеснаест тонова по октави уместо стандардних дванаест (или беше са осам пута више од дванаест), без ритма, без мелодије. Чак су се појављивали и рок бендови без бубњева (Манго Џери) и без гитара (Ретка птица). И сам Флојд је имао, закључно са овим албумом, излета у ту врсту опита – “Тањир пун тајни” се састоји од доста гребања по жицама, лупања по унутрашњости клавира, једног скоро механичког бубња који се помаља из бесконачности и примиче малом мозгу слушаоца, што се на крају све растапа у величанствену оргуљашку оргију.
“Мајка” је један од ретких комада где све то некако делује, изнутра је складно и има потку која сву ту гунгулу прожима и води од почетка до краја. Јесте, у песми звони телефон, има којекаквих шумова, чује се изобличен глас техничара који захтева тишину у студију, ту је поприлична дувачка секција и то не у позадини него баш носи мелодију у кључним тачкама, и хор који то исто ради на неким другим местима. Свеопшта папазјанија… али то ради.
Сами Флојдовци никад нису волели ову ствар, пре свега зато што је била компликована за извођење (16 чланова хора, дувачи, гомила инструмената, све то треба озвучити – са тадашњом техником често није ни могло да се изведе), што је главну мелодију написао спољни сарадник… што се мене ама баш никако не тиче. Ово остаје албум који пуштам себи кад сам добар и заслужим.
Mediji imaju jezivu osobinu propitivanja VIP ličnosti. Najgore pitanje od svih je: “Šta biste poneli na pusto ostrvo?” Moje pitanje je bolje: “Kogabiste, opremljenog samo albumom The Dark Side of the Moon, poslali na pusto ostrvo?”
Dan pred četrdesetogodišnjicu objavljivanja nestvarnog genijalnog albuma The Dark Side of the Moon, desilo mi se normalno subotnje jutro. Omladinac se razdragano probudio u šest ujutru, već pola sata kasnije je bio duboko nezadovoljan stanjem zakucanosti bežičnog rutera, što sam rešio brzinom proporcionalnom količini komatoznog stanja u kome sam bio; konačno sam ustao u devet, nažalost kupio novine, i nažalost krenuo da ih čitam.
Nevidljiva ruka steže mi grlo kada se trudim da pretočim u reči punoću života koju u mene unosi Pink Floyd muzika
Porodična seoska kuća, to konačno utočište umirujućih mirisa i zvukova, zavučena je između brda i livade nad kojim se za vedrih noći vidi Mlečni put taman toliko da raspali maštu. I baš koliko treba iznad brda počiva svetionik naše epohe, zvezda Severnjača. Oko nje se vrti najslavniji rezultat milenijuma mešavine straha i dosade naših predaka, cirkumpolarno sazvežđe Velika kola, Ursa Major. Ili, ponekad, na anglosaksonskom govornom području… Great Gig.
Na prvi pogled zanimljivo, banalno govoreći. A zapravo poezija pokreta.
Komentar uz ovaj video je glasio da taj čiča često pušta zmajeve u tom parku u Vankuveru. To je Ray Bethell, nekad višestruki svetski šampion u puštanju zmajeva. Navodno, on je sasvim gluv, ali očigledno ume da razgovara sa vetrom. Mnogobrojni posmatrači drže ruke u vazduhu dok mu tapšu, jer žele da on vidi koliko su oduševljeni.
Nismo odavno pogledali nijedan flash mob nastup. Evo jednog jesenašnjeg.
U mojim dolce vita snovima, flash mob se dešava svugde i svakodnevno. Eh, ko zna da li ću ikad doživeti nešto slično, U varoši u kojoj živim nema ni bioskopa, a kamoli filharmonije.
Kao što smo već nekoliko puta do sada zaključili, tradicionalnim oblicima muzike bi moglo da odzvoni u eri potrebe za prostom zabavom. Međutim, ima i onih koji se ne predaju: pronalaze načine da muziku privedu svakome, ponekad sasvim očekivano. Pogledajte ovu ekstravagancu i biće vam jasno.
E, sad sami sebi odgovorite na jedno pitanje: kad biste inače pogledali neki video-zapis limenog orkestra?
Sve što dodirneš,
