Category: Muzika

Mada, mora se priznati da je ove momke verovatno dotakla neka viša sila ili makar proviđenje… Jer, kako drugačije objasniti vrhunski brit pop iz, da izvinete na izrazu, Amerike?

Kao što znate iz trista mojih pominjanja do sada, ja sam obožavalac, poštovalac i donator internet radio stanice Radio Paradise. Bill Goldsmith je heroj iz stare garde radijskih voditelja koji nije bio na prodaju, jer nije mogao da podnese u šta se to radio pretvorio u talasu globalizacije poduprte liberalnim kapitalizmom. 2000. godine je pokrenuo muzički radio na internetu, gde je očigledno uspeo u nameri, jer RP se intenzivno deklariše kao antikomercijalni, a jedini izvor prihoda su donacije dobrovoljaca i prihodi od predmeta sa logotipom radija.

Recept RP je prost: Bill pusti nekoliko numera, vešto povezanih nekim ključnim atributima (ključna reč iz naslova, tema, tempo, izvođači, čak i tonalitet), ne prekida ih i ne oštećuje džinglovima. Posle (najčešće) pet stvari, uključi se Bilov glas (ponekad uživo, ponekad samo vokalni džingl od nekoliko sekundi, tipa “You are listening to Radio Paradise. Thanks for tuninig in!“) i to je sve! A materijal je eklektičan: od middle of the road rocka do Americane, od , od Hanka Williamsa do Led Zeppelina… Najvažnije od svega: ova stanica ne orgija u jednoj eri, nego stalno dodaje muziku; ne prođe nedelja da se na plejlistu ne doda bar desetak novih numera, često i više. A informacije o tome što slušam uvek mogu da nađem na sajtu, koji je prost k’o pasulj i sadržajan taman koliko treba.

Zahvaljujući tome, Radio Paradise je postao moj glavni neposredni izvor saznanja o novoj muzici. Broj onih koje sam otkrio na tom radiju je postao sad već poprilično velik. Recimo, ovo.

Poslastica.

Nastavite sa čitanjem… “Bezbožnici”

Reizdanja su mi postala sve interesantnija. Ne znam odakle diskografske kuće izvlače neke od tih potpuno zaboravljenih albuma, ali su meni interesantni. Jer, većina od onih koje sam uspeo da preslušam su pravi mali dragulji.

I nemojte da se brinete zbog bendža u naslovu, nije ovo ni bluegrass ni country muzika.

Nastavite sa čitanjem… “Kao bendžo”

So come all you warriors who live for the fight,
Come listen to somebody, somebody who might
Have been there before you and they have the right,
They’ve been dying to tell you the score.
The old warriors don’t want you to hurt any more.

Lepo CSNY pevaju i imali su najbolje namere… Još samo da ih su ih čuli oni koji odlučuju o koječemu što se i nas tiče.

Nastavite sa čitanjem… “Mirotvorci”

Početkom osamdesetih, ponajviše zahvaljujući novootkrivenim tehnološkim igračkama, muzika je počela sve više da zvuči uniformno. Nove generacije polifonih sintisajzera , električni bubnjevi i sva skalamerija od efekata učinile su da se producenti i muzičari sve više igraju u studiju, a sve manje bave samim pesmama. Danas, kada preslušavam snimke vezane za taj period, sve što je tada snimljeno zvuči mi nekako konfekcijski i “isprano”.

U to vreme nisam ni slutio da će se pomalo sumanuta ideja da se svira staromodni rockabilly neočekivano pretvoriti u senzaciju.

Nastavite sa čitanjem… “Ubangi Stomp”

Valex i ja smo najveći “crnci” među autorima na blogu i odavno imamo ideju da napišemo po koji tekst na temu kako se “crna” muzika uopšte primila na domaćem terenu. Danas ima puno naših grupa koje sasvim dobro sviraju soul/funk mešavinu koja, očigledno, ima podršku publike po klubovima. No, pre nego što pređemo na njih, bilo bi dobro da se vratimo u prošlost i da vidimo kako je sve to počelo na ovim prostorima.

Malo smo istraživali, razmenjivali linkove i naišli na neočekivane snimke.

Nastavite sa čitanjem… “Skakavac”

Oni koji nas redovno prate primetili su da često pišem o muzičarima nesumnjivog talenta koji su, iz raznih razloga, neslavno prošli. Najčešće su promašivali mesto i vreme svog delovanja, a problemi sa diskografskim kućama i ljudima iz muzičkog biznisa su bili ono “ali, koje mladi udaju kvari”.

Terry Reid, a na pamet mi padaju još par njih, zeznuo je samog sebe. I to dvaput.

Nastavite sa čitanjem… “Aura”

U svakom rock’n’roll bukvaru nalazi se pesma “Fire“, kao primer kako je The Crazy World of Arthur Brown, daleke 1968. godine, dobro prodrmao englesko poimanje rock muzike. Umesto laganih gitara, njom je dominirao teški zvuk Hammonda Vinceta Cranea i manijakalno pevanje samog Arthura Browna. Njihov album, uprkos mojoj poslovičnoj naklonosti ka psihodeliji, već je bio teži za varenje.

Na čemu li su bili tih godina?

Nastavite sa čitanjem… “Sunce se rađa”

Posle iznenadne smrti Jima Morrisona, preostalim članovima The Doorsa je bilo potrebno malo vremena da se priberu. Iako su albumi koje su snimili bez Morrisona, Other Voices (1971) i Full Circle (1972), bili sasvim dobri, očajnički im je trebao novi pevač.

U nameri da nađu novoga frontmena, 1973. godine su spakovali kofere i krenuli u Englesku.

Nastavite sa čitanjem… “Autobus za Baju”